Sam svoja epoha

Čudan je i zlokoban bio ovaj nedavni Bitef bez Jovana Ćirilova u publici, jer kakav je to uopšte Bitef bez Ćirilova u publici, i kakvo je to uopšte pozorište bez Ćirilova u publici? Barem ono beogradsko, srpsko, jugoslovensko. Jer znalo se, decenijama već, da ako on nije tu, u pozorištu, onda to znači samo da je negde drugde – ali opet u pozorištu. Ali negde drugde u pozorištu nije bio, i svi smo to znali, nego mu se valjalo pozabaviti jednim sasvim drugačijim poslom, jednokratnim i nepovratnim zanatom umiranja, što možda i nije tako čudno za čoveka od 84 godine, ali jeste za Jovana Ćirilova, onog našeg bar, jer je simbolički odavno bio odvojen od propadljivog ljudskog tela, jer smo ga zatekli na ovom svetu, i to kao uveliko već jednoga od onih malobrojnih po kojima se prepoznaje sve ono beogradsko, srpsko i jugoslovensko na šta smo ponosni i što nam je drago. I kako sad odjednom to da ga – nema? I kakav je to uopšte grad taj Beograd, sad kad Jovan Ćirilov više nije tu da bude jedan od benevolentnih, naizgled nehajnih simbola onoga boljeg u njemu, kao kadgod Tirke, Duško Radović, Milan Mladenović? To je ideja – o tom odsustvu zarad poslova na smrti, naime – podjednako neprihvatljiva i zapravo idiotska kao ono onomad kad ga je, potkraj devedesetih, neko društvo zadriglih kulturnjačko-drmatorskih anonimusa, slučajno trenutno moćnih, smenjivalo i teralo u penziju jer da je, kao, mator, a oni ili njihovi neki štićenici, to kao nisu, no su mladi, sveži i puni ideja, ali im zli matori Ćirilov ne dâ da se razmašu (ko strašila na baterije). Doduše, fakat i nisu bili matori, nego su bili mrtvi, to jest mrtvorođeni, ali to je neka druga priča. Ili nije?

foto: a. anđić

Vrvi ovih dana, kao što i treba, od nekrologa Ćirilovu, gde se podseća na važne tačke njegove biografije, pa ne znam ima li smisla da prolazimo opet kroz sve to: sve nešto mislim, ko do sada sve to nije znao, lepo će i lako živeti bez toga i ubuduće. Ali, važno je zato reći da je Jovan Ćirilov kao dramaturg, kao upravnik dva najznačajnija srpska, a jugoslovenska i evropska pozorišta, kao sukreator najznačajnijeg festivala, kao „primenjeni“ leksikograf i publicista, kao „javni radnik“ u opasnim i skliskim vremenima gde se lako pada a teško ustaje, prodeverao kroz „komunizam“, „nacionalizam“ i „demokratiju“ (treba li objašnjavati smisao navodnika?) kao postojani agens (čvorovići koji ga nikada nisu mirisali radije bi rekli: agent) modernosti, umetničkog i uopšte kulturnog nonkonformizma, umetnosti i života kao poprišta za neprestano eksperimentisanje koje podrazumeva pravo na grešku i zabludu, jer je i tako mnogo bolje nego u ustajaloj žabokrečini jednom zauvek zacrtanog i zadatog sveta, te prosvećenog i nimalo snobovskog kosmopolitizma koji nije bio lišen sluha za „nacionalno“, ali samo u onom njegovom emancipatorskom potencijalu – tamo gde ga ima, i dokle ga ima.

Delujući u ponajčešće neveselim kontekstima jednog uvek bar poluzatvorenog društva, Ćirilov je bivao i oportunista, pravio je s nosiocima političke i kulturpolitičke moći kompromise ovakve i onakve, teško je iz tuđe glave reći da li uvek samo najneophodnije. Neki su ga navodni čistunci zbog toga znali olako otpisivati i govoriti o njemu s izvesnim prezirom za koji ih inače baš ništa nije kvalifikovalo – ali, i to je deo ovdašnjeg intelektualnog folklora. Ćirilov je bio živ čovek u svom vremenu, daleko od bezgrešnosti (koju nikada nije ni prisvajao), ali nikada nije napustio magistralnu ideju svog ukupnog angažmana, koja je uvek bila: Beograd, Srbija i Jugoslavija kao sastavni, neodvojivi deo Evrope i prosvećenog sveta. Kome je to malo, neka kaže šta je više od toga?

Ne može se i ne treba, i kad bi se moglo, mimoići ni ovo. Iako čovek decentan i krajnje samozatajan u otkrivanju svoje privatnosti, Ćirilov je, tako je nekako ispalo, bar koju deceniju-dve bio doslovno jedini čovek u vasceloj SFRJ s njenih dvadeset i dva-tri miliona stanovnika, za kojeg se, eto, „znalo“ da nešto petlja s pripadnicima istog pola… Mnogo kasnije, u ovim sadašnjim vremenima, znali su mu zamerati što se o sebi nikada eksplicitno ne izjašnjava tako i što nije nekakav, je li, „gej-aktivista“: nije to bilo čak ni toliko nepravedno i ružno koliko je bilo plitko i glupo. Jovan Ćirilov bio je naprosto slobodan čovek, a u okruženju koje se slobode panično plaši. On se tog straha plašio koliko je morao, ali mu se svojim životom suprotstavljao kad još niko nije. Nije Ćirilov morao da se šeta na gej paradi ne bi li nešto nekome dokazao: godinama je, deco draga, on bio na toj paradi jedini učesnik, ili bar jedini bez maske.

Ljudi vole da se prisećaju svojih susreta sa preminulima, kao da ih tako još malo održavamo prisutnima, evo tu, za stolom. Znali smo se negde od sredine ili kraja devedesetih, nikada nisam pripadao „njegovom krugu“, ali smo se mnogo puta susretali u pozorištu, gde bi drugde, i u ponekoj sličnoj prilici, i uvek bi voleo da komentariše nešto što sam skorije napisao, uvek lapidarno i razložno, bez snishodljivosti, ali i bez pokroviteljskog tona. I kada smo se razilazili u mišljenjima i ocenama, znali smo da nam je stalo do srodnih i kompatibilnih vrednosti. Pre neku godinu, govorio sam na nekoj promociji na Pozorju, a Ćirilov je bio u publici; posle mi je prišao i uručio mi, na nekom žućkastom papiriću verovatno istrgnutom iz kakvog rokovnika, svoj crtež, moj mali portret (još mi, čini mi se, stoji zataknut za rub police jednog „socijalističkog“ regala u Zemunu). Dok sam ja torokao, on me je crtao: nije mogao da miruje, nije mogao naprosto da prisustvuje, morao je nekako da učestvuje. Tako vam je to sa duhovima koji su formatirani tako ne-činovnički…

Da se nije toliko rasipao na sve strane i da nije mnogo više radio na umeću i umetnosti drugih nego na svojoj (kojoj sistematskije kritičko vrednovanje tek predstoji, valjda će se sada, kad ga nema, i za to naći vremena i povoda?) možda bi lakše bilo reći tačno nekom radoznalom neznajši iz daleke budućnosti da šta je to tačno, taksativno nabrajano, delo Jovana Ćirilova po kojem će dugo biti pamćen? Ne, odmah ću vam reći, nije napisao Smrt u Veneciji, ni snimio 400 udaraca, niti režirao najbolje Tri sestre u kosmosu; ali je uradio zapanjujuće mnogo na održavanju i razgorevanju one u našim potkontinentalnim krajevima vazda tako tanušne i krhke svećice svetla na kojoj uopšte počiva svest da su i Smrt u Veneciji i 400 udaraca i Tri sestre nešto što je zapravo od apsolutno životnog značaja, ako nismo beslovesna, indolentna, varvarska bića. I da se nikada ne radi o tome da biramo između Šekspira i kobasica, nego da nam i Šekspir i kobasice budu najbolji mogući. Bilo da su domaći ili uvozni, klasični ili savremeni. Kao da je cela ta ljudska egzistencija Ćirilovljeva bila neprestana borba protiv varvarskog u čoveku, ali ne patetična i bučna, nego tiha, postojana, prosvetiteljska. I zapravo prokleto odlučna ispod te maske benevolentnosti.

Možda se neki filistar i zgrozi, ali meni pada na pamet, u vezi sa ovom ljudskom smrću, jedan vremešni a genijalni vic, onaj kad Mujo kaže Hasi da je umro Meša Selimović, „naš veliki pisac“, a Haso se snuždi i zabrine da „ko će nam sad bit pisac“. E, kod Ćirilova takav je vic nemoguć, jer nema tog „Hase“ koji ne zna da nam niko drugi za naših života neće biti Jovan Ćirilov, i ta je stvar sigurna koliko i smrt.