Robinzon pod osmanskim svodom i jezik firmirane cipele

Muzej primenjene umetnosti viđao sam toliko često, da ga skoro nisam ni primećivao. Bez obzira da li bi mi bio na oku dok bih sedeo u bašti kafane Proleće ili dok bih tražio predah na klupi iza spomenika Vojvodi Vuku, ili kada bi ga okrznuo moj periferni vid dok bih zamicao niz Carice Milice ka Zelenjaku, uvek bih pomislio da jednom moram da uđem u tu zgradu. Čak sam kroz prozor hotela Palas jednom prilikom odozgo gledao radnike kako joj popravljaju krov.

Pre skoro sto godina tu je čuveni beogradski advokat i ugledni član jevrejske zajednice Jakob Čelebonović podigao palatu. Deo grada se zvao Varoš-kapija, po jednoj od četiri gradske kapije koja je vekovima bila u blizini. Sama zgrada na uglu Čubrine i Vuka Karadžića u stilu akademizma i danas oslikava ambiciju tada imućnih porodica da budu deo evropske elite. Arhitekta Stevan Belić je odradio projekat po svim zakonima graditeljske veštine, ali lice zgrade, njen trajni umetnički potpis u vremenu, fasadu, osmislio je Nikola Krasnov, Rus kojeg smatraju najznačajnijim predstavnikom akademskog istorizma u srpskoj arhitekturi.

Od 1950. u zgradu je smešten Muzej primenjene umetnosti. Jednog sunčanog dana 74 godine kasnije naišao sam tuda i umesto da, kao mnogo puta do tada, pođem za svojim poslovima, ušao sam u Čelebonovićevo zdanje.

Foto: Dragoslav Dedović/DW

Dva i po milenijuma

Zalazim u prostorije koje čuvaju dokaze o ljudskoj sklonosti da predmetima koje upotrebljavaju podare atraktivan oblik i estesko ruho – dizajn. U muzeju je vremenski raspon nastanka takvih predmeta fascinantan – 2400 godina. A tih predmeta je 37000.
Sigurno neću moći da vidim svaki od tih predmeta. Odlučio sam se za jednu od galerija, onu koja nosi neobičan naziv „Inkiostri“. Zapravo je reč o prezimenu. Dragutin Inkiostri Medenjak rođen je kao Carlo Inciostri u Splitu 1866. Ovaj čovek italijanskog porekla ostavio je u jugoslovenskoj i srpskoj primenjenoj umetnosti neizbrisiv trag. Prvi put je došao u Srbiju 1905., a u Beogradu se stalno nastanjuje 1923. Menja ime u Dragutin, a uz prezime Inkiostri dodaje i majčino prezime Medenjak.

Putovao je južnoslovenskim zemljama i skupljao narodne ornamente i rukotvorine. Na osnovu toga je hteo da zasnuje novu dekorativnu srpsku umetnost. Bavio se slikarstvom, fotografijom, grafičkim dizajnom i dizajnom nameštaja, oslikavao enterijere, predavao je u beogradskim školama, pisao rasprave o umetnosti, ali Muzej ga je zapamtio kao pionira srpskog dizajna.

Šetnja odjama Muzeja primenjene umetnosti me na neki način odmara od današnjice, mada su koreni vizuelnog oblikovanja našeg sveta upravo tu, klasifikovani i izloženi.

Pokušavam da shvatim zašto vreme ovde protiče sporije nego napolju. Pada mi na pamet da smo danas od svega napravili dizajn. Da smo i mi postali deo dizajnirane matrice. A ovaj nam muzej sugeriše da nekad nije bilo tako.

Foto: Dragoslav Dedović/DW

Doba čednosti

Ovde je i starogrčki kovani novac iz najdubljeg bunara prošlosti. Nakit. Sećam se kritskih vaza i nakita iz Knososa. Kritsko-mikenska kultura, na čijim plećima svi mi stojimo, imala je već visoko razvijenu potrebu da predmete svakodnevne upotrebe obogati esteskim postupkom koji nije u samoj suštini tih predmeta. Krčag bi držao vodu i bez šare. Ali ga šara pretvara u predmet divljenja. Slobodan sam da tvrdim, da isto vino presuto iz ružne u lepu čašu – menja ukus.

Designo na latinskom između ostalog znači crtam, skiciram. Latinska reč je putovala kroz evropske jezike i milenijume, da bi u 17, veku u engleskom počela svoju globalnu karijeru – design, ili, po Vuku, dizajn. Sačuvala je nešto od prvobitnog značenjskog supstrata, ali se značenje pomerilo. Dizajn je označavao skicu ali i oblikovanje.

Predmeti svakodnevne upotrebe, od zidnog sata, tepiserija, ogledala do automobile dobijali su svoj izgled na osnovu dizajnerskih rešenja. Dizajner je postao čovek koji uobličava sve ljudsko što nas okružuje.

Od kašike koju vadimo iz fioke, preko majice koju oblačimo, do kutije sa pahuljicama, pakovanja mleka, frižidera, do televizora ili pametnog telefona. Moglo bi tako da se nabraja do sutra. Okruženi smo hiperdizajniranim svetom.

Ali tu se stvar ne završava. Digitalna stvarnost je nezamisliva bez dizajnerskog osmišljavanja. A i naše telo sve više postaje površina i masa koju valja oblikovati po upotrebnim idealima. Tetovaže su odavno napustile sumnjivi kriminalni milje i postale mejnstrim – jedan od načina dizajniranja tela. Drugi, ništa manje očigledan, je plastična hirurgija. A treći zahvat u naš lik, onaj virtuelni, dizajnira našu digitalnu sliku, koja može, a ne mora da liči na nas iz analogne stvarnosti.

Zapravo je digitalna stvarnost sfera totalnog dizajna. U poređenju sa njim,, predmeti iz prohujalih vremena ne odišu samo lepotom, već i čednošću. Valjda jer su oni služili ljudima, dok su danas ljudi dobrim delom robovi poželjne slike o sebi i svojoj okolini.

Učitavanje nostalgije

Naš pogled na izložene predmete neminovno je obojen trunčicom sete. U jednom kutku muzeja pronađem kanabe izrađen negde u srednjoevropskim radionicama – dakle između Pešte, Beča, Praga ili Novog Sada, krajem 19. Veka. Mami me da sednem. Poriv samo govori o vanvremenoj privlačnosti dizajna. Tadašnji majstori primenjivali su čamovo drvo, orah, pliš i mesing. Kanabe je tokareno i tapacirano.

Sklopim li oči vidim na njemu davne živote otmenih muškaraca koji dosađuju damama svojim lovačkim pričama. Možda kanabe pamti i prve poljupce. Recitovanje.  Rukoljube.
Nešto dalje na zidu visi tanjir. Svaki lep tanjir pleni pogled, ali ovaj je ipak nešto posebno.
Muzejsko objašnjene veli da je urađen u tehnici “majolica”, koji je dobio ime po španskom ostrvu Majorka. Na njemu su još u 15. veku savladali veštinu pravljenja polukeramičkih oslikanih predmeta glaziranih kalajnom belom glazurom. Italijani su najpre uvozili ove predmete, a onda su i sami pokrenuli proizvodnju.

Ovaj primerak potiče iz Venecije, izrađen je oko 1700. Ko je jeo iz ove zdele? Kojom prilikom bi se ovakvi tanjiri prenuli iz dremeža u raskošnim kredencima, jer ih posluga iznosi na dekorisani sto? To neću nikada saznati. Ali moje neizrečeno pitanje priziva dušu domaćina, čije se lice nadnosilo nad ovaj tanjir. Muzejskim odajama kao da je zamirisala venecijanska supa od smeđeg rimskog zrna pasulja zvanog borloti ili čorba od kestena.

Robinzon pod osmanskim svodom

Mene kao knjigoljupca naravno zanima i dizajn starih knjiga. Zaustavljam se pored jedne staklene vitrine sa knjigom štampanom u Budimu 1799. Ilustracije su bile bakrorezi izvesnog J.F. Bindera. A knjiga se zvala: Život i črezvičajna priključenija slavnago Angleza Robinzona Kruse.

Jedna od mojih omiljenih knjiga u detinjstvu – a nigde imena autora, Danijela Defoa. On je taj svoj prvi roman objavio osamdeset godina pre ovog budimskog izdanja kada mu je bilo skoro šezdeset godina.

Ne mogu da odvojim oči od slova i reči. Ovako bi izgledao naš jezik da nije bilo Vuka. Pomalo iščašen, bliži ruskom.

Šetnju praznim muzejskim odajam nastavljam nasumično. Napolju je vrelo. Kroz prozor nazirem bronzanu glavu vojvode Vuka. Na priručnoj bini u hladu oznojeni glumci oponašaju životinje, a deca sede ispred njih i nagrađuju ih smehom. Majke prave selfije sa nameštenim osmesima.

To što vidim uskoro će postati deo digitalno dizajniranog sveta.

Vraćam se muzejskim eksponatima. Za oko mi zapadne tavanica od čamovine. Izložena je na zidu kao slika.

Izrezbarena je u 19, veku u Prizernu, tada još uvek pod osmanskom vlašću. Istočna dekorativnost neodvojiva je od zapadne, stroga podela postoji samo u našim glavama. Mediteran i Balkan su oduvek bili mesta na kojem su se životni i kulturni sokovi Istoka i Zapada prelivali jedni u druge, čineći svet višebojnijim, uzbudljivim mestom.

Moj vek

Naiđem na eksponate iz druge polovine prošlog veka, iz vremena mojih roditelja. Slika, ili bih je korektno morao nazvati modnom skicom, govori mi da je modna uobraženost sadašnjeg trenutka običan kapitalistički trik. Stariji modni dizajn može biti lep i danas. To govori ova haljina koju je 1958. osmislila Zora Živadinović Davidović. I zemlja je bila drukčije dizajnirana. Skraćeno se zvala FNRJ. Nešto dalje, u nizu plakata privlači mi pažnju jedan na kojem piše da je napravljen 1969. Tada mi je bilo šest godina. Šezdesetosmaši su mislili da su pobedili, ali će događaji pokazati da su zapravo pretrpeli poraz.

Zapadna supkulturna strujanja zahvataju omladinu. Brodvejski mjuzikl Kosa prikazuje se 1969. i u Beogradu u režiji Mire Trailović. Mojoj generaciji postaće mnogo bliži filmom Miloša Formana iz 1979.  Beogradsku postavku Kose je, kako svedoče novine, gledao i Tito. Pacifistička poruka usmerena protiv rata u Vijetnamu se uprkos dugokosim akterima uklapala u zvaničnu ideološku matricu.

Na plakatu je napisano: „Prvi put u Jugoslaviji”. Poster je delo Vladislava Lilickog. Tekst je preveo Jovan Ćirilov, a književno ga izbrusio Bora Ćosić.

Pomislim da šarenilo plakata više odražava tadašnju čežnju kulturnih radnika za zapadnom raznolikosti, nego poslovično sivilo tog vremena.

Pijani dizajneri

Još 1837. osnovana je Vladina škola dizajna u Londonu. Za 13 godina će pojam kojem pripisujemo osobinu ultimativnog savremenika navršiti čak dva veka akademske karijere. Njegov pobedonosni pohod je bio nezaustavljiv. Danas su dizajneri zapravo kapitalistički vračevi koji mućkaju čarobne napitke za hipnotisanje konzumenata.

Dizajner softvera se igra sa algoritmima. Tvorac korporativnog dizajna stvara prepoznatljivu mustru za jednu celu firmu. Nižu se pojmovi kojima samo slutim smisao – socijalni, ekološki, medijski, politički dizajn.

Koliko je to daleko od umetničkog zanata sa Krita. Od industrijske, primenjene ili dekorativne umetnosti, dakle od pojmova koji su naknadno potpali pod izraz dizajn.

Mi smo odavno obuhvaćeni konceptom koji se zove Design Thinking. Neko razmišlja dan i noć šta bi nam moglo biti pretvoreno u potrebu i kako da nam se to dopadne.

Klasični dizajn neki predmet čini praktičnim, estetski atrakivnim i simbolički vrednim. Dok napuštam muzej, izlazeći u vrelo beogradsko veče, razmišljam o tome da li su ljudima simbolične blagodeti dizajna važnije od praktičnih i estetskih. Firmirana cipela, skup auto. To je jezik. Pritom i cipela i auto mogu biti dosadni, čak ružni. I neudobni. Ali oni u očima robova simboličnog jezika dizajna čine lice i telo vlasnika atraktivnim. Status je dizajnerski izražena ekonomska moć. A dizajn je u tom slučaju umetnost zaslepljivanja.

Čitao sam da je urbanističko planiranje posebna vrsta dizajna. To je građevinska estetska hirurgija primenjena na licu grada. Dok silazim ka Zelenom vencu iza kojeg kao Mordor izranja Beograd na vodi moram da pretpostavim da je domaći hirurg odgovoran za prizor koji vidim istrajno i mnogo pio, odbijajući da prizna da mu drhte ruke.