Proboj (The Breakthrough, šved. Genombrottet), scenario Oskar Söderlund, režija Lisa Siwe, uloge Peter Egers, Matias Nordkvist, Netflix 2025.
Linšeping (Linköping) je švedski grad osrednje veličine u kojem se 2004. godine dogodilo svirepo dvostruko ubistvo. Bilo je potrebno šesnaest godina, upornost jednog policajca i ozbiljan proboj u nauci – nova metoda određivanja DNK – da bi se pronašao ubica. U četiri epizode od po četrdesetak minuta upakovano je 16 godina u kojima se nije događalo ništa, osim krčkanja u bezvremenom paklu za ljude koji su ostali iza žrtava, ali i za inspektora Džona Sundina čiji se život, najblaže rečeno, raspao. Reč je, dakle, o mini seriji kriminalističkog žanra – snimljenoj prema stvarnom događaju – ali ono što su tvorci serije smestili u tih 160 minuta izlazi izvan okvira žanra, ili, makar, ne sledi one obrasce na koje smo, pre svega zahvaljujući američkoj školi krimi-žanra, navikli.
Početak serije sugeriše da je ubica poremećeni pojedinac, te da su žrtve odabrane nasumično. Tu je i svedokinja iz prve ruke, ali nije od prevelike pomoći. Inspektor Sundin – bivša sportska zvezda koja je ponos grada, izuzetno vešto postavljen lik – od prvog je trenutka na čelu istrage, ali sva njegova profesionalnost slama se u susretu s porodicama žrtava i za njega slučaj postaje lična stvar. U paradoksalnom obrtu i inspektor postaje žrtva sopstvene opsesije, te, kao i porodice žrtava, to plaća slomom privatnog života. Sam slučaj će, vrlo brzo, uprkos izvesnim tragovima, da zapadne u ćorsokak: zločin bez ikakve veze između žrtava, bez pomoći svedoka, bez motiva koji se mogu makar naslutiti, osuđen je na zaborav. Osim za porodice i samog inspektora Sundina. Dodamo li tome da je u priču uveden lik koji, u paralelnom toku, odgovara psihološkom profilu ubice, rekli smo, otprilike, sve što je potrebno znati. I sve to stane u petnaestak minuta. Ostala dva i po sata su tanani filmski vez koji odbija da ostane u okvirima žanra.
Poetika nedogađanja nije, naravno, ništa novo u filmskom izrazu, ali nedogađanje su uspevali da uhvate samo veliki majstori koji se nisu opterećivali žanrovskim ograničenjima. Krimi-žanr ima vrlo jasna pravila i vrlo čiste postavke koji umeju da proizvedu remek-dela poput Melvilovog Samuraja, na primer, ili sjajne Francuske veze Vilijama Fridkina. Proboj, međutim, pokriva 16 godina u kojima postoji samo bol ljudi ostalih iza ubijenih i policajčeva opsesija. Prema pravilima amerikanizovanog žanra, sva bi pažnja, u nedostatku akcionih scena, morala biti usmerena na ta dva elementa. Ali nije. Nema eksploatacije tuge, nema napadnih detalja iz raspadnutog policajčevog života, a informacije koje dobija gledalac istog su kvaliteta kao i informacije koje dobija sam inspektor – dakle, beskorisne. Upravo na tom mestu, upravo na odbijanju da se ispuni ono što gledalac očekuje da vidi, nalazi se razlog ovog poduhvata. Jedan od glavnih elemenata jesu krupni kadrovi inspektorovog lica, gotovo lišenog mimike: sjajni Oskar Söderlund glumi očima. Sablasno osvetljen iznutra, inspektor izgleda kao senka sebe samog. Kao sablast. Ne samo što ne uspeva da dođe do ubice, nego on svojim profesionalnim neuspehom izneverava poverenje koje je dobio od porodica ubijenih. Odnos ljudi koji se dave u bolu i inspektora koji kao da se odvojio od stvarnosti, prikazan je upravo s neponovljivom merom. Jer, razboriti ljudi koji bi, zbog nekog višeg principa, možda zbog mira ubijenih voljenih, ili naprosto zbog bezbednosti drugih ljudi, želeli da se ubica otkrije, vrlo jasno razumeju zbog čega nema napretka u istrazi, te inspektora ne ucenjuju svojim bolom, ali to kao da je još gore za policajca. U jednom trenutku krug bola i nemoći se zatvara, a klupko će, možda, početi da odmotava slučajnost.
U priču ulazi naučnik koji se bavi genomom. I njegov lik je postavljen sjajno jer i naučnik je opsednutim time čime se bavi. Nužno je da se dve opsesije, u nekom trenutku, najpre susretnu, a potom i sukobe. Nećemo reći na koji se način sukob razrešava, niti ćemo otkrivati detalje opsesije u koju se utapa naučnik, ali možemo reći da ni tu nema prejakih tonova. Jednostavno, tvorci serije ne dopuštaju da nebitni, neodmereni, neukusni detalji preplave prostor nedogađanja koji se čini beskonačnim. Sve je zapravo vrlo gusto. Nema praznog hoda.
Razrešenje donosi izvesno olakšanje. Ali tek tada, u još jednom obrtu, gledalac shvata da je bio uvučen u višestruku igru čija pravila nije uspevao sasvim da prozre sve dok se nije otkinula jedna suza. I to ne ona teška suza Dostojevskog, suza onog deteta, koja bi trebalo da iskupi svu bol sveta, već jedna sasvim obična, sasvim svakodnevna suza kao znak ponovo uspostavljene ravnoteže.
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Lazar Hrebeljanović nije samo vojnik i vladar, već svetitelj koji svedoči da Carstvo Božije nije u suprotnosti sa borbom za pravdu
U svojim obmanama po pitanju Vojske Srbije, u koje se upliće kao pile u kučine, Aleksandar Vučić je otišao korak dalje ne bi li ispeglao one prethodne
Pretnje Aleksandra Vučića i njegovi pokušaji da obeshrabri građane da se priključe Vidovdanskom protestu zvuče kao zviždanje u mraku
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
