Na jednom od vrhunaca svoje karijere, krajem ‘80ih prošlog veka, g. Rodoljub trebalo je da gostuje i u Beogradu, ali zbog slabe prodaje karata (usred leta, dok se još masovno išlo na more) otkazano je, i evo posrećilo nam se tek s njegovom (prvom?) oproštajnom turnejom One Last Time. Posle, kome baš zapne da ga vidi, moraće da potegne u Las Vegas gde Sir Rod ordinira još od 2011.
Demografija tzv. klasičnog roka nije samo prosek godina publike, nego sve češće i činjenica da je zvezda večeri ujedno i najstarija osoba među prisutnima. No to nije nužno loše, kao što je prošlog petka pokazao i koncert Roda Stjuarta (Stewart, r. 1945.) u beogradskoj Areni, gde je i do 10.000 posetilaca platilo ulaznice (od 4.600d. na više…i preko 6x više). Znam da ih kočopernom čikici ne privlače njegovi hobiji (visoke prsate plavuše i makete železnica), pa su ga par sati pre nastupa ostavili na miru i u centru grada – možda misleći da je olupina Peđa D’Boy. OK, šta onda – bilo je i škotskog gajdanja i degažiranja lopti, pokrovitelj je novi viski (kakvo čudo, za tipa retko uslikanog bez čaše), ali da razmotrimo čime su obožavaoci oduševljeni.
Pre svega, nema daveža – kao i njegove prethodne dve, ovo je turneja najvećih hitova, ne promoviše najnoviji album (šmekerski …with Jools Holland, Swing Fever) ni Stjuartovo oživljeno autorstvo, ne oslanja se na masovno, veoma unosno recikliranje (American Songbook, Božić, soul, standardni rok…). Doduše, nastup je počeo s nekoliko gotovo suvišnih sopstvenih (Infatuation, Forever Young) i obrađenih hitova (It’s A Heartache Boni Tajler, Having A Party Sem Kuka, Love Train O’Jays), ali to nam je dalo vremena da osmotrimo pregršt ekrana/projekcija (a nigde kamermana-smetala na bini) i 3 borbena reda: po očekivanju više nego solidan bend (bubnjar, perkusionista, klavijaturista, devojka za udaraljkama i nekoliko puta za harfom; 2 gitarista, basista, efektan crni saksofonista s puno solaža), i 5 devojaka napred! Kao što starom pevcu i priliči, naravno hot legs plavuše s jednim izuzetkom. Tri igračice/pevačice, bez vratolomnih koreografija korektni su prateći vokali, čak i u tačkama za popunjavanje (zvezdin predah) – disko-klasici I’m Every Woman i Lady Marmalade, precizno smeštene među Stjuartove tačke iz istog razdoblja – i kad mu sparinguju u It Takes Two (što je radio s Tinom T). Preostale dve cure, međutim, često su svirale violine, ponekad bendžo, mandolinu i sl, i to zaista svirale a ne manekenisale, istovremeno plešući! Toliko o rodnoj osetljivosti.
Nekad centarhalfovske, noge i samog Roda služe bolje nego glas, što i nije iznenađenje posle 2 raka (po izlečenju, pojačao dobrotvornost), ali sve je zanatski pokriveno kako valja, plus masa peva većim delom, naročito kad su krenule balade – The First Cut Is The Deepest Ket Stivensa, I Don’t Want To Talk About It grupe Crazy Horse (1977. Stjuartov hit-singl s dvostrukom A-stranom), kasnije Vejtsova Downtown Train, Van Morisonova Have I Told You Lately. Blještavo bela scena, besprekoran zvuk, Rod The Mod je dvaput promenio autfit, ne brblja bez veze, nema oveštalih stadionskih fora ni lascivnosti, poneka sitna duhovitost, i pesme, pesme…Prirodni išmirglani glas savršen je za sentiše, ali još mi se više dopada u ubrzanim baladama. Aranžmani su uglavnom verni Stjuartovim snimcima, samo legendarna Maggie May ne počinje žičanim nego klavijaturističkim uvodom, i koncert uzleće na sledeći nivo, sa šarmantno blesavim stihom ‘vreme je…da se vratim u školu’; ne zaostaje ni Baby Jane, pa Tonight’s The Night.
Rod ne bi bio taj izvrsni izvođač koji jeste da se lepim posvetama nije odužio nedavno otišlim ispisnicima – potresnu I’d Rather Go Blind Ete Džejms naučio je od Kristin MekVi (Fleetwood Mac), a na davne borbene dane podsetile su dokumentarne ilustracije (M.L. King, demonstracije) iza People Get Ready Kertisa Mejfilda i The Impressions, jedne od himni pokreta za ljudska prava od 1965, koju su Stjuart i supervešti gitarista Džef Bek 1985. vratili na top-liste. (Kad smo kod zasluga, s Rodom kao pevačem, Jeff Beck Group je 1967/69. na svoja prva 2 albuma rešila sve što će Led Zeppelin ubrzo graditi za široku publiku.)
Sat i po koncerta zaokružila je Some Guys Have All The Luck zaista, više po verziji Roberta Palmera ‘82. nego po originalu Persuaders ‘73. Ovako zabavan, pitak i upečatljiv program teško da može proći bez ovacija i bisa, pa se Rod i ekipa brzo vraćaju za veliki disko-fanki hit Da Ya Think I’m Sexy? (faza: stara leopardasta zadnjica, u makedonskom remix-u Dela misluvaš deka sum seksi?) i svi zajedno još veću hit-baladu Sailing, nekima poznatu od The Sutherland Brothers, a nekima kao Moja Sele Alena Islamovića.
Stariji znaju, pale nam svetla = fajront. I posle mediji naglašavaju, kako je ta publika bila baš pristojna. Zadnje vreme došlo, za rok koncerte.
