Sin na službenom putu

„Zamislite da lagano jenjava buka Jelisejskih polja, i gotovo da ćete čuti šum mora. Bićete u Kanu, gde elitna festivalska svetska publika, baš u ovom trenutku, kada i mi, gleda premijeru novog filma Emira Kusturice Kad je život bio čudo.“ Ovim rečima menadžer malog bioskopa velikog imena, „Balzak“, smeštenog na uglu istoimene ulice i Jelisejskih polja, najavio je početak prikazivanja filma, koji je iste večeri kad i na Azurnoj obali –14. maja – pušten u preko dvestotine sala širom Francuske. U prepunoj sali pomenutog bioskopa nisu se našle samo patriote iz dijaspore i službeni predstavnici Srbije i Crne Gore, već i radoznali Parižani, a svi zajedno su zaključili da su na brdovitom Balkanu i život i film podjednako čudni.

ŽIVOT JE ČUDO: Priča kojom će Kusturica možda osvojiti treću/četvrtu kansku nagradu – ne nužno Zlatnu Palmu –jednostavna je, ali raskošno melodijski ispričana jer u dva kontrapunktna dela reditelj varira i rezimira svoj prethodni opus.

Čin prvi ili uvod u rat: Početkom devedesetih kada medvedi iz Hrvatske beže od rata u Bosnu, inženjer, sanjar i gubitnik, Luka (Slavko Štimac) pokušava da završi svoje životno delo – Šargansku osmicu na granici Bosne i Srbije. Sin Miloš (Vuk Kostić) – čiji su drugovi kao zalutali iz Lepih sela (1996) – želi da se vrati u Beograd i uđe u prvu fudbalsku postavu Partizana. Jadranka (Vesna Trivalić) je nežrtvujuća i netrpeljiva majka i supruga, nalik na proširenu grotesknu epizoda iz Crne mačke, belog mačora (1998). Operska pevačica sa dijagnozom šizofrenije živi u svom svetu i u trenucima lucidnosti – normalnosti ludih – objašnjava fukoovsko ludilo normalnih oko sebe. Energijom samodovoljnosti izolovane enklave, a manje ljubavlju koja im klizi kroz prste, porodica živi svoju luckastu kolotečinu. Ostatak sela Golubići je ne manje živopisan. Nervozni poštar (Aleksandar Berček), orgijastički opštinski funkcioneri (Nikola Kojo i Branislav Lalević), libidinalna gospođa predsednikovica (Mirjana Karanović), militantni Srbenda i vojnik Aleksić (Stribor Kusturica, koji se pokazao kao natural) i odabir životinja Nojeve barke, među kojima je i jedna suicidalna mazga, čine kao da je ostrvo sa kraja Podzemlja otplovilo unazad u vremenu samo da bi YU priča nastavila drugim pravcem intimističke analize javnog kraha. Proslava otvaranja pruge, tuča na kraju utakmice i ispraćaj u vojsku uvod su u filmski početak rata. Miloš odlazi u rat, a Jadranka sa mađarskim cimbalistom (dr Nele Karajlić u izdanju najboljih dana Top liste Nadrealista) ka svetlosti na kraju tunela. Češka žica gorko-slatkog i humornog uspešno određuje ovaj deo filma kao našu verziju Formanovog Bala vatrogasaca – ne uzvikujemo „Gori, gori, moja gospođice!“, nego pitamo „Rat je počeo, a gde si ti?“.

Čin drugi: Miloš je zarobljen. Sabaha (Nataša Šolak) stiže u Lukinu kuću u privremeno zarobljeništvo dok je ne razmene za Miloša. Srpski Romeo i muslimanska Julija počinju svoju pastoralnu idilu, pronalaze izgubljeni raj dok se svet oko njih ruši na fonu neumitne istorijske kataklizme i božansko-božanstvene smene godišnjih doba. Jadranka se vraća, Aleksić hoće da razmeni Sabahu, mazga želi da se ubije po stoti put…

MEĐU JAVOM I MED SNOM: Rasplet, kao i uvek onirički, i „međ javom i međ snom“ ostavlja dovoljno prostora svakom da priču iščita na svoj način. Pored mogućnosti and they happily lived ever after, ili uzdignuća u nebeske prostore večite sreće naspram zemaljskog kala i jada, moguća opcija je to be continued. Na mnogo načina, Život… nastavlja tamo gde stoji natpis kraj prethodnih filmova uspostavljajući kontinuitet autorovog opusa. Posle mnogo vremena, reditelj se vraća nepatvorenoj emociji porodične melodrame u burnim i tmurnim vremenima. Dok prvi filmovi, Sećaš li se Doli Bel (1982) i Otac na službenom putu (1985), problematizuju odnos oca i sina iz dominantne perspektive deteta, ovde se emotivno težište premešta na stranu oca. Spontanost osećanja sazrevanja podržava casting jer sin iz Doli Bel sada postaje filmski otac nekom novom klincu koji je, logično, izmešten na narativne margine. „Svakog dana u svakom pogledu sve više napredujem“ i opori, izbledeli marksizam Slobodana Aligrudića (Doli Bel) zamenjeni su raspravom o važnosti brzine i talenta za utakmice kako fudbala tako i života. U Podzemlju (1995) i Domu za vešanje (1988) odsutni, neočinski očevi doprinose lakanovskoj dimenziji zapleta, lagodno uspostavljajući paralelu raspada porodice i države, nepotpune porodice i izbezumljene nacije sa liderima manipulatorima. Sada odsutni sin otvara prostor za novu ljubav, no priča o sudbini zemlje nije žanrovski rekodifikovana prelamanjem opštih kroz pojedinačne (i)storije.

Umesto venčanja i sahrana, Kusturica sada samopopustljivo pravi tri velike scene danse macabre kojima okončava tragično intonirani gesamkunstwerk. Proslava otvaranja železničke pruge je socrealističko 25. majska opereta Dejana Sparavala, muzike i libreta u duhu Makavejevljeve Nevinosti bez zaštite (1968) i urnebesnosti braće Marks (vidi Noć u operi npr.). Iako je odmah objavljen soundtrack (cena, prava sitnica – 19 evra), muzika je manje prijemčiva no inače, dok banalno korišćenje pesme „Kad sam bio mlađan lovac ja…“ (kao i u Profesionalcu/2003) postaje SCG filmski klinički simptom. Pseudorekonstrukcija fudbalske utakmice jeste korak dalje u odnosu na dokumentarne snimke Titove sahrane Podzemlja, a na kraju umesto ukletih balkanskih svadbi je ispraćaj u vojsku koji se pretvara u simboličnu sahranu porodice i zemlje (videti Super 8 Stories/2001). I, upravo, do ovog trenutka Kusturica uživa u prigušenoj i eskalirajućoj tragediji (potresan vrisak majke koja mora da izgovori ono što otac zna, ali potiskuje svojom dirljivom verom – Sin ti ide u rat, a ne u vojsku) koja izmiče internacionalnoj publici. Uprkos skrupuloznom prevodu i francuskoj tradicionalnoj upletenosti u intelektualne debate o jugoslovenskom konfliktu, film ponavlja problem prethodnih dela. Interpretativnu hermetičnost i neshvatljivost fazona (npr. replike tipa Otkud medvedi, zar ih nije Tito sve pobio) ljudima koji nisu sa naših prostora – te najviše reaguje na slepstik i burleskne scene – ne može da kompenzuje raskošnost omamljujućih slika. To je naročito upadljivo u prvom, predugačkom, delu filma, koji kao i da je svojeručni potpis Kusturice na temu ratova i Balkana.

UKLETI ljUBAVNICI: Podzemlje se završava u maglinama hrvatskih bojišta, a Život se nastavlja pričom o ratu u Bosni. Podzemlje je istorijska metafora/freska velikih razmera, a ovde iako kapetan Aleksić tvrdi Ovo nije tvoj privatni rat, istorijski konflikt – o čijem karakteru Kusturica svesno izbegava da raspravlja –sveden je od kosmički humanističko univerzalnih do pojedinačno, emotivno intimnih okvira. Film se jasno lomi od tragedije u razvoju u nesavršenu tragediju (tragediju sa (po)greškom), odnosno melodramu po klasičnoj definiciji. Autori i glumci samo na momente uspevaju da dosegnu traženu baroknu emotivnost i vizuelnost primerenu melodrami, što nas vodi definisanju dvostrukog problema žanrovskog preokreta. Prvi je glumački spoj, drugo je rediteljska suzdržanost u pristupu žanrovskim pravilima. Tradicionalni rediteljski i žanrovski excess – pojmljen kao prividno narativno nemotivisana hipertrofiranost elemenata mise–en–scene – stalno je prisutan, ali je nesumnjiv manjak „ekranske hemije“ ljubavnog para. Posmatran „za sebe“, Štimac, u zrelim godinama zanesen neokaljanom Doli Bel, zrači gubitničkom smirenošću i zapretanim emocijama. Poetska i sjajna, zračeća pojava Nataše Šolak u izuzetnoj ulozi najdragoceniji je element melodrame, ali zajedničke scene niti poseduju povišenu emotivnost niti imaju takav efekat na gledaoca. Kao balkanski filmski barbarogenije, Kusturica se bolje snalazi sa istorijom, etno-bahanalijama, muškim prijateljstvom, porodicom no sa zaljubljenima. Uz to, nije suštinski iskoristio legitimne mogućnosti intimne melodramske narativizacije istorij, čime je navukao gnev anglo-američke kritike koju je lišio mogućnosti preplitanja poetike i politike. Samim tim priču je suzio na veliku žanrovsku temu les amantes maudit uz poznatu i očekivanu ikonografiju, ali nije uspeo da filmskim postupkom premosti jaz između „želim“ i „mogu“ – koji junaci melodrame moraju da premoste – i da ispiše punokrvni žanrovski tekst. Sigurnim i poznatim stilom, ljubavnike uokviruje u deja vu prizore svog autorskog rečnika – levitacije, letenja, Đurđevdanskog uranka – i u gegove u rasponu od ironije češke škole do amblematskog Alana Forda.

SCENARIO: Tvrdnja da su kamera, režija i ostali autorski doprinosi u filmu iz selekcije jednog ovakvog festivala odlični, redundantna je. Međutim, očekivani problem filma je scenario, inače najslabije mesto jugo/SCG/i eks-JU produkcije. Istinitu priču iz bosanskog rata (kao Lepa sela na osnovu članka Vanje Bulića ili Dom za vešanje na osnovu novinske crtice) Ranko Božić i reditelj ne uspevaju da ispoliraju do visokog sjaja koherentnosti, likovi su bliži stereotipu nego arhetipu, a umesto razvoja zapleta imamo varijacije situacije. Konzistentan scenario nije ni neophodan u postsidranovskoj fazi rediteljevog rada, u kojoj je ono što je napisano samo podstrek za rediteljske akrobacije. Sve mane i praznine scenarija „zapunjene“ su zaslepljujućim vizuelnim pandemonijumom post-Ju – postmodernom eklekticizmu u susretu sa stereotipima balkanskog rata „na okupu“. Prepoznajemo eko-pastoralu dostojnu Renoara oca i sina; Grlićeve rasprsle lubenice iz Samo jednom se ljubi; naglašeno, isprazno i oveštalo pozivanje na Šekspira; tragove Formana, braće Marks, i strele upućene spojem Erosa i Tanatosa u sceni Kojine pogibije u tunelu Lepih sela…. Loše je što smo dovoljno svesni da prateći melodramu uporedo, a ne post festum, dekonstruišemo sopstveno uživanje u traganju za citatima i posvetama.

Za pretpostaviti je da je pretežni doprinos Ranka Božića precizna i višeslojna eksploatacija tropa pruge, vozova i stanice. Pored toga što su metaforički i narativni stožeri filma, oni literarnom slovenskom melanholičnom ukorenjenošću kompenzuju odsustvo večito citiranog Tarkovskog. Golubići su železnička stanica u zabiti, na kojoj bi sa čehovljevsko-turgenjevljevskom čežnjom za velikim svetom venule usamljene ćerke šefova stanica; pruga je mebijusova petlja naših života i sudbina u kojima se paradoksalno dešava i premalo i premnogo; istovremeno, to je i prostor ukrštanja ovog i onog sveta zona magičnog realizma kao Kusturičinog trade marka. Okolo se prostiru Pasternakove i Linove poljane pokrivene snegom (a život nije što i polje preći); samoubistvo od prvog kadra spominjane Ane Karenjine pokušavaju da imitiraju i ljudi i životinje. Na pruzi se nižu hičkokovski tuneli strasti i instinkta, koji nastavljaju počast filmu Sever/Severozapad započetu još u Arizona Dreamu (1993)… I tako spiralnim ubrzanjem do zamke da se o zahuktaloj filmskoj priči govori na način na koji je ona i snimljena – fragmentarno, razuđeno, nabacivanjem teza, a bez želje da se na kraju dodaju zvezdice ocene… Ili ste se „upecali na mamac“ još 1988. godine – kada je konačno etabliran Kusturičin prepozantljiv stil – ili nikad i nećete, a oba izbora potkrepićete istim argumentima uz duh buke i besa ili uz strast i egzaltaciju baš u stilu filmova.

KLADIONICA: U trenutku zaključivanja ovog teksta, 57. Kanski festival se približava polovini, i liste na kladionicama su već oformljene. Pre nego što uplatite svoju prognozu, mislite o pro et contra pobedničkog ishoda za Kusturičin film; mislite o politici festivala, o strategiji podele nagrada i kulturološkim sferama uticaja – o mnogo faktora koji su van filma.

Pro: Igrajte na tradicionalni evroamerički centrizam (privrženost severnoatlantskom kulturnom prostoru) članova žirija kao kontrateži multikulturnom programu gde ima pregršt produkcija dalekog i Trećeg sveta. Razmotrite bliskost karaktera Tarantina i Kusturice, koji snimaju filmove na isti način, za sopstveno uživanje i sa beskrajnom strašću. Shvatićete da su isti lični odnosi i pozicije Kill Bill II u opusu prvog i Života u opusu drugog. Razmislite da je Život pravi spoj velikog umetničkog filma i popularno bahatog uživanja – jouissance cinematique po francuskoj meri i ukusu. Ako je prošle godine Gas van Sant za Slona dobio nagradu mimo svih prognoza, zašto ne bi Kusturica uz sve progonoze, a i iz inata …. Contra: Nema šanse da pobije sve rekorde dobijajući još jednu Palmu i tako zapečati razvojni put od enfant terriblea i venecijanskog iznenađenja do lika u galeriji filmskih besmrtnika. Najava nagrade je deo festivalskog senzacionalizma, reklame, a ionako je Kusturica već rediteljska „zvezda“ manifestacije. Oskar je već otišao Tanovićevoj Ničijoj zemlji (2001), transparentnom i po svim parametrima spell it out filmu, a ako sofisticirana Evropa voli kompleksnije priče rata, Kusturica je za političko analitički prikaz u Podzemlju već nagrađen.

Lični tip: Matematika festivalske vrste može da kaže – četiri Kana jednako jedan Oskar; Palma za Podzemlje, Nagrada za režiju za Život. No, po ličnoj proceni, šanse za to su deset i manje odsto. Ali moguće je da u duhu mnogo pominjane melodrame sudbina i slučaj uzmu stvar u svoje ruke…