Rukopisi gore

Šta se događa sa našim književnim nasleđem? Sa rukopisima naših pisaca, sa njihovim nedovršenim delima, beleškama, korespondencijom, sa dokumentima? Ko i kako čuva njihovu rukopisnu zaostavštinu? Da li se način na koji se čuva uopšte može nazvati – čuvanjem? S obzirom na to da je književna zaostavština deo baštine, da li je ona dostupna? Dva su nedavna događaja učinila aktuelnim ova pitanja večite teme naše kulture sa znanim, nepovoljnim odgovorima: vest o digitalizaciji bibliografije Ive Andrića i tribina posvećena književnom nasleđu, održana u okviru Festivala jednog pisca, upravo su to dokazale.

Zadužbina „Ive Andrića“ i Matica srpska potpisale su polovinom jula ugovor o objavljivanju elektronske bibliografije našeg jedinog nobelovca. Bibliografija će sadržati više od 10.000 jedinica, naslova svega što je Andrić ikada napisao i što su drugi napisali o njemu, od 1911. do kraja 2010. godine, kada je planiran završetak projekta. Bibliografija će biti urađena po svetskim standardima, u KOBSON sistemu, i moći će da se pretražuje po 80 kriterijuma. Projekat finansira Zadužbina „Ive Andrića“, bez ikakve podrške države i Ministarstva kulture Srbije.

Festival jednog pisca, održan ove godine po treći put u organizaciji Kulturnog centra Beograda, bio je posvećen Momčilu Nastasijeviću. „Kada je Kulturni centar Beograda započeo pripreme ovogodišnjeg festivala, nije se moglo doći ni do polovine rukopisa na osnovu kojih je 1991. godine dr Novica Petković načinio kritičko izdanje njegovih „Sabranih dela“ zato što je korpus izvorne građe, koji je dr Petković uredno vratio tadašnjim starateljima Nastasijevićeve zaostavštine, u međuvremenu, moguće i nepovratno, osiromašen. Zato smo sa Narodnom bibliotekom digitalizovali neke od rukopisa i kritičko izdanje ‘Sabranih dela’“, kaže u razgovoru za „Vreme“ Olivera Stošić-Rakić, urednica književnog i tribinskog programa Kulturnog centra Beograda, i pored Predraga Petrovića, autorka ovog festivala. Da Novica Petković danas ne bi mogao da priredi kritičko izdanje Nastasijevićevih dela, smatra i Bojan Jović sa Instituta za književnost, inicijator portala izvora srpske avangarde Hiper Rastko. „Takav zadatak ne samo da nije adekvatno plaćen već je i gubljenje vremena onog ko mu se posveti. I onda kad je profesor Petković pripremao Nastasijevićeva ‘Sabrana dela’, a to je bilo krajem osamdesetih prošlog veka, njegov posao je bio rezultat ličnog podvižništva, ali je tada ipak bilo cenjeniji nego danas.“ Ovu tvrdnju Jović dokazuje činjenicom da Ministarstvo nauke isto vrednuje tekst objavljen u stručnom časopisu i kritičko izdanje dela nekog pisca. „Mene ipak najviše zanima širenje i dostupnost književnih rukopisa. Zato sam i osnovao portal. Jer, koliko god da je važno da srpska kultura ima kritička izdanja svojih intelektualaca, toliko je važno i da njihova dela budu digitalizovana pa tako i sačuvana, ali i svima dostupna.“

SUDBINA RUKOPISA: Zbirka mlađih književnih rukopisa Narodne biblioteke Srbije sadrži građu od XIX veka do danas, i broji preko sto hiljada predmeta. „S obzirom na to da se neprestano dopunjava savremenim rukopisima koji su već ocenjeni kao trajne nacionalne vrednosti, zbirka ima dinamičnu ulogu u kulturi“, ocenjuje Nada Mirkov, koja vodi tu Zbirku. „Radeći kritičko izdanje dela Desanke Maksimović, otvorio se niz problema vezanih za rukopis: porodica ne dozvoljava da se pristupi svim rukopisima iako je dozvolila njihov popis, gospodin koji je pratio Desanku Maksimović tvrdi da postoje neki njeni neobljavljeni rukopisi, ali neće da ih ustupi, pa je logično zapitati se da li oni zaista postoje, i najzad, nedostatak novca.“

Pozitivan primer, ali usamljen, jesu „Sabrana dela“ Danila Kiša. „Stekle su se neke srećne okolnosti“, kaže teatrolog Mirjana Miočinović, književnikova supruga. „Prvo, Kiš je ostavio testament. Tu je rekao da ostavštinu predaje Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, a staranje je preneo na mene. To znači da se njegova rukopisna zaostavština, čak i da je neko drugi sredi, ne bi mogla štampati bez mene. To znači da nije bilo toga ko će postavljati pitanje šta će biti sa Kišovom ostavštinom. Druga srećna okolnost je da su dva mlada čoveka ponudila da naprave Kišov sajt, pa je sve osim prepiske digitalizovano. Prepiska je u SANU-u, sređena je, ali mislim da još nije dobar momenat da se stavi u opticaj. Fond za otvoreno društvo je dao novac za digitalizaciju, i to je sledeća srećna okolnost.“ Međutim, SANU-u je predata i Kišova biblioteka. „Osoba koja ju je priređivala, ukrala je preko sto knjiga. Ukradene su tržišno najtraženije knjige: rečnici i teorijske knjige. Niti policiju niti sudstvo to ne zanima“, otkriva gospođa Miočinović.

Celokupna ostavština pesnika i slikara Slobodana Markovića, Libera Markonija, proglašena je kulturnim dobrom. To je jedinstven slučaj – tek sad se, na primer, priprema proglašenje ostavštine Miloša Crnjanskog. Priča Ksenije Marković, Markonijeve supruge, govori da se društvo prema ovoj zaostavštini ne odnosi kao da je kulturno dobro. „Umetnikov atelje je dobila pesnikinja Radmila Lazić, pa je sudskim rešenjem trebalo za 24 sata da iznesem svu njegovu imovinu. Pomogao mi je Arhiv Srbije i primio njegove rukopise i arhiv. Zatim je opština Vračar dodelila prostorije za slike i crteže i sve ostalo. Sve se to nekoliko puta selilo i ja ne znam da li nešto nedostaje. Srećom postoji popis. Jedno vreme je cela ostavština čamila u jednom podrumu gde caruju pacovi, pa je posle mog pritiska na opštinu Vračar sve preneto na drugo mesto. Ali, način na koji se to čuva nije jedini problem: ako izmestite rukopise, ili slike, ili bilo šta, ako zaostavština nije zajedno, da li to pruža sliku o njenom vlasniku? Da li celinu treba razbiti? I, ako je zatvorite, zašto ste je proglašavali kulturnim dobrom kad nikom nije dostupna?“

REŠENJE ZA LEGATE: Ana Popović-Bodroža iz Kuće legata upozorava da u Beogradu ne postoji registar legata. „Mi smo 2005. godine pokrenuli istraživanje na tu temu, i dobili odgovore od jedne trećine muzeja, biblioteka i drugih ustanova koje imaju legate. Ne postoji centralni registar svih umetničkih predmeta, a zatim deo muzeja ne vodi dobro svoje knjige o legatima. Zakon o kulturi štiti samo najvažnije stvari. Mislim da ovaj problem mora da se rešava sistemski. Čini mi se da je akcenat Ministarstva kulture na pozorištima i ostalim pokretnim kulturnim dobrima, kao da ovim drugim niko ne želi da se bavi zato što oni ne donose zaradu.“ Gospođa Popović-Bodroža priča o legatu Mare i Veljka Petrovića u koji su, odlukom jedne od bivših uprava Muzeja grada, useljeni stanari. Prošle godine, ovaj legat je dat na staranje Kući legata, pa je urađen popis i ispitano je stanje zgrade. „Na 52. sajmu knjiga uradili smo izložbu Legata ‘Veljka Petrovića’, i pobudili pažnju javnosti. Postoji inicijativa da ova kuća postane kuća pisaca.“ Projektni zadatak rekonstrukcije Legata „Veljka Petrovića“, koji je uradila gospođa Popović-Bodroža, proglašen je oglednim rešenjem za legate.

Arhiv SANU-a, upozorava Olivera Stefanović iz Narodne biblioteke Srbije, ima izvanrednu zbirku stare rukopisne knjige, inkunabula i srbulja, ali nema bibliotekara. „Kako će onda odgovoriti Zakonu ako nemaju stručnjaka koji može da radi? Mi smo institucija koja ima veliku i prelepu zbirku rukopisa, preko 100.000 predmeta, a na njoj radi dvoje ljudi. Na svakoj od naših zbirki radi jedan, najviše dvoje ljudi. Želimo da istaknemo i zamolimo za pomoć Ministarstvo, mora da se uspostavi sistem za zaštitu pokretnih kulturnih dobara, to institucije ne mogu same. Moramo da vidimo šta ćemo sa legatima. Ako legat ima i rukopise i fotografije i knjigu, ko će to da obrađuje. Velike zaostavštine ne znate kako da proglasite. Kako da proglasimo recimo legat, biblioteku Tihomira Đorđevića, koji sigurno ima preko 50.000 predmeta? Neophodno je sistemsko rešenje, drugačije se rukopisna baština neće zaštititi.“

Pekićev glas

Ljiljana Pekić

Nedavno su objavljena imena ovogodišnjih dobitnika stipendije iz Fonda „Borislav Pekić“. To su Srđan Vučinić za rukopis drame Nezajaz i Sonja Veselinović za nacrt romana Krosfejd. Ovo je petnaesta godina kako se dodeljuje Pekićeva stipendija, jedina književna stipendija u nas. Fond „Borislav Pekić“ osnovala je njegova supruga Ljiljana Pekić sa piščevim prijateljima 1993. godine. Fond se stara o Pekićevoj zaostavštini, priprema i štampa Pekićeva sabrana dela, brine se za promociju i prevođenje njegovih knjiga, i stipendijom pomaže stvaralaštvo mlađih pisaca. Svake godine se dodeljuju dve stipendije za delo u nastajanju, pod jednim jedinim uslovom: da delo žanrovski korespondira sa Pekićevim stvaralaštvom.

Ljiljana Pekić, za „Vreme“, kaže:

„Zaostavština Borislava Pekića je fantastično velika, i ja povremeno, kad već pomislim da sam sve pogledala, nađem u nekoj knjizi, na margini, neku njegovu belešku, neku opasku. Njegovu zaostavština je neopisivo velika i zato što je on u magnetofon diktirao svoje dnevnike od 1982. godine, a to je velika količina materijala koji sam ja skinula sa traka – oko 3500 strana. Zavod za udžbenike će publikovati izbor iz Pekićevog dnevnika, ja na tome sada radim, biće to knjiga od oko 350 do 400 strana, što znači da će još ostati nepublikovano mnogo dnevničkog materijala. Zatim, ima izuzetno mnogo komentara za Zlatno runo, jedan deo je štampan u knjizi koju je Bigz objavio devedesetih, ali ostalo je još maltene duplo toliko, ima komentara i o Atlantidi, pa o 1999. Nekoliko drama nije objavljeno, u najnovijem broju Anala Borislava Pekića koje smo upravo objavili u Fondu, publikovana je jedna od njih – Blagosloveni siromašni duhom ili Čudo u Gadari. Da ne govorim koliko njegovih eseja, koliko misli nije objavljeno. Pa korespondencija sa roditeljima, prijateljima, ja sam objavila samo jedan deo, a ima još toliko toga… Nakon Pekićeve smrti objavljeno je desetak knjiga iz njegove zaostavštine, a još joj se ne nazire kraj. Eto, toliko je velika Pekićeva zaostavština.

Čuvanje svega toga je vrlo osetljiva stvar. Skoro sam naišla na jedan tekst moga svekra, njegova sećanja, koja je pisao olovkom na lošoj hartiji. Sad je to teško čitljivo, olovka se otire i slova se slabo vide. Srećom, Pekić je uglavnom pisao na pisaćoj mašini zato što je imao nečitak rukopis koji posle izvesnog vremena ni on nije mogao da pročita. Trebalo bi sve to, naravno, digitalizovati. Moja ćerka ima ideju da Pekićeve trake digitalizuje, ima vrlo malo pisaca čiji glas možete da čujete, pa zamislite kako bi to bilo da za 200 godina možete da čujete Pekića kako satima priča. Srećom da sam ja sa mojim mužem počela da radim na kompjuteru još osamdesetih godina, što je sigurnije od pisaće mašine. Ali, tada su bile druge tehnologije, tadašnje diskete ne odgovaraju sadašnjim kompjuterima, pa je jedino rešenje u digitalizaciji. Da se ne izgubi, jer znate, na tim disketama su originali njegovih dela koje je pisao poslednjih desetak godina života.

Sva Pekićeva zaostavština je u Malajničkoj, odnosno u Ulici Borislava Pekića br 7. Ja sam pretrpana papirima, knjigama, ja čuvam sva izdanja njegovih knjiga, to sve raste. Njegova biblioteka je velika, Pekić je voleo da radi kod kuće, a ne po bibliotekama – ne bi ni mogao jer je pisao na mašini. Sve to treba sređivati. Prošle godine na međunarodnom skupu o Pekićevoj poetici na Institutu za srpski jezik i književnost, jedan mladi Nemac koji se bavi Pekićem me je molio da mu dam spisak knjiga iz njegove biblioteke. Srećom da sam imala, da sam ih popisala, to je oko 4000 knjiga. Nisam ih klasifikovala, samo sam napravila spisak naslova sa izdavačima i godinom objavljivanja. Ljudi se interesuju šta je Pekić čitao, i zato sve to treba da se obradi pravilno. Takođe, on je imao veliki broj traka, ploča, sve bi to trebalo obraditi. On je večito radio uz muziku, neke kompozicije njegovih knjiga su zasnovane na Betovenovim simfonijama, a to još niko nije obrađivao.

Ja apsolutno nemam nikakvih drugih obaveza osim da radim na Pekićevoj zaostavštini. Sredila sam je koliko sam mogla, i dalje je sređujem, ali možda, kad se Muzej grada Beograda preseli, možda će moći da se nađe neka prostorija za Pekićev legat. Istina, mene jeza hvata kad pomislim na te legate. To je strašno kako sve to izgleda! Zato ja ipak najviše volim da sve čuvam kod kuće, mada to nije dobro, trebalo bi da bude dostupno, mladi hoće da pišu o Pekiću, i to je veliki problem.

Srećom da ja imam ćerku i da ona ima ćerku, pa će one da se staraju o Pekićevoj zaostavštini kad mene više ne bude bilo. Ali, znate, Pekić ipak ne pripada meni, Pekić pripada celom svetu, i ovom gradu i zemlji u kojima je pisao.“

S. Ć.

Marburška tamnica, 1914.

Rukopis pesme Život Miloša Crnjanskog