Ritam života

Pozorište s najlepšim imenom kod nas je romsko pozorište. Zove se Suno e Rromengo – na srpskom Romski san. U ponedeljak uveče, u Centru za kulturnu dekontaminaciju pokazali su beogradskoj publici najnoviju predstavu, Romokaust, dan nakon što su u Rumi, na Tremafestu, osvojili „Nagradu za potresnu interpretativnu energiju kolektivne igre“. Nagrada u Rumi je 25. po redu nagrada koju je Suno e Rromengo dobio. Svoje pozorište s pravom smatraju uspešnim.

Suno e Rromengo je mlado pozorište koje se brzo razvijalo: pre deset godina, Zoran Jovanović je okupio četiri mlada Roma u svojoj kući u Novim Karlovcima kod Inđije i počeo sebe i njih da obučava teatarskoj umetnosti. Naredne godine su dobili prve aplauze i priznanja za predstavu Suno e Rromengo, zatim su po njoj nazvali svoje pozorište, a ovog Đurđevdana proslaviće tri godine kako imaju zgradu. U međuvremenu su putovali po Evropi, učestvovali na festivalima i dobijali nagrade.

Zoran Jovanović je objavio dve knjige na romsko-srpsko-engleskom: razgovornik Da li znaš romski i zbirku usmenih romskih predanja Kad plamen utihne – rezultat njegovog nastojanja da sačuva i predstavi romsku kulturu. Počeo je da se bavi pozorištem nakon jedne Bitef polifonije, zato što, kako sam kaže, „vizuelni sadržaj lakše dopire do svesti od tekstualnog, a meni je važno da što više ljudi upozna kulturu Roma“.

IZ NOVIH KARLOVACA U SVET: Pozorište ima stalni ansambl od dvadeset članova – šest devojaka, šest momaka, troje dece od 12, 13 i 15 godina, i pet članova tehničke službe. Iako niko od njih nije završio glumačke škole, Jovanović tvrdi da su ih iskusnim i stručnim učinili desetogodišnji rad u pozorištu, gostovanja i nastupanje pred najrazličitijom publikom. Pre nepune dve godine potpisan je protokol o saradnji Ministarstva kulture, Izvršnog veća Vojvodine i Opštine Inđija, protokol koji je obezbedio finansijska sredstva za edukaciju mladih romskih glumaca posle koje bi dobili diplome i time profesionalizovali svoj rad.

Posedovanje zgrade promovisalo ih je u jedino romsko pozorište u Evropi sa prostorom za rad. Sazidana je na Jovanovićevom imanju, novcem dobijenim prodajom njegove imovine i donacijom HVB banke. Ima malu binu, salu od 70 mesta (sedišta im je poklonio Bitef teatar), neke reflektore su kupili a neke dobili, imaju računar i ozvučenje. Njihova publika nije samo iz Novih Karlovaca i Inđije. „Dolaze nam iz Beograda, Novog Sada, Niša, pa čak iz Slovenije i Njujorka“, kaže Jovanović. Ponekad, ne često, gostuju im i pozorišta s kojima sarađuju, naročito amaterski teatri iz Hrvatske, Makedonije, Mađarske, a planiraju da organizuju i jedan mali festival romskih teatara iz okruženja.

PLES, MUZIKA, TEATAR: Nakon predstave Suno e Rromengo, Zoran Jovanović je napisao i režirao i sve naredne predstave ovog pozorišta: Nije sve kako izgleda, Sar si, te si (Kako je, tako je), World gipsy dance i Romokaust. Sve predstave, kaže njihov autor, govore o „iskrenosti, ljubavi, zavođenju, nepravdi, stradanju, a odlikuju ih izuzetna energija, jake emocije i vedrina – kao, uostalom, i sve ostale segmente romske kulture, i u osnovi su im ritual i simboli koji govore o životu i emocijama Roma, ali i svih ljudi. Prva predstava je bila igrokaz, priređena povodom donatorske večere namenjene za promovisanje teatra, a sledeća, kojom je otvorena zgrada pozorišta, pričala je o Romima pomoću njihovih mitova i legendi kombinovanih sa klasičnim dramskim tekstovima. U romsko-srpsko-engleskom programu predstave Sar si, te si piše da „odražava ritam života proleće-leto-jesen-zima. Rođenje, detinjstvo, mladost i starost, uz rituale, pokret i igru, očima umetnika, iz duša ciganskih. Kad zatvoriš oči, sve što čuješ u trenu oživljava i sve što je prekinuto u ritmu, ponovo započinje. Sve u životu ima svoje dobro i zlo. Kao život i smrt, sreća i nesreća, kao ljubomora i misao na bogatstvo u siromaštvu, kao spavanje i san, kao sebična laž, lepota i strah, kao poštenje i čast. Sve u životu ima kod nas.“ Predstava World gipsy dance bavila se tradicijom plesa i muzike.

Njihova najnovija premijera, Romokaust, inspirisana je knjigom Rajka Đurića i Antuna Miletića Istorija holokausta Roma. Zoran Jovanović kaže da nije bilo lako pripremiti je. „Tema je ozbiljna i veoma nas se tiče. Za razliku od prethodne predstave, World gipsy dance, u kojoj je telo izvođača odavalo i sugerisalo energiju, u ovoj predstavi telo je izmučeno, neživo, gotovo nestvarno. Predstava je u prizorima, počinje na Božić pred početak Drugog svetskog rata u jednoj romskoj kući, zatim sledi Hapšenje, pa Logor i Stradanje. Ovo je naša najangažovanija i najpromišljenija predstava. Igramo je trojezično, na romskom, srpskom i nemačkom jeziku. Posvetili smo je svim Romima stradalim u logorima. Nastojaćemo da je što više igramo ove godine. Na Dan Roma, 8. aprila, igraćemo je kod nas u Inđiji, i tim povodom ćemo prirediti i izložbu o Romima u Drugom svetskom ratu.“