RTS od 100 miliona

U sirotinjskim vremenima razmišlja se najčešće stomakom, a mnogo ređe glavom i to je činjenica koju treba razumeti. Ipak, u gotovo neprekidnim diskusijama o budućnosti javnog medijskog servisa (u daljem tekstu RTS) plate i penzije su još jednom u drugi plan bacile suštinske probleme ove medijske kuće. Dok Vlada (ili tačnije Vlade) dave državne medije demonstrirajući svoju moć, jer očekuju da se pognute glave svakog meseca prosi za plate zaposlenih, čuli smo i za izjave u kojima „sa 100 miliona evra svako može da napravi program“! Time se svakodnevni rad profesionalaca degradira do mere zamenjivosti – što bi, zar ne, bila esencijalna odlika upravo vlasti, a ne medija. O parama se kuka i na BBC-ju, kriza je svetskih razmera, ali proteklih nedelja sam ponovo postao svestan bolne činjenice – koliko je neophodna modernizacija RTS-a.

Povod je bio – finale serijala „Ja imam talenat“, svetska franšiza koja je ovde u koprodukciji privatnih kuća i RTS-a realizovana na svetskom nivou. Ovo nije subjektivna procena, već priznanje vlasnika licence – mada ste i kao gledalac mogli da primetite da gledate TV program dostojan današnjeg datuma. Na dan finala, u „Žikinoj šarenici“ gledao sam najavu za „Talenat“. Dakle, vidite scenu, svetlo, nastupe, kadriranje, kameru, sliku i zvuk iz 2013. godine – zatim sledi rez i povratak u Žikin studio. Čoveče… Putovanje u prošlost, brat bratu 20 godina, sa Žikom u krupnom planu, folklorom i orkestrom koji spavucka iza njega. Da stvar bude tužnija, Žika se sa svojim skromnim budžetom bori i pobeđuje konkurenciju, dakle – govorimo o emisiji koja ima komercijalni potencijal i vrhunski rejting – ali pitam se kad će Žika da dobije studio poput onog iz „Talenta“. Što se mene tiče – odavno ga je zaslužio.

Sličan vremenski skok primetićete i tokom dopisničkih uključenja iz Srbije, gde onom Žikinom kašnjenju treba dodati još 10 godina, pa voz kasni i po 30 godina. U polasku.

Dok gledate Jutarnji program, ili Beogradski (u popodnevnim časovima), videćete da se ljudi u realizaciji dovijaju kreativnim rešenjima, kadriranjem, promenom uglova, premeštanjem voditeljki – napor dostojan divljenja. Ali, već nekoliko privatnih televizija ima mogućnost da u Vestima, recimo, uključi dva reportera istovremeno, da oni komuniciraju ili najavljuju priloge iz studija.

Ako bolje razmislim, na RTS-u danas u suštini gledamo istovremeno tri generacije televizije – od relikta iz osamdesetih (sede ljudi i pričaju u studiju sa zakucanom scenografijom), preko efekata iz devedesetih (koje je lansirao 3K) do današnje televizije – koja je po formatu i realizaciji digitalna. Ovo šarenilo nikako nije želja i namera – već slika nedostatka para, jer siguran sam da u Srbiji (i na RTS-u) postoje ljudi kojima bi bilo potrebno mnogo manje od 100 miliona (kojima barata ministar) da podignu i uspostave standard produkcije.

Mi već imamo i dva rubna primera istorijskih granica TV slike, upravo na RTS-u. Sa jedne strane je „Trezor“ kao fundus, arhiva, i uz digitalizaciju – nepresušan izvor inspiracije – dok je sa druge strane Digitalni kanal RTS-a.

Mi svakodnevno gledamo „ono između“ i upravo zato želim da taj bazični nivo slike, tona i što je još važnije – shvatanja savremene televizije, koja se graniči sa internetom, mobilnom telefonijom, android i ajpod aplikacijama.

Pitanje glasi: kome odgovara tehnološko zaostajanje RTS-a ?

Mislim da je odgovor binarno jednostavan i prepoznaje se u izjavama gotovo svih političkih struktura. Ako nema pretplate, onda ćete javni servis finansirati milostinjom iz budžeta, a zauzvrat ćete tražiti svoje vreme i tretman u informativnom programu. U protivnom, svako rukovodstvo RTS-a imaće za vratom probleme koji nemaju veze sa programom i tiču se socijalnog statusa velikog broja zaposlenih, njihovih stečenih i sindikalnih prava, otpremnina i jubilarnih nagrada, tehnološkog viška i sistematizacije radnih mesta. Nijedna partija nije pred izbore ili posle njih želela sistemski da reši pitanje RTS-a, kroz novi zakon, koji bi neumitno doveo do otpuštanja i reformatiranja javnog servisa.

Paradoksalno će zvučati – ali danas je sirotinja RTS-a znak njegove borbe za nezavisnost. Onda će se jednog dana pojaviti ministar sa 100 miliona i napraviti fantastičnu televiziju… Hologramsku!