Proboj (The Breakthrough, šved. Genombrottet), scenario Oskar Söderlund, režija Lisa Siwe, uloge Peter Egers, Matias Nordkvist, Netflix 2025.
Linšeping (Linköping) je švedski grad osrednje veličine u kojem se 2004. godine dogodilo svirepo dvostruko ubistvo. Bilo je potrebno šesnaest godina, upornost jednog policajca i ozbiljan proboj u nauci – nova metoda određivanja DNK – da bi se pronašao ubica. U četiri epizode od po četrdesetak minuta upakovano je 16 godina u kojima se nije događalo ništa, osim krčkanja u bezvremenom paklu za ljude koji su ostali iza žrtava, ali i za inspektora Džona Sundina čiji se život, najblaže rečeno, raspao. Reč je, dakle, o mini seriji kriminalističkog žanra – snimljenoj prema stvarnom događaju – ali ono što su tvorci serije smestili u tih 160 minuta izlazi izvan okvira žanra, ili, makar, ne sledi one obrasce na koje smo, pre svega zahvaljujući američkoj školi krimi-žanra, navikli.
Početak serije sugeriše da je ubica poremećeni pojedinac, te da su žrtve odabrane nasumično. Tu je i svedokinja iz prve ruke, ali nije od prevelike pomoći. Inspektor Sundin – bivša sportska zvezda koja je ponos grada, izuzetno vešto postavljen lik – od prvog je trenutka na čelu istrage, ali sva njegova profesionalnost slama se u susretu s porodicama žrtava i za njega slučaj postaje lična stvar. U paradoksalnom obrtu i inspektor postaje žrtva sopstvene opsesije, te, kao i porodice žrtava, to plaća slomom privatnog života. Sam slučaj će, vrlo brzo, uprkos izvesnim tragovima, da zapadne u ćorsokak: zločin bez ikakve veze između žrtava, bez pomoći svedoka, bez motiva koji se mogu makar naslutiti, osuđen je na zaborav. Osim za porodice i samog inspektora Sundina. Dodamo li tome da je u priču uveden lik koji, u paralelnom toku, odgovara psihološkom profilu ubice, rekli smo, otprilike, sve što je potrebno znati. I sve to stane u petnaestak minuta. Ostala dva i po sata su tanani filmski vez koji odbija da ostane u okvirima žanra.
Poetika nedogađanja nije, naravno, ništa novo u filmskom izrazu, ali nedogađanje su uspevali da uhvate samo veliki majstori koji se nisu opterećivali žanrovskim ograničenjima. Krimi-žanr ima vrlo jasna pravila i vrlo čiste postavke koji umeju da proizvedu remek-dela poput Melvilovog Samuraja, na primer, ili sjajne Francuske veze Vilijama Fridkina. Proboj, međutim, pokriva 16 godina u kojima postoji samo bol ljudi ostalih iza ubijenih i policajčeva opsesija. Prema pravilima amerikanizovanog žanra, sva bi pažnja, u nedostatku akcionih scena, morala biti usmerena na ta dva elementa. Ali nije. Nema eksploatacije tuge, nema napadnih detalja iz raspadnutog policajčevog života, a informacije koje dobija gledalac istog su kvaliteta kao i informacije koje dobija sam inspektor – dakle, beskorisne. Upravo na tom mestu, upravo na odbijanju da se ispuni ono što gledalac očekuje da vidi, nalazi se razlog ovog poduhvata. Jedan od glavnih elemenata jesu krupni kadrovi inspektorovog lica, gotovo lišenog mimike: sjajni Oskar Söderlund glumi očima. Sablasno osvetljen iznutra, inspektor izgleda kao senka sebe samog. Kao sablast. Ne samo što ne uspeva da dođe do ubice, nego on svojim profesionalnim neuspehom izneverava poverenje koje je dobio od porodica ubijenih. Odnos ljudi koji se dave u bolu i inspektora koji kao da se odvojio od stvarnosti, prikazan je upravo s neponovljivom merom. Jer, razboriti ljudi koji bi, zbog nekog višeg principa, možda zbog mira ubijenih voljenih, ili naprosto zbog bezbednosti drugih ljudi, želeli da se ubica otkrije, vrlo jasno razumeju zbog čega nema napretka u istrazi, te inspektora ne ucenjuju svojim bolom, ali to kao da je još gore za policajca. U jednom trenutku krug bola i nemoći se zatvara, a klupko će, možda, početi da odmotava slučajnost.
U priču ulazi naučnik koji se bavi genomom. I njegov lik je postavljen sjajno jer i naučnik je opsednutim time čime se bavi. Nužno je da se dve opsesije, u nekom trenutku, najpre susretnu, a potom i sukobe. Nećemo reći na koji se način sukob razrešava, niti ćemo otkrivati detalje opsesije u koju se utapa naučnik, ali možemo reći da ni tu nema prejakih tonova. Jednostavno, tvorci serije ne dopuštaju da nebitni, neodmereni, neukusni detalji preplave prostor nedogađanja koji se čini beskonačnim. Sve je zapravo vrlo gusto. Nema praznog hoda.
Razrešenje donosi izvesno olakšanje. Ali tek tada, u još jednom obrtu, gledalac shvata da je bio uvučen u višestruku igru čija pravila nije uspevao sasvim da prozre sve dok se nije otkinula jedna suza. I to ne ona teška suza Dostojevskog, suza onog deteta, koja bi trebalo da iskupi svu bol sveta, već jedna sasvim obična, sasvim svakodnevna suza kao znak ponovo uspostavljene ravnoteže.
Odlukom Vlade Srbije, Jugoslav Pantelić više nije direktor Jugoslovenske kinoteke, ne zna se zašto. Da nije možda zato što se Kinoteka priključila martovskom štrajku na koji su pozvali studenti
Mediji su puni hvale za srpski film „Karmadona“ čija je svetska premijera upravo održana na festivalu u Torontu, opisuju ga kao direktan sud stvarnosti bez kompromisa
Ako se složi Skupština Grada, Fest će biti održan od 21. do 28. decembra. Bio bi to jedini način da se zaboravi na sve ono što koči realizaciju ovogodišnjeg izdanja
Netačna je teza izneta ovih dana da nema preciznog uvida u stanje hala Beogradskog sajma, te da je procena troškova njihovog privođenja novoj nameni zbog toga neizvesna, kaže profesor Građevinskog fakulteta u Beogradu Dušan Najdanović
Ove godine najposećeniji dan Sajma knjiga pada 1. novembra, na godišnjicu smrtonosnog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu. Da li je, praveći raspored jesenjih manifestacija, uprava Beogradskog sajma zaboravila na to
Ideološkim i moralističkim čistunstvom ne može se pobediti režim Aleksandra Vučića. Nužno je da se građani okupe oko dva politička jezgra koja zajednički streme ka istom cilju
Ima li Aleksandar Vučić vojsku? Nešto ponaprednjačenih kadrova sigurno bi u „datom trenutku“ stalo iza svog „vrhovnog komandanta“. Ali šta je sa trupom? Pa ništa – velika većina bi zabušavala, uzela bolovanje, isparila. Oni su tu samo zbog para
„Jurićemo ih po ulicama“, proricao je Jovo Bakić i mnogi su mu davali za pravo. Sada se dešava obrnuto – naprednjački Šturmabtajlung mlati narod po ulicama, kućama i lokalima. A naša čaršija se dobrim delom gnuša „svakog nasilja“
Vreme nasilja: Protest u Novom Sadu u pet slika
Bes, pendreci i suzavac Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
