Nedavno je Jovan Ćirilov, u jednoj od svojih brojnih novinskih kolumni, s pravom prozvao našu pozorišnu kritiku zato što ne posvećuje dovoljno pažnje pozorišnim formama koje, u nedostatku tačnije i preciznije odrednice, rogobatno nazivamo „alternativnim“. U tom tekstu, Ćirilov se osvrće i na običaj nekih naših uglednih kritičara iz prošlosti da prećutkuju predstave o kojima imaju veoma loše mišljenje. Pošto se slažem s Ćirilovom i po pitanju tretmana „alternativnog teatra“ i po pitanju prećutkivanja slabih predstava, ovom rečenicom počinjem jednu vrlo negativnu kritiku jednog vrlo lošeg „alternativnog“ projekta… Tražili ste – čitajte!
Projekat Rat/Sećanja, nastao u produkciji Belefa i izveden u Ateljeu 212, spada u „alternativu“ utoliko što se ne bazira na tekstualnom predlošku, što nema mimetičku formu, što pokušava da organski poveže muziku, pokret i sliku, što se oslanja na neke tradicionalne azijske pozorišne forme – prevashodno na teatar senki. Ono što je mogao da bude zanimljiv i plodonosan paradoks ovog projekta jeste to što su autori, reditelji Đorđe Marjanović i Putu Vijaja (Indonezija), hteli da putem ovakve, za naše prilike apartne teatarske forme, izraze prepoznatljivo, savremeno iskustvo vezano za strahote ratnih razaranja. Kao što u materijalu o predstavi stoji, ova predstava nije samo slika naše stvarnosti, pošto je i Indonezija imala iskustvo nedemokratske vlasti, ratova, korupcije, kriminala i sl.
Međutim, sve to ostaje samo lepo slovo u programu predstave. Ono što je publika mogla da vidi na sceni Ateljea 212 svodilo se na potpuno neartikulisano scensko dešavanje u kome se jedna džinovska zavesa nadimala i nadirala prema publici, usisavajući i proždirući sve pre sobom, a posebno se bila navrzla na neke oskudno obučene mladiće i devojke koji su joj, gotovo goloruki, pružali herojski otpor. Na toj zavesi su se smenjivale i raznovrsne senke koje su oslikavale znana i neznana ratna razaranja, sve sa siluetama pravoslavnog hrama i Tornja na Avali koji se ruše pod bombama. Ovaj scenski galimatijas bio je upotpunjen i prizorom u kome jedan junak nemilosrdno tuče veliku gumenu lutku nalik onoj iz seks-šopa, kao i pojavom džinovskog pop-art oka sa suzom u uglu… Da parafraziram kolegu Todorovića – sve se to uskomešalo, cikalo i vriskalo, letelo i gutalo sve pred sobom, đipalo kao u ličkom gluvom kolu.
Uz mnogo dobre volje, može se pretpostaviti da su autori predstave hteli da ovakvim i sličnim rešenjima razviju jedan stilizovan i simboličan scenski jezik koji bi, na direktan i ubojit način, opredmetio spomenute ratne strahote. Međutim, ovi scenski znakovi su bili, već sami po sebi, ili potpuno haotični i nerazgovetni ili do banalnosti površni i ilustrativni. Taj utisak banalnosti i ilustrativnosti bio je dodatno potenciran i jednom stilskom nedoslednošću: jezik scenskih znakova bio je narušavan nekim potpuno neartikulisanim prodorom ilustrativnog, mimetičkog pozorišnog izraza. Prevedeno na srpski to znači da se u tim efektnim scenskim prizorima – s nadirućom zavesom, projektovanim senkama i žestokom muzikom – dešavalo da izvođači (neki od njih su, neverovatno ali istinito, i profesionalni glumci!) počnu da ozbiljno „drame“ i „proživljavaju“, ubacujući jedva razumljive uzvike tipa „stani“ ili „pazi“… Samo smo čekali da čujemo onaj antologijski uzvik „Mirko, pazi metak“.
Iz prethodnog prikaza jasno se može zaključiti da predstava Rat/Sećanja ne ostvaruje željeni efekat katarze; naprotiv, ona postiže kontraefekat, jer deluje neshvatljivo naivno, parodično, nenamerno smešno. Pri tom, to nije ona naivnost koja se, zato što proističe iz starih i tradicionalnih teatarskih formi, prihvata kao konvencija; ovde je reč o naivnosti koja je rezultat potpuno neartikulisane zamisli i neshvatljivo niskih standarda izvedbe, na granici diletantizma.
Pitanje koje se nužno postavlja na kraju ove analize odnosi se na poreklo projekta Rat/Sećanja; konkretno – kako je došlo do toga da se ova predstava nađe u programu Belefa, festivala koji ove godine pokazuje vrlo ozbiljne organizacione i umetničke ambicije. Iako se pozorišni program Belefa, koji potpisuje Aleksandar Milosavljević, ne ostvaruje biranjem postojećih predstava, već finansiranjem nove produkcije, te je zato nemoguće unapred znati kakav će biti domet tih naručenih projekata, ipak je, valjda, moguće sprovesti neku kontrolu, ozbiljnije procenjivati pristigle ponude, intervenisati u toku rada ako stvari krenu nizbrdo i tome slično… E, da. Zaboravio sam da istaknem da je muziku za predstavu radila poznata grupa Darkwood Dub. Dobro su zvučali, ali ovoj scenskoj nebulozi ništa nije moglo da pomogne.
