Muharem Pervić je za dramu Milice Novković Kamen za pod glavu, iz želje da pohvali “mladog pisca” (rodno osetljiv jezik još uvek nije ušao u upotrebu), napisao da je Milica Novković napisala “mušku dramu”. I nije da nije bio u pravu, jer je Kamen za pod glavu drama o teškom porodičnom nasleđu koje guši tri generacije muškaraca u dinarskoj zabiti. Drama Nezaboravak, potočnica, zmijske oči Mine Petrić mogla bi se posmatrati kao svedočanstvo o putu koji su srpske dramske spisateljice prošle za pola veka – od “muške drame” pisane ženskom rukom do ženske drame pisane nežnom ženskom rukom. Drama Nezaboravak… govori o teškom i kompleksnom nasleđu triju generacija žena, o traumama i krivicama koje se prenose sa generacije na generaciju, o odnosu žene prema literaturi koju piše druga žena i o potrebi da se kroz nežnost i ljubav sačuva sećanje na voljene.
Drama je dobila ime po skromnom cvetu koji se zove nezaboravak ili potočnica ili zmijske oči, a koji je simbol sećanja na ljubav. Naziv komada, Nezaboravak, ukazuje na temu dela, ali i na nežnu, delikatnu formu komada. Kada kažemo da komad ima nežnu i delikatnu formu, želimo, u stvari, da kažemo da komad ima fragmentarnu strukturu u kojoj stalno idemo iz sadašnjosti u prošlost i obrnuto. Situacija iz sadašnjosti podstiče sećanje na scenu iz prošlosti junakinja koja, kada se nanovo proživi, dovodi do promena u sadašnjem trenutku. To otvara novu krizu i budi sećanje na još jednu scenu iz prošlosti. To skakanje iz sadašnjosti u prošlost, pa ponovo u sadašnjost pa opet u prošlost zahteva pažljivog i koncentrisanog gledaoca. Spisateljica pomaže gledaocu u očuvanju koncentracije na radnju komada tako što svaku scenu drugačije emocionalno boji: jedna scena je dramatična, naredna ima u sebi elemente humora, a treća je, na primer, melanholična… A sve te scene, iako različite po emocionalnom naboju, variraju istu misao o postojanoj ljubavi između tri žene koja je ugrožena zaboravom – nezaboravak, potočnica, zmijske oči…
Drama počinje kada Ksenija – unuka, bez dozvole Danice – majke, izvodi iz staračkog doma dementnu baku Olgu, penzionerku i stručnjaka za poeziju Marine Cvetajeve. Ksenija veruje da će biblioteka i poznati prostor pomoći baki Olgi u borbi protiv demencije. Istovremeno, povratak u porodični stan za Kseniju je pokušaj da sastavi krhotine svoga života i da se raspravi sa majkom koju optužuje da je ju je napustila tj. ostavila kod bake kada je bila sasvim mala. Danica, pak, podseća Kseniju da je ona nju i baku ostavila u trenutku kada im je bilo teško jer je baka patila od demencije. Za tri žene povratak u dom je povratak u prošlost koju one nikada nisu uspele da prevaziđu, a koja suštinski određuje njihove karaktere, njihove odnose, njihovu sadašnjost i njihovu budućnost. Mina Petrić nam pokazuje kako sećanje nije stvar prošlosti već suštinski određuje naš sadašnji pogled na svet i ljude, i kako kopanje po starim ranama ponekad može da bude lekovito, ali i da izazove nove traume. Jedini pouzdani način da iz svega izađemo je da sačuvamo ljubav.
Kada prvi put čitate komad, može vam biti komplikovano da razumete odmah ko je ko u toj slagalici sećanja. Zato je glavni i uspešno obavljeni rediteljski (Tara Mitrović) i dramaturški (Đorđe Kosić) zadatak bio da se publici trasira jasan i nenaporan put kroz dramsku priču. Rediteljka je u glumačku podelu uzela tri glumice, Aleksandru Pleskonjić (baka), Sonju Damjanović (majka) i Alisu Lacko (ćerka), koje su vrlo ekspresivne i po svom habitusu različite. Kostimografkinja Senka Ranosavljević se potrudila da tri glumice različito obuče. Sve se dešava u prostoru jednog pomalo ruiniranog građanskog stana (scenografkinja Marija Kalabić), u kome nameštaj kao da je zaostao iz osamdesetih godina 20. veka. Ta patina pohabanog nameštaja odaje utisak da se čitava drama odvija u prostoru sećanja. To osećanje dodatno se pojačava time što predstava počinje otkrivanjem nameštaja, a završava se njegovim ponovnim prekrivanjem.
Glavna vrednost predstave su tri glumice koje su jasno diferencirale svoje likove. Posebno je bilo zadovoljstvo gledati kako Aleksandra Pleskonjić igra baku koja je povremeno zaista dementna i uplašena, a povremeno kao da ne želi da zna šta joj ćerka i unuka govore. Uz pomoć ponekog detalja u kostimu i sa jasnom facijalnom ekspresijom, Pleskonjićka je uspela da nam istu osobu dočara u različitim životnim dobima. Mi iz njene igre razumemo da je baka bila čvrsta i otresita žena nekada, a da pod stare dane tek tu i tamo probije ta njena karakterna osobina. Kod Sonje Damjanović i Alise Lacko ti skokovi kroz vreme bili su malo manje uočljivi. Pomoglo nam je što smo mogli da pratimo očigledne promene u načinu igre (i odevanja) Pleskonjićke koja nam je veoma jasno sugerisala u kom dobu (njenog života) se odigrava scena. Sonja Damjanović je svoj lik majke igrala kao kontrapunkt bakinom liku. Ona igra onu vrstu žena koje mogu da prođu kroz sve i svašta, ali se nikad ne menjaju i čak su ponosne na to što godine prolaze, a one ostaju uvek iste. Alisa Lacko je morala da igra i devojčicu i zrelu ženu u tridesetim. Alisa je Kseniju, devojčicu, u stvari igrala kao sećanje odrasle Ksenije na sebe kao dete. Sve tri glumice su bile uspešne u scenama u kojima ima humora. Humor ovog komada je humor situacije i humor karaktera, a ne humor nepotrebnih gegova. Izvanredna je scena kupanja bake kada majka i ćerka nastoje da okupaju baku koja ima napad agresije u svojoj dementnoj fazi. Situacija je mogla da se igra i patetično i melodramatično, ali Sonja Damjanović i Alisa Lacko su igrale jednostavno, ali efektno – putem promene u izrazu lica i frizure pokazale su nam kakva je istovremeno strašna, smešna i groteskna borba koju njih dve vode sa dementnom osobom. Ta doza humora i lakoća u igri bile su ključne da ova predstava, koja u suštini ima tešku temu, deluje pitko i nežno to jest ženski u najlepšem značenju tog prideva.
