„VREME„: Kako je nastao vaš festival? Kojim motivom je iniciran?
RUŽICA MARJANOVIĆ: Nastava književnosti u našim školama koncipirana je tako da mlade ljude udaljava od drugih i da razvija svest o posebnosti etničke grupacije kojoj učenici pripadaju. To nije dobro. Već skoro dvadeset godina radi se na razdvajanju kultura, pa, na primer, učenici škole u kojoj radim ne prepoznaju tipične reči koje se koriste na govornom području udaljenom manje od 60 kilometara od Užica. Zbog toga nisu razumeli poentu filma o Aleksi Šantiću koji smo na času gledali. Nisu znali šta znači reči „rahmetli babo“ i „dženet“. U bašti sarajevskog kafića Nenad Veličković i ja smo razgovarali o tome i dogovorili se da u Užice, u gimnaziju, treba dovesti mlade sarajevske pisce i pokazati učenicima da barijere postoje samo u glavama, da ih je lako preskočiti ili ignorisati, ako čovek na njih neće da pristane. Uostalom, Užice je uvek gravitiralo ka Sarajevu, dvadesetak kilometara mu je bliže nego Beograd. Trebalo je mladim ljudima, ali i njihovim sugrađanima, pokazati da se na jeziku koji razumeju piše dobra i kvalitetna književnost, a da im ona nije dostupna samo zato što je neko postavio granice. Kada smo otišli kod tadašnjeg gradonačelnika Užica i tražili podršku za program, on je odmah prihvatio. Prve godine nismo imali budžet. Opština je platila prevoz i smeštaj, a došli su pisci kojima je to bio izazov. Sinan Gudžević je prvi put posle 25 godina bio u Užicu, Fadila Nura Haver je oduševila sve koji su je sreli. Časovi su bili sjajni i mi smo znali da je to što smo počeli dobro. Mi zaista verujemo da ovo što radimo ima smisla i to naši gosti i publika prepoznaju. Uključili smo gimnazijalce u sve nivoe pripreme Festivala, pa ga oni doživljavaju kao svoj. Desetak dana pre početka štampamo promo bilten koji delimo po kafićima, u biblioteci, u poštama i na drugom javnim mestima. Tu je svaki gost predstavljen kraćom biografijom, delom teksta ili manjim tekstom i fotografijom. Cilj je da užička publika na vreme dobije informaciju ko su gosti i da ih zainteresujemo da dođu. Zato naša večernja čitanja ponekad traju do ponoći, publika često sedi po podu, i ljudi tačno znaju šta su i koga došli da čuju. Prošle godine rađeno je malo istraživanje među učenicima trećih razreda u četiri grada u Srbiji, uključujući Užice i Beograd. Ispostavilo se da su naši učenici više zainteresovani za književnost, da umeju da navedu imena bar desetak savremenih pisaca iz BiH i Hrvatske, dok se u drugim gradovima znanje svodilo samo na imena autora koji su zastupljeni u čitankama.
Kako birate učesnike?
Pokušavamo da ukrstimo nekoliko kriterijuma. Pozivamo autore čije su knjige dobre i mogu da budu zanimljive mlađoj publici, otvaraju nova pitanja i nude ne uvek lagodne teme. Važno nam je i da pisac koga pozovemo može da održi kvalitetan čas književnosti. Naši gosti ne mistifikuju poziciju pisca, veoma su otvoreni, pa je zbog toga Festival prepoznatljiv po atmosferi i prijateljstvima koja se razvijaju.
Kakva je atmosfera u Užicu u vreme Festivala?
Uspeli smo da stvorimo zaista dobre uslove za realizaciju Festivala. Večernja čitanja se od prošle godine organizuju na Maloj sceni užičkog Narodnog pozorišta. Saradnja s njima je izvanredna. Od prvog Festivala imamo podršku nekoliko lokalnih preduzeća. Neki nam prave putokaze, drugi obezbeđuju prevoz, pomažu na razne načine. Kada vide energiju koju ulažemo, svi se nekako priključe. U vreme Festivala u goste su nam dolazili učenici Druge sarajevske gimnazije, i te veze se održavaju.
Kako je u regionu ocenjen vaš Festival?
Prethodnih godina su vesti o našem Festivalu prenosili veoma čitani internet portali iz regiona, tako da se zna šta mi radimo. Ima jedna lepa anegdota o našoj sugrađanki koju je poznati zagrebački pisac, dok joj je potpisivao knjigu, pitao odakle je. Na njenu konstataciju da verovatno nije čuo za mali grad u zapadnoj Srbiji, odgovorio je: „Naravno da znam za Užice, pa vi imate ‘Na pola puta’.“
Da li u Ministarstvu kulture uviđaju važnost užičkih književnih susreta?
Pre dve godine Ministarstvo kulture je određenim iznosom podržalo naš Festival i to nam je bilo važno u svakom smislu. Prošle godine te podrške nije bilo zato što Ministarstvo nije prepoznalo kvalitet programa. Desilo se da smo baš za njega dobili nagradu „Jelena Šantić“. Stalno govorimo o decentralizaciji kulture, pa bi za kvalitetan događaj izvan Beograda podrška republičkih institucija bila dragocena. Ona, nažalost, često izostaje.
Ko su ovogodišnji učesnici Festivala?
Neki autori su potvrdili dolazak, za neke još nismo sigurni, a biće i iznenađenja, kao one godine kada je Amir Kamber došao sa Lamijom Begagić samo da bi dovezli Predraga Lucića. Zamolili smo ga da pročita uveče bar jednu svoju priču i on je, na insistiranje publike, sledeće godine bio gost Festivala „Na pola puta“.
Antrfile
Jelena Šantić
Jelena Šantić (1944–2000), čuvena baletska umetnica, koreograf i pisac, od 1991. počinje svoju delatnost kao mirovna aktivistkinja. Inicirala je mnoge mirovne demonstracije, osnivala brojne mreže za saradnju nevladinih mirovnih organizacija u zemlji i regionu i rukovodila projektima vezanim za pomoć izbeglicama i pomirenje među zaraćenim stranama. Godine 1995. je osnovala nevladinu organizaciju Grupu 484, sa ciljem da podrži samoorganizovanje 484 izbegle porodice koje su bežeći iz Krajine od akcije hrvatske vojske Oluja, utočište našle u Srbiji. Po njima je organizacija dobila i ime. Za svoj mirovni rad Jelena Šantić je 1996. godine dobila nagradu „Pax Christi International“. Berlinski mirovni aktivisti su u znak poštovanja prema Jeleninom radu osnovali humanitarnu organizaciju Grupa 485, a odlukom berlinskog parlamenta, na trogodišnjicu njene smrti, park u berlinskoj četvrti Helersdorf dobija ime Park mira „Jelena Šantić“. Dve godine nakon toga, i Beograd je dobio park sa Jeleninim imenom, na Vračaru, gde je živela.
„Humanitarna aktivnost je druga strana moje ličnosti. U mom životu su se uvek spajali i preplitali intuitivno i racionalno, stabilno i nestabilno, mirno i burno. Onda se u meni u jednom trenutku javila želja da pomognem ljudima unesrećenim ratom. Ta moja humanistička crta je na izvestan način vezana za umetnost. Jer i jedno i drugo povezuje svetove“, govorila je Jelena Šantić.Antrfile:
Intervju: Ružica Marjanović, profesorka i osnivač festivala „Na pola puta“
Književni šok
„Mi zaista verujemo da ovo što radimo ima smisla i to naši gosti i publika prepoznaju.“
„VREME„: Kako je nastao vaš festival? Kojim motivom je iniciran?
RUŽICA MARJANOVIĆ: Nastava književnosti u našim školama koncipirana je tako da mlade ljude udaljava od drugih i da razvija svest o posebnosti etničke grupacije kojoj učenici pripadaju. To nije dobro. Već skoro dvadeset godina radi se na razdvajanju kultura, pa, na primer, učenici škole u kojoj radim ne prepoznaju tipične reči koje se koriste na govornom području udaljenom manje od 60 kilometara od Užica. Zbog toga nisu razumeli poentu filma o Aleksi Šantiću koji smo na času gledali. Nisu znali šta znači reči „rahmetli babo“ i „dženet“. U bašti sarajevskog kafića Nenad Veličković i ja smo razgovarali o tome i dogovorili se da u Užice, u gimnaziju, treba dovesti mlade sarajevske pisce i pokazati učenicima da barijere postoje samo u glavama, da ih je lako preskočiti ili ignorisati, ako čovek na njih neće da pristane. Uostalom, Užice je uvek gravitiralo ka Sarajevu, dvadesetak kilometara mu je bliže nego Beograd. Trebalo je mladim ljudima, ali i njihovim sugrađanima, pokazati da se na jeziku koji razumeju piše dobra i kvalitetna književnost, a da im ona nije dostupna samo zato što je neko postavio granice. Kada smo otišli kod tadašnjeg gradonačelnika Užica i tražili podršku za program, on je odmah prihvatio. Prve godine nismo imali budžet. Opština je platila prevoz i smeštaj, a došli su pisci kojima je to bio izazov. Sinan Gudžević je prvi put posle 25 godina bio u Užicu, Fadila Nura Haver je oduševila sve koji su je sreli. Časovi su bili sjajni i mi smo znali da je to što smo počeli dobro. Mi zaista verujemo da ovo što radimo ima smisla i to naši gosti i publika prepoznaju. Uključili smo gimnazijalce u sve nivoe pripreme Festivala, pa ga oni doživljavaju kao svoj. Desetak dana pre početka štampamo promo bilten koji delimo po kafićima, u biblioteci, u poštama i na drugom javnim mestima. Tu je svaki gost predstavljen kraćom biografijom, delom teksta ili manjim tekstom i fotografijom. Cilj je da užička publika na vreme dobije informaciju ko su gosti i da ih zainteresujemo da dođu. Zato naša večernja čitanja ponekad traju do ponoći, publika često sedi po podu, i ljudi tačno znaju šta su i koga došli da čuju. Prošle godine rađeno je malo istraživanje među učenicima trećih razreda u četiri grada u Srbiji, uključujući Užice i Beograd. Ispostavilo se da su naši učenici više zainteresovani za književnost, da umeju da navedu imena bar desetak savremenih pisaca iz BiH i Hrvatske, dok se u drugim gradovima znanje svodilo samo na imena autora koji su zastupljeni u čitankama.
Kako birate učesnike?
Pokušavamo da ukrstimo nekoliko kriterijuma. Pozivamo autore čije su knjige dobre i mogu da budu zanimljive mlađoj publici, otvaraju nova pitanja i nude ne uvek lagodne teme. Važno nam je i da pisac koga pozovemo može da održi kvalitetan čas književnosti. Naši gosti ne mistifikuju poziciju pisca, veoma su otvoreni, pa je zbog toga Festival prepoznatljiv po atmosferi i prijateljstvima koja se razvijaju.
Kakva je atmosfera u Užicu u vreme Festivala?
Uspeli smo da stvorimo zaista dobre uslove za realizaciju Festivala. Večernja čitanja se od prošle godine organizuju na Maloj sceni užičkog Narodnog pozorišta. Saradnja s njima je izvanredna. Od prvog Festivala imamo podršku nekoliko lokalnih preduzeća. Neki nam prave putokaze, drugi obezbeđuju prevoz, pomažu na razne načine. Kada vide energiju koju ulažemo, svi se nekako priključe. U vreme Festivala u goste su nam dolazili učenici Druge sarajevske gimnazije, i te veze se održavaju.
Kako je u regionu ocenjen vaš Festival?
Prethodnih godina su vesti o našem Festivalu prenosili veoma čitani internet portali iz regiona, tako da se zna šta mi radimo. Ima jedna lepa anegdota o našoj sugrađanki koju je poznati zagrebački pisac, dok joj je potpisivao knjigu, pitao odakle je. Na njenu konstataciju da verovatno nije čuo za mali grad u zapadnoj Srbiji, odgovorio je: „Naravno da znam za Užice, pa vi imate ‘Na pola puta’.“
Da li u Ministarstvu kulture uviđaju važnost užičkih književnih susreta?
Pre dve godine Ministarstvo kulture je određenim iznosom podržalo naš Festival i to nam je bilo važno u svakom smislu. Prošle godine te podrške nije bilo zato što Ministarstvo nije prepoznalo kvalitet programa. Desilo se da smo baš za njega dobili nagradu „Jelena Šantić“. Stalno govorimo o decentralizaciji kulture, pa bi za kvalitetan događaj izvan Beograda podrška republičkih institucija bila dragocena. Ona, nažalost, često izostaje.
Ko su ovogodišnji učesnici Festivala?
Neki autori su potvrdili dolazak, za neke još nismo sigurni, a biće i iznenađenja, kao one godine kada je Amir Kamber došao sa Lamijom Begagić samo da bi dovezli Predraga Lucića. Zamolili smo ga da pročita uveče bar jednu svoju priču i on je, na insistiranje publike, sledeće godine bio gost Festivala „Na pola puta“.
