Muzej prepiske, zbirka pisama neobične i izuzetne sadržine o životima znanih i neznanih ljudi, iz svih vremena i mesta na svetu
Poštovani čitaoče,
ukoliko već niste, preporučujem vam da posetite muzej u formi knjige – Muzej prepiske američkog pisca Šona Ašera, u prevodu Jelene Lazić, koji je objavila Geopoetika.
U knjizi/muzeju je 125 pisama, mali izbor iz bloga/muzeja Šona Ašera u kome su spojeni klinasto pismo i internet, i koji je dostigao više od sedamdeset miliona posetilaca. Objavljivanje knjige Muzej prepiske vratilo je pisma, preko digitalne tehnologije, u njihovo papirno izdanje.
Podnaslov knjige „Lična pisma koja treba da pripadaju svima“, određuje ideju Ašerove kolekcije. U njoj su pisma izuzetne i neobične sadržine, na raznim jezicima, klesana u kamenu, pisana perom, pisaćom mašinom, različitim azbukama, abecedama, kaligrafijama, pisma ljudi koji su menjali svetu i onih nepoznatih, pisma koja su dokument i o njihovim autorima i o njihovim vremenima. Najstarije je iz 1340. godine pre naše ere, a najmlađe iz 2008. godine.
Antologija počinje pismom kraljice Elizabete Druge koja šalje američkom predsedniku Dvajtu D. Ajzenhaueru recept za škotske palačinke koje su mu se naročito dopale prilikom jedne posete njenom veličanstvu. Sinovac i jedini potomak Adolfa Hitlera, Patrik Hitler, piše američkom predsedniku Frenklinu D. Ruzveltu da mu dozvoli da pristupi vojsci SAD, ne bi li sprao „ljagu“ sa svog imena, dok samom Hitleru piše Mohandas Gandi 1939. godine „u ime čovečanstva“, kao jedinom čoveku koji može da „spreči rat koji bi mogao da vrati ljudsku vrstu u stanje divljaštva“. Pismo nikad nije stiglo do svog primaoca.
Ašerov Muzej čuva prepisku, a sačuvan je mali broj prepiski, između američkog roba koji je pobegao i njegove vlasnice. Kada se vratio kao emancipovan čovek, vlasnica mu je ponudila da ga otkupi, a on joj odgovara odmerenim pismom skrivajući gnev, a njihovo međusobno nerazumevanje oslikava ambis između dva sveta.
Neka su pisana formalno i uobičajeno, ali su zaslužila da postanu deo Muzeja zbog razloga zašto su napisana: marketinški menadžer kompanije Kembel pisao je Endiju Vorholu, zato što je proslavio njihove paradajz čorbe. Menadžer se zahvaljuje kratkim pismom i sa nekoliko sanduka sa čuvenim limenkama Kembel. U ovoj grupi ima i neobično duhovitih pisama – poput onog koje su tri obožavateljke Elvisa Prislija poslale američkom predsedniku Dvajtu D. Ajzenhaueru. Mole ga da, ako Prisli već mora da ide u vojsku, neka mu nikako ne odseku zulufe inače će one – „presvisnuti“. Sačuvan je i standardni obrazac pisma izvinjenja iz 856. godine koji je osmislila kineska vlada kako bi svojim zvaničnicima pomogla da se domaćinu kod koga bi se opili sutradan izvine.
Neka pisma izdvajaju čudne želje njihovih autora. Džek Keruak je, šarmantno i iskreno, ponudio Marlonu Brandu da otkupi njegov čuveni roman Na putu i napravi film u kojem će glumiti: „Želim da se obogatim da mogu slobodno da pišem ono što mi izlazi iz glave & da mogu slobodno da nahranim drugare kada su gladni & ne brinem za majku“. Pismo četrnaestogodišnjeg Fidela Kastra Ruzveltu krije klicu budućeg buntovništva: „Ja ne znam veoma engleski, ali znam veoma španski i pretpostavljam da ti ne znaš veoma španski, ali znaš veoma engleski jer si Amerikanac, ali ja nisam Amerikanac.“ Kastro mu traži novčanicu od 10 američkih dolara jer je nikad u životu nije video.
Ima i neverovatno dirljivih: Roald Dal zahvaljuje sedmogodišnjoj devojčici što mu je poslala san u boci. „Večeras ću stići do sela i dunuti ga kroz prozor nekog usnulog deteta da vidim kako radi.“; ili oproštajno pismo Virdžinije Vulf svom mužu Leonardu Vulfu u kojem kaže – „da je iko mogao da me spase, to bi bio ti.“
Knjiga je objavljena u Geopoetikinoj ediciji „Intimna istorija“, što sugeriše da je prepiska izvor nebrojenih, a zvanično nedostupnih, istorijskih podataka. Muzej prepiske je obimno izdanje od skoro četiristo stranica. Uz prevedeno pismo, objavljen je i njegov tekst na izvornom jeziku, skenirani original rukopisa, objašnjenje okolnosti u kojima je nastalo i kurioziteti, kao i poneka fotografija. Lako ćete je uočiti u knjižarama.
Srdačno,
Nevena Milojević
Selaković je dno dna kakvo se nije moglo zamisliti i ja, iskreno rečeno, ne mogu da zamislim gore od Selakovića, kad je sektor kulture u pitanju, rekao je Ivan Medenica
Marta prošle godine zidanje Trampovog hotela u Beogradukoštalo je oko 460 miliona evra, a sad, kad je sporazum propao, predsednik Vučić kaže da košta 750 miliona dok Jovanov i Đuka tvrde da je mnogo skuplji
Festival „Dani Smiljane Mandukić“ biće održan uprkos činjenici da nije podržan, opstajući isključivo zahvaljujući posvećenju njegovih organizatora i učesnika
Milena Radulović dobila je Gran pri ne: Bitefa ne samo zbog uloge u „Procesu Peliko“, već i zbog svega što je napravila za sve žene u regionu
Reč je o odnosu između oca i sina, o suočavanju sa konačnošću očinske figure, što se uvek događa iznenada bez obzira na to koliko se u mislima pripremali za to
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
