Režija festivala

Septembar je, znači – stiže Bitef. Počeće 15. septembra u Sava centru spektaklom iz Francuske Manje–više beskonačno, a nastaviće se u beogradskim pozorištima, na brodu Kolos i Beogradskom sajmu predstavama iz Švajcarske, Austrije, Švedske, Letonije, Amerike i Srbije, da bi ga 29. septembra, u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, zatvorila nemačka predstava Persijanci. Paralelno s deset predstava u glavnom programu Bitefa, odvijaće se i prateći – „Show-case“, „Bitef na filmskoj traci“, radionice i, prvi put, specijalni program „Istine u pozorištu“.

Za kvalitet predstava garantuju selektori Jovan Ćirilov i Anja Suša, a za ceo Bitef, direktor Festivala Nikita Milivojević. Zbog aktuelnog povoda, ovom prilikom s Nikitom Milivojevićem razgovaramo najviše o Bitefu, ali i o njegovim ostalim aktivnostima: o Bitef teatru gde je upravnik, o predstavama koje je režirao, o prvom igranom filmu, o studentima…

„VREME„: Kako je biti direktor jednog od najrenomiranijih pozorišnih festivala na svetu? O čemu sve morate da vodite računa?

NIKITA MILIVOJEVIĆ: Mogao bih vrlo lako da vam odgovorim na način kako se verovatno očekuje: da je to izuzetna čast, istovremeno i odgovornost, poseban izazov, ali to sve već sigurno znate, i na neki način to se u stvari podrazumeva. Poziv da dođem i vodim Bitef bio je prilično iznenađenje za mene, o tome nikada nisam razmišljao, i u prvom trenutku učinilo mi se da to i nije nešto što bi me zanimalo. Za reditelja je ipak najtačnije mesto boravka scena, odnosno proba. A tek onda sam pomislio ovo što kažete, da je to ipak Bitef, i kako bi rekao Beketov junak, shvatio sam da „nešto ide svojim tokom“. Srećom, po nekakvom instinktu, reditelj u svemu uvek pronalazi režiju pa sam u međuvremenu otkrio da je moguće režirati i Festival. Slično, kao kada postavljate predstavu, morate da vodite računa o svemu, o svakom detalju, ali ipak najviše o celini. Postoji čak nešto u pripremi Festivala što je recimo kao odnos proba i premijere kada spremate predstavu: ono što je vidljivo, premijera, tek je na kraju, probe su nešto što ostaje nevidljivo za gledaoca. Tako su ove dve nedelje u drugoj polovini septembra samo rezultat svega onoga na čemu radite čitave godine.

Da li je slogan ovogodišnjeg Bitefa „Tragikomedija – Tragedija našeg vremena“ poruka kako izgleda naše vreme?

Naše vreme je u mnogo čemu velika zagonetka, pa i po tome kako doživljava ono što je tragično. Pojam tragičnog se nekako vezuje za samu suštinu pozorišta, ali naše vreme, koje po mnogo čemu možemo prozvati tragičnim, nametnulo je nov odnos prema svemu, pa tako i prema tragičnom. Televizija je definitivno postala medij nove katarzičnosti, dok pozorište, izgleda, tragediju uglavnom prepoznaje kao tragikomediju i to, čini mi se, na ciničan način.

Kako biste predstavili Bitef u brojkama: zna se da ćemo videti deset predstava, ali koliko će biti učesnika, koliko gostiju…

U glavnom programu je deset predstava, ali postoje razni prateći programi, što je još desetak predstava. Uz seminare, radionice, sve zajedno više od 500 učesnika, oko 60 gostiju…

Zašto je u glavnom programu manji broj predstava nego prošle godine kad ih je, da podsetimo, bilo 15?

Poslednjih godina Bitef doživljava bitne promene, pokušavamo na različite načine da ga učinimo ne samo efikasnijim, zanimljivijim, već i korisnijim za sve nas. Naime, festivali su postali nešto kao veliki market, gde su predstave umrežene, putuju sa jednog festivala na drugi, raspored gostovanja imaju isplaniran najmanje po godinu dana unapred, a u međuvremenu se pojavio i veliki broj novih, bogatijih festivala od Bitefa. Mi sada pokušavamo da nekim novim strategijama ponovo budemo deo tog velikog tržišta. Vrhunske predstave su postale zaista veoma skupe, tako da smanjujući broj predstava odmah dobijate neku vrstu uštede. Bolje je ipak imati manje predstava, ali zaista najboljih, nego juriti nekakav broj, na primer četrnaest-petnaest predstava, među kojima su i one slabije, jer za najbolje niste imali novca, ili oni nisu imali vremena za vas. Sem toga, ima se utisak da je četrnaest-petnaest predstava zaista previše. U finišu Festivala mislim da su svi već malo umorni, i publika i gosti, a i ceo naš tim. Uostalom, i malo ko od gostiju više ima vremena da sedi u Beogradu dve nedelje, a i za nas je to postalo previše skupo. Ta vremena su očigledno prošla.

Da li izbor tri predstave iz Srbije, gotovo trećina glavnog programa, govori o našem mestu u evropskom teatru?

To je možda pitanje za selektore. Moje mišljenje je da je naše pozorište manje-više tamo gde i čitavo društvo. Treba mu novca, vremena, strpljenja, odlučnih poteza za neke suštinske promene, ali pojedinci ipak uspevaju ponekad da prevaziđu sve to i naprave nešto zanimljivo i originalno. Međutim, to nije slika stanja u pozorištu, već pre svega talenat i hrabrost nekih ljudi da rade svoje stvari, misle na neki svoj način.

Izjavili ste da je prateći program „Show–case“ potencijalna konkurencija glavnom programu. S obzirom da je „Show–case“ svojevrsno predstavljanje našeg teatra strancima, odnosno naša ponuda stranim festivalima i gostovanjima, kakve rezultate očekujete?

Mislim da je „Show-case“ pre svega nama potreban, zbog mnogo razloga. Istovremeno, moje iskustvo je da bilo gde da ste uvek želite više da saznate o domaćem pozorištu tamo gde ste gost, nego da li igraju Šekspira i Molijera. Neke predstave glavnog programa gosti koje pozivamo mogu videti i na drugim festivalima, pa je Bitef dobra prilika da im ponudimo ono što smatramo da je trenutno najzanimljivije u našem pozorištu. Mislim da je upravo „Show-case“ na svoj način bio uspeh prošlogodišnjeg Bitefa, i da smo ga ozbiljno pripremili i osmislili. Stavili smo ga u svega tri dana kao posebnu festivalsku celinu, pozvali smo ljude koji se direktno bave prodajom, plasmanom predstava na drugim festivalima (a manje recimo kritičare), pripremili smo i posebnu brošuru vezanu samo za „Show-case“. Da se razumemo, sada ne govorim o kvalitetu predstava, izboru selektora, mišljenju gostiju, to je druga tema, govorim isključivo o tome šta smo mi uradili da bi taj deo programa bio zanimljiv događaj, bar približno kao i glavni program. Rezultat svega toga je bio da su sve predstave „Show-casea“ bile pune, čak smo zaradili na prodaji ulaznica, što se i meni činilo gotovo nemogućim. Da bi se „Show-case“ potvrdio, i dao i neke druge rezultate, potrebno je još dosta toga uraditi. Mada, naravno, sve najviše zavisi od predstava koje nudimo.

Da li može da se kaže da je Bitef deo turističke ponude Beograda?

Još uvek ne bismo mogli to da kažemo. To bi značilo da imamo goste koji organizovano dolaze u naš grad upravo u vreme Bitefa, a mi im onda pored predstava nudimo i razne druge stvari. Ta ideja postoji, ona je deo nekakvog budućeg plana. U tu priču delimično spada i naša prva regionalna konferencija za novinare povodom ovogodišnjeg Bitefa, koju smo organizovali u Ljubljani. Sledeću već planiramo u Sofiji, sve sa ciljem da Bitef postane deo jedne šire ponude u regionu.

Kojih pet predstava ne bi nikako trebalo propustiti na Bitefu?

Obično kažemo da ako postoje jedna, dve predstave koje nešto promene, ostave nekakav trag, to je već uspeh. Ponekad je dovoljan i jedan trenutak koji može da vam pokrene maštu i nametne se kao posebno iskustvo. Pet predstava je već događaj za pamćenje, ali na ovogodišnjem Bitefu zaista možemo da izdvojimo više od pet imena koja su u pozorišnom svetu nešto kao igrači Barselone u fudbalu: Gebels, Hermanis, Marthaler, Gočev, Meg Stjuart, Suzan Osten… (Štifterove stvari Teatra Vidi iz Lozane, Sonja pozorišta iz Rige, Manjak prostora iz Švajcarske, Persijanci Dojčes teatra iz Berlina, Možda zauvek belgijsko-austrijska produkcija, Bejbi drama iz Stokholma – p.a.)

Bitef teatar, na čijem ste čelu, oslanja se i imenom i koncepcijom na Festival. Koliko je prisutan na Festivalu?

Možda bi prvo trebalo reći kako se godinama sticao utisak da je u stvari Festival nekako progutao pozorište, i da, kako izgleda, Bitef teatar nije imao mnogo koristi od njega, čak naprotiv da je sve vreme bio u njegovoj senci. To je negde i razumljivo, s obzirom da je festival ipak atraktivniji, značajniji. Međutim, Bitef teatar bi mogao i morao mnogo više da (zlo)upotrebi festival i to je upravo ono što trenutno radimo, pokušavamo da festival i pozorište približimo jedno drugom, tačnije, da ih udružimo. To je nešto kao stvaranje jednog novog Bitefa, drugačije organizovanog. U tom smislu naša osnovna orijentacija, koja nas i razlikuje od drugih pozorišta, jesu koprodukcije. U poslednjoj sezoni Bitef teatar je imao premijere u Holandiji, Grčkoj, Danskoj, Italiji (na Venecijanskom bijenalu), Nemačkoj… pre nego u Beogradu! Trenutno smo jedina institucija kulture koja ima podršku Evropskog programa za kulturu (ENPARTS), i upravo na ovogodišnjem Bitefu, u Bitef teatru, počinjemo zajedničku predstavu sa kolegama iz Italije i Švedske koja je deo tog programa. Dakle, namera je da mnogo više koristimo uticaj, kontakte Festivala, kao podršku nekim svojim idejama. Ipak, i dalje mi se čini, kao da se još uvek ne shvata dovoljno kakve sve prednosti ima Bitef teatar u odnosu na druga pozorišta: mali broj zaposlenih, nema stalni ansambl, saradnici su ugovorom vezani po projektu, jedinstven objekat za pozorište kakav retko gde u svetu možete naći! Između ostalog, sam Festival je za nas velika prednost jer svih ovih godina reklamira pozorište potpuno besplatno! To što smo recimo uveli blok sistem igranja naših predstava, verujem da će se uskoro pokazati kao značajna promena ne samo za Bitef teatar već i za druga pozorišta.

Važna i lepa saradnja sa stranim teatrima je vaša režija predstave Moja domovina – sedam snova koju su koproducirali Bitef teatar i Festival u Delfima.

Eto, očigledno mi je bio potreban most između Beograda i Grčke. Premijera je bila u Delfima, uskoro ćemo gostovati u Kairu, već smo bili u Solunu… To je, eto, zaista dobra saradnja. Pre toga sam dosta radio u Atini (Ivanov, Zločin i kazna, Don Žuan, Bekstvo, Tri sestre, Platonov – p.a.). Posebnu ljubav imam prema Atini, lepo vreme sam tamo ostavio… Upoznao sam tamo neke sjajne saradnike. Grci su prema nama, čini mi se, blagonakloni i prisni tako da je čoveku tamo prijatno da radi. Ne znam šta bih pre rekao o njihovom teatru. Atina ima stotinu pozorišta, dakle izbor je širok. Među njima je odmah vidljiva stroga podela na umetnički i komercijalni teatar, ni glumci ni reditelji komercijalnog pozorišta ne igraju u umetničkom i obrnuto. Država finansira i privatne teatre, pa je tako „Amore“, teatar u kome sam radio, po dotacijama bio odmah iza nacionalnih. I to je dobar osećaj.

Da li ćete goste Bitefa voditi u Čortanovce, gde se igra predstava Bitef teatra Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi?

Za sada još ne, mada smo razmišljali o tome. U svakom slučaju, Vila Stanković u Čortanovcima gde se igra ova predstava je definitivno postala još jedan nov, bitefovski prostor, koji će sigurno na jednom od sledećih Festivala biti prostor za neku od predstava.

U kojoj fazi je vaš film Jelena, Katarina, Marija? Kako usklađujete i snimanje, i Bitef, i Bitef teatar, i pozorišne režije i studente?

Upravo smo završili snimanje u Njujorku, što je u stvari najveći deo filma. Trenutno gledamo materijal, slažemo ga u neku prvu, grubu celinu. Posle Bitefa nas čeka još nekoliko dana snimanja u Beogradu, a onda sve ono što inače pripada završnici posla na filmu: studio, montaža, muzika. Što se tiče usklađivanja obaveza, sve su to u suštini slične stvari. Stalno se vrtite oko osnovnog posla. Rediteljski način mišljenja podrazumeva da imate podeljenu pažnju, da brzo mislite, kombinujete, donosite odluke, i što je mnogo važnije, da brzo, ponekad gotovo u hodu, pravite selekciju šta je bitno a šta nije. U svemu tome sada mi se čini da ima i nekog posebnog uzbuđenja, odnosno da pre sedam-osam godina siguran sam ne bih mogao da radim toliko stvari u isto vreme. Verovatno je to sada i pitanje neke vrste kondicije. U suštini, na celu tu gužvu u kojoj sam trenutno gledam kao na jednu fazu, fazu koja će neko vreme trajati, pa će proći.