Rob muža, rob društva

Predstava Rasvetljavanje slučaja serije ubistava trovanjem u Ćuprijskom okrugu sedamdesetih godina 19. veka ima strukturu koja je upravo onakva kakav joj je i naslov – opširna, raspričana pozorišna studija nastala na osnovu obilja dokumentarnih materijala iz oblasti istorije, etnografije, sociologije, prava i ljudskih prava. Sve priče koje smo čuli, videli i doživeli u ovoj predstavi povezuje isti tematski okvir – sudske istrage o ubistvima trovanjem koja su počinjena u krugu porodice i za koja su pred sudom bile okrivljene najčešće supruge preminulih. Ono što kristalno jasno vidimo je kakav je bio položaj žene u srpskom društvu u 19. veku. Taj položaj je bio određen patrijarhalnim nepisanim zakonima i zakonima novonastale kneževine Srbije, koji su neretko, u želji da se vlast prikaže kao napredna i efikasna, bili čak i suroviji i nepravedniji od nepisanih zakona. Supruga nije mogla da napusti nasilnog muža i bila je u odnosu na njega u ropskom položaju. Čak i ako bi pokušala da se skloni kod rodbine ili prijatelja, “jatak” je imao zakonsku obavezu da nesrećnicu prijavi policiji koja bi u sadejstvu sa sudskom i crkvenom vlasti pristupala vraćanju žrtve nasilniku. Imajući u vidu da je u nasilju nad ženom učestvovalo (ne)voljno čitavo društvo, šta je nesrećnoj žrtvi preostajalo ako je želela da se spase svoju glavu nego da ubije nasilnika? Čak i pod pretpostavkom da nisu sve osumnjičene ubile svog dželata, svaka je za to imala dobar razlog. Tekst predstave je, na osnovu dokumentarnih materijala, sastavila rediteljka Anđelka Nikolić (dramaturg je Dimitrije Kokanov). Priče nesrećnih žena jako liče jedna na drugu i to ponavljanje istog obrasca stvara osećaj namernog iscrpljivanja publike. Namera je da se u publiku prenese osećaj teskobe u kojoj žive žrtve nasilja i da se kroz varijacije stvori ukupna slika društva u kome je nasilje imanentno prisutno (loše zdravstvene navike, nedostatak stručne medicinske nege i svakovrsna beda i zaostalost).

Namera rediteljke je bila da publiku uvuče u svoju predstavu i da je učini učesnikom u suđenju. To je postignuto na taj način što publika sedi u krugu, a glumice (Ivana Nedeljković, Jasmina Dimitrijević, Jelena Cvijetić, Katarina Mitrović i Maja Jovanović Spasojević) sede među nama povremeno ulazeći u centar kruga tj. pozornicu. Ovo sedenje u krugu, uz povremeno uključivanje publike u predstavu, asocira na radionice drame u obrazovanju koja se vrlo često bavi edukacijom radioničara o društveno osetljivoj temi, te se ne možemo oteti utisku da je rediteljka nameravala i nas da poduči. Predstava počinje onako kako mnoge radionice drame u obrazovanju počinju – svojevrsnim zagrevanjem. Glumice više puta razmenjuju mesta sa publikom igrajući kroz improvizaciju različite načina podrške i humanog odnosa među ženama. Publika se uključuje u predstavu tako što dobija određene zadatke – neke od nas su igrale svedoke (vaša kritičarka je igrala bricu svedoka u jednom od slučajeva), a neke sudije. One koje su igrale sudije izjašnjavale su se na osnovu iznetih dokaza o presudi i onda se ta presuda publike suprotstavljala stvarnoj presudi. Na ovaj način publika zaista postaje deo predstave, ali ne na način da može da utiče na promenu toka radnje već samo da bude svedok koji po potrebi može biti “prozvan” u rekonstrukciji sudskog procesa. Dokumentarni materijali se prepliću sa lirskim momentima u kojima ponovo prepoznajemo odnos patrijarhalne zajednice prema ženi i koji ukazuju koliko je duboko ukorenjeno verovanje da žena mora biti podređena muškarcu i stalno u službi porodice.

Glumački pristup je na sredokraći između voditelja radionice i glume u dokumentarnom teatru. Glumice igraju sa distancom u odnosu na lik i ali sa povremenim ekspresivnim momentima (upečatljiv gest ili govor u dijalektu) koji imaju za cilj da naprave razliku između brojnih likova koje igra svega nekoliko glumica. No, cilj predstave nisu glumačke bravure u prikazu različitih karaktera već koncentrisano i uporno pričanje različitih priča o istoj temi – nasilje nad ženom i pokušaj žene da se od nasilja odbrani nasiljem kad već drugog izlaza nema.

Takođe, važno je primetiti da je ovo predstava o ženama, da ju je osmislila žena, da u njoj igraju žene i da 90 odsto publike takođe čine žene. Zato predstava spontano postaje svojevrsno gradnja novog, savremenog ženskog identiteta na temelju kritičkog preispitivanja patrijarhalnog nasleđa. Prostor KC Magacin je dobro izabran za ovaj tip predstave jer istovremeno daje utisak intimnosti, ekskluzivnosti i alternativnosti čitavom projektu koji je, objektivno gledano, nastao u saradnji institucionalnih i umetničke grupe Hop.La. Predstava Rasvetljavanje slučaja serije ubistava trovanjem u Ćuprijskom okrugu sedamdesetih godina 19. veka nastala je kao koprodukcija Knjaževsko-srpskog teatra Kragujevac, Puls teatra Lazarevac, Seoskog kulturnog centra Markovac i Umetničke grupe Hop.La!

Za kraj valja istaći da je ova predstava po svojoj tematici najbliža Uspavanki za Aleksiju Rajčić (Narodno pozorište u Beogradu), ali je po načinu igre deo značajnog i uticajnog pozorišnog pravca koji zovemo dokumentarni teatar. Predstavu svakako vredi videti jer na teatarski način postavlja važno pitanje: da li je nasilničko ponašanje savremena boljka ili je deo šireg društvenog okvira koji je prisutan od osnivanja savremene države Srbije?