Sav moj džez

Miša Blam nudi Srbiji da bude prva država u Evropi koja će imati Muzej džeza. Na nedavno završenoj Noći muzeja pokazao je da ima sve što je potrebno za takav muzej – a pokazao je samo delić dokumenata, fotografija, pisama, plakata, instrumenata i ostalih stvari iz lične kolekcije. Treba mu samo prostor. Vlast još nije reagovala.

Muzej džeza je najnoviji poduhvat Miše Mihaila Blama, kontrabasiste, profesora, kompozitora, aranžera, publiciste, kolekcionara. Do sada je osnovao i finansirao „Jazz tribune“ (1991, jedini specijalizovani džez mesečnik na Balkanu i prvi privatni časopis u Srbiji), i napisao je dve knjige: Miles Davis – biografija, intervju, diskografija i Jazz u Srbiji 1927–1944.

„VREME„: Džez je ovih dana prisutan u javnosti zbog, nažalost, nemilog povoda: Ministarstvo kulture je odbilo da sufinansira „Nišvil„, poznati džez festival. Šta mislite o tome?

MIŠA BLAM: Nevidljivi ljudi iz administracije Ministarstva kulture ne vole džez, pa samim tim ni komisija koju su izabrali da raspodeli državni novac. Njih treba kriviti i prozivati. Izjavili su da je „Nišvil“ festival nejasne koncepcije i sumnjivog dometa. Da li oni znaju da „Nišvil“ postoji 20 godina, da poslednje tri godine ima status „manifestacije od nacionalnog značaja“ i da prosečno svake godine ima sto hiljada gledalaca? Ovo što se kod nas dešava prevazilazi odnos staljinističke politike prema muzici, o čemu je pisao Jozef Škvorecki. To je bio politički stav prema muzici, a ovde je nejasno o čemu se radi. Ne mogu da dozvolim da grupa sitnih patuljaka kroji moju sudbinu.

O osnivanju vašeg „Muzeja džeza“ odlučiće Ministarstvo kulture. Šta očekujete?

Postavka u Vili kralja Petra za vreme „Noći muzeja“ bila je promocija Muzeja džeza Miše Blama, dokaz da imam šta da pokažem i da umem da pokažem. Zato ljudima u Ministarstvu kulture neću morati da objašnjavam i opisujem šta im nudim.

Da li to znači da je neko iz Ministarstva bio na promociji vašeg muzeja tokom Noći muzeja?

Koliko znam – nije. Ali nije važno. Ako nisu videli – čuli su, a ako nisu ni to, ima ko će da im ispriča. Ja im nudim eksponate, a oni treba samo da nađu prostor i da preuzmu plaćanje osnovnih dažbina. Nudim im nešto što niko u Evropi nema. Ja, lično, volim Pljeskavijadu u Leskovcu i sav ostali holesterol po kome nas znaju u Evropi, ali zamislite šta bi Evropa mislila o nama da joj ponudimo i Muzej džeza!

Možda će ministar sad, zato što pokušavamo da postanemo deo EU, prihvatiti vašu ponudu…

Nije potrebno biti proevropski, treba biti prosrpski!

U svetlu činjenice da država godinama unazad nema novca da završi rekonstrukciju dva naša najveća muzeja i omogući im da rade kako dolikuje, ljudski je pomisliti: otkud vam ideja da ćete vi, pojedinac, uspeti ono što ne polazi za rukom Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti?

To nije isto, džezu nisu potrebni uslovi kakvi su potrebni Renoaru i ostalima. Po gradu ima dovoljno oronulih i napuštenih prostora, mogao bi jedan da se nađe i za ovaj muzej. Uostalom, džez i treba da bude u ambijentu koji malo izgleda andergraund. Tu bi se lako organizovale džez radionice, predavanja, najmanje dve stotine naših klinaca završilo je razne džez akademije po svetu pa bi u Muzeju mogli da pokažu šta znaju, napravio bi se klub, programi, i slična dešavanja koja bi donosila mali prihod. Ima mnogo stvari koje bi mogle tu da se rade od kojih bi država imala koristi, a da je ne koštaju ništa. Od nje bi bilo više nego dovoljno kad bi omogućila osnivanje institucije, osnovu za rad. Znate, ja imam 66 godina i nameravam da živim još dugo-dugo. Ipak, pomislio sam: šta će se desiti sa svim tim dragocenim materijalima kad napustim ovu planetu. A mnogo toga se nakupilo za 40 godina koliko sam zaljubljen u džez! Imam dva sina, oni će unikatne ploče da prodaju preko interneta, ono resto će da se baci u đubre, i Srbija će ostati bez dragocenog dokaza da je saučesnik u gradnji evropske kulture još od 1927. godine, kad je Rafael Blam oformio prvi džez orkestar u Srbiji pod imenom „Studentski Miki Džez“. U svakom slučaju, poslednjih par godina vrti mi se u glavi kako da sve ovo što se nakupilo smestim na jedno mesto. Imao sam razne ideje: da ploče poklonim Radio Beogradu, jer to je moja kuća, da knjige i note poklonim Muzičkoj školi „Stanković“, u kojoj sam oformio Odsek džeza i u kojoj predajem, da dokumente i fotografije dam Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Međutim, pretpostavljam da bi oni to strpali u sanduk, sanduk bi smestili u podrum, i niko ne bi imao nikakve koristi od toga. Znači, trebalo bi oformiti muzej.

Ovo nije vaš prvi pokušaj da prikažete istoriju džeza. Bili ste autor izložbe 60 godina beogradskog džeza: 1927–1987 u Kulturnom centru Beograda…

A posle toga sam u Studentskom kulturnom centru pokušao da napravim muzej sa džez klubom, ali su me omeli početak rata i inflacija. Završio sam sa minusom od 40.000 maraka! Onda sam digao ruke, i otišao u Dominikansku Republiku. To su, naravno, neki problemi i odluke uobičajeni za to doba. Šteta, lepo smo radili: imali smo 180 programa, osnovao sam „Božićni džez festival“, u momentu kad niko nije hteo da dođe da svira u tadašnjoj Jugi, doveo sam 15 stranaca. A dešavale su mi se neverovatne stvari! Evo samo jedan detalj: izbacio sam iz kluba neke Crvene beretke koji su došli da mi traže kafu i viski za srpske vojnike. Onda su dolazili svako veče. A za to vreme u klubu sede neki mirni ljudi, neki mladi ljudi, došli da čuju džez. Ili, upadne mi interventna ekipa, svakog pretresaju, traže drogu. Kakva droga, mi se bavimo alkoholom i cigaretama u smislu hedonizma, i oni znaju da nas droga ne zanima. Otišao sam u policiju da saznam zašto me uznemiravaju. I znate šta su mi tamo rekli? Da nisam razumeo neka osnovna pravila ponašanja! Ali, bez obzira na sve nedaće, ja sam bio jako srećan. Sve ću to opisati u trećoj knjizi Jazz u Srbiji, u kojoj će biti obuhvaćeno vreme od 1970. godine do danas. Drugu, Jazz u Srbiji 1944–1970, trebalo bi da završim do kraja godine.

U prvoj knjizi tvrdite da je džez u Srbiji bio živ i kad u drugim većim državama nije, kad je proganjan u Rusiji, Rumuniji…

Kod njih džez jeste bio proganjan i zabranjivan, ali nikad nije nestao. Naleteo sam sedamdeset i neke na tajni džez klub u Novosibirsku, čuvam njihovu značku, i rado ću je izložiti u Muzeju. Imao sam sreću da u tadašnjem Sovjetskom Savezu uđem u muzički arhiv i čujem snimke njihovog džeza iz 1923. godine! Sjajni su! Interesantno je da su džez bendovi kod njih nastajali namenski: kad treba da im dođe, na primer, privredna delegacija iz Amerike, oni oforme džez orkestar kako bi pokazali naklonost ka američkoj kulturi. Pre par godina dobio sam dokumentarni film Trubač iz gulaga. To je priča o jednom Jevrejinu, Poljaku, koji je bežeći od poljskog antisemitizma pobegao u Nemačku, znači u još veći antisemitizam, pa je odatle pobegao u Sovjetski Savez. Bio je vrstan muzičar, oformio je big bend, napravio mnoge hitove, a onda se okrenuo ka džezu. I, zbog toga su ga, u vreme Staljina, poslali u Sibir u gulag zato što svira američku muziku. Tamo su ga pratili šta radi i – snimali. Kad je osnovao bend, premestili su ga u drugi gulag. Kad je i tamo okupio muzičare, poslali su ga u treći. Ukratko, osnovao je 13 orkestara u 13 gulaga. Na kraju su ga vratili u Moskvu, zato što je dolazila neka važna delegacija pa je trebalo oformiti bend. On je odgovorio da u Moskvi više nema muzičara, da su svi u gulazima!

Postoji mišljenje da je za vreme Tita džez bio nepoželjna pojava.

Nije istina, Tito i njegovi političari su imali preča posla od džeza! Dokumenta to jasno dokazuju: bilo je potrebno samo da napišete sreskom reonu kad i gde će biti svirka, i šta će se svirati. Ne zna se da je iko proveravao da li svirate ono što ste najavili. Čak imam dokument da je Edvard Kardelj na nakom kongresu preneo Titovu misao: „Mi možemo zabraniti našoj omladini Gričku vješticu, ali ja lično mislim da se naša omladina mora upoznati i sa time.“ S obzirom na to da je Grička vještica bio džez, to je bilo zeleno svetlo za džez. Bojan Adamič je rekao Titu da država mora da ima big bend, pa je prvi osnovan u Ljubljani, a zatim još osam – u svim državnim centrima, osim u Crnoj Gori. Zatim: 1953. godine osnovano je sindikalno udruženje džez muzičara! To znači da se tada kod nas masovno svirao džez, i da priča da ga je Tito zabranjivao jednostavno nije tačna. Otkud onda te glasine? Zbog malobrojnih pojedinačnih ispada. Na primer: nekom sa Radio Beograda nije bio po volji Luj Armstrog, i doneta je uredba da se ne sme emitovati nijedna numera čiji tonovi prevazilaze trubački C-3. Komisija koja je bila zadužena za analizu muzičkog programa, Miroslav Čangalović, Stana Đurić-Klajn i Oskar Danon – oni su veoma pohvalno pisali o džezu, ubrzo je uvidela da su se zbog takve uredbe na udaru našli i Bah i Vagner zato što su komponovali u visokim lagama, pa je ta uredba odmah ukinuta. Međutim, bio je to dovoljan razlog da ljudi pomisle da komunisti ne vole džez. Ja sam video šta se dešavalo džez muzičarima u Rumuniji, u Češkoj – ni traga toga nije bilo kod nas. Naprotiv: ovde je Američka čitaonica otvoreno pozajmljivala džez ploče, i niko vas nije hapsio zbog toga.

Kako ocenjujete sadašnju džez scenu? Da li se džez svira van Beograda?

Pristojna je, i da, svira se i van Beograda. Sećam se, imao sam promociju knjige u Leskovcu. Govorili su mi da niko neće doći zato što je istovremeno u gradu bila Pljeskavijada. Međutim, došlo je četrdesetoro ljudi što je zavidan broj za Leskovac. Sad oni imaju i džez orkestar. Džez nikad nije bio specijalitet Beograda, počeo da se svira po Srbiji ubrzo pošto smo ga 1927. godine otkrili: Valjevo, Petrovac na Mlavi, Šabac, Kraljevo…

Nedavno ste izjavili da je džez prestao da bude masovna pojava kad je otišao iz dvorana za ples i prešao u koncertne sale. Da li to znači da je džez samodestruktivan?

Ne, nikako! To znači da je džez prestao da bude zabava, a da je postao deo kulture. To je neminovnost. Sećate se početka klasične muzike? Prvo su bili trubaduri i slični zabavljači, pa se došlo do simfonijskog orkestra. To je neminovna priča. Evo, klasika već 20 godina stoji, ne razvija se. To se sad dešava sa džezom. Treba da prođu generacije da bi se proizvelo nešto novo. To su ciklusi, mi se tu ništa ne pitamo. Ali, ja se time ne bavim, ja sviram.