Roman Nebojše Milenkovića Nešto što strašno podseća na život (Kratka istorija letenja u Subotici) u izdanju novosadske Akademske knjige je, pre svega, knjiga o gradu opisanom iz svih vizura: odozgo (sa oblaka), odozdo (sa tajnim lagumima), kao i na površini – sa velelepnim zdanjima i palatama koje pokazuju Suboticu kao grad u kom, egzistirajući paralelno, „prošlosti zapravo nikad ne prolaze“. Gradu koji Dragan Velikić u pogovoru knjizi naziva još i „pravom prestonicom čuda“, gde se „stvarnost i fikcija toliko prožimaju da ih je ponekad nemoguće razlikovati“, ali i gradu koji slovi za evropsku prestonicu samoubica, što je tema koju Milenković takođe ne zaobilazi. Reč je o jednoj od retkih knjiga za koju vam neće trebati bookmarker da obeležavate gde ste stali, nećete stati dok je čitate, a izazvaće toliko toga u vama da je, u stvari, nikad zapravo nećete ni završiti jer „knjige koje čitamo uvek su ogledala, koja odraz čitanog zadržavaju godinama“.
„VREME„: Vaš glavni junak, koji je između ostalog i bibliotekar, konstatuje: „Pre ili kasnije prirodno se zapitate čemu tim papirnatim zidovima plača pridodavati vlastiti kamičak?“ I vi ste, eto, pridodali književnosti knjigu koja toliko toga pruža čitaocu. Da li ste je dugo pisali?
NEBOJŠA MILENKOVIĆ: Ova knjiga plod je petnaestogodišnje fasciniranosti mojim junakom – pesnikom, bibliotekarom i konceptualnim umetnikom Slavkom Matkovićem, osnivačem slavne neoavangardne grupe Bosch+Bosch. Još otkako sam u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine 2004. priredio retrospektivu i napisao monografiju o njemu, osećao sam kako mu još nešto dugujem. Reč je, svakako, o najznačajnijem eksperimentatoru i inovatoru u jugoslovenskoj i srpskoj umetnosti 20. veka, ali i čoveku koji je, egzistencijalnom saživljenošću s vlastitim delom, bio neka vrsta jugoslovenskog Van Goga. U našem vremenu u kom, čini mi se, ničeg toliko ne manjka koliko velikih, pokretačkih ideja i ideala, bio mi je izazov pisati knjigu o čoveku i generaciji, formiranoj u ozračju klime iz 1968, koja je istinski verovala kako će svojom umetnošću uspeti da promeni svet.
Da li ste onda, tokom tih petnaest godina, puno toga izbrisali? „Od samog pisanja, bitnije je brisanje„, kaže junak romana.
Naravno, brisanje je često važnije čak i od samog pisanja. A vreme produženog trajanja, tokom kog je roman nastajao, omogućilo mi je, čini mi se, da dosegnem ideal knjige koja deluje kao da ju je paralelno pisalo više različitih pisaca. Gde je svako poglavlje različito i gde, kako ste i sami primetili, pojedinačni segmenti mogu egzistirati i potpuno autonomno.
U pogovoru knjizi Velikić primećuje kako je ovo „knjiga o čitanju i pisanju„, ali i o „zamenama identiteta„?
Svako od nas poseduje mogućnost vlastitih mnogostrukosti. To za koji ćemo se od svojih identiteta na kraju opredeliti nekad zavisi od nas, a često i od okolnosti. Ponekad nas ono što nismo uspeli da postanemo određuje čak i više od svega što u realnosti jesmo. Jedna od neostvarenih čežnji mog junaka bila je i ta da napiše roman. Tako ja, zapravo, materijalizujem konceptualni ideal po kom je ideja knjige važnija čak i od toga ko ju je naposletku zaista napisao. Na kraju, vašu knjigu uopšte i ne morate da napišete vi, već to može da učini i neko drugi umesto vas, te sam i sâm u stvari napisao Matkovićevu knjigu. A pošto je moj junak i bibliotekar bilo je logično da u njegovu svakodnevicu počnu da „uskaču“ i junaci iz knjiga koje čita. Tako kroz Suboticu promiču Mihail Bulgakov, Ana Ahmatova, Franc Kafka, Bruno Šulc, članovi grupe Bosch+Bosch…
Promiče i Alan Ford. Otkud baš on?
Alan Ford je i u realnom životu bio Matkovićev alter-ego, sa kojim se u mnogo čemu samoidentifikovao. Pre svega nesnalaženjem u takozvanoj realnosti. Baš kao što i Alan Ford u trenutku svoje najveće slave rešava da pob(j)egne od Cvjećarnice, TNT-a, svojih paralelnih očeva Magnusa i Bunkera i opako gramzivih agenata Korporacije za prodaju stripova – ukratko od svih kojima su njegov život i sreća postali manje važni od tiraža, profita, prihoda – i useli se u lik našeg melanholičnog pesnika u epicentru panonske ravnice. Njih dvojica se kroz roman kreću zajedno, pozajmljujući identitete jedan drugome. Ta identifikacija toliko je snažna da čak i Slavkova supruga u jednom trenutku uopšte nije sigurna za kog se od njih dvojice uopšte udala.
Miroslav Mandić napisao je kako je Panonija mesto gde su se slegli svi uticaji. Vaš roman je i velika priča o Subotici, koja je „epicentar Panonske ravnice„. Po čemu vam je baš taj vojvođanski grad bio inspiracija?
Pored toga što je jedan od najlepših – svojim paralelnim istorijama Theresiopolis, odnosno današnja Subotica, je i najuzbudljiviji grad na prostoru bivše nam države. Jedan od junaka knjige zato je i Gradska kuća, secesijsko remek-delo iz 1912, koja, poput onog Zamka iz istoimenog nedovršenog Kafkinog romana, na svaki način gospodari svakodnevicama stanovnika grada. U mojoj knjizi, uz stvarne događaje, centralno mesto imaju legende i pseudopovesti za koje u zvaničnim istorijama nije bilo mesta – uključujući i one o subotičkim letačima, odnosno njenim samoubicama…
Da, velika je to tema. Vaš junak veruje u protok i kruženje energija i to da svaki prostor pamti i odražava sve energije koje su ga prethodno naseljavale… Samoubistva su česta, a Matković u jednom trenutku otkriva i Veliki carski kuvar, objavljen za vreme Marije Terezije, autora Jirgena Sabadoša. Po njemu, i načinom ishrane može se preventivno delovati na „pogubno dejstvo geografskih i klimatskih uslova po psihu stanovništva„. On zaključuje kako pravci vetrova, raspored podzemnih voda i arhitektonski stilovi u kombinaciji sa masnom, prezačinjenom hranom, i te kako „pogoduju razvoju različitih psihičkih oboljenja, halucinogenih efekata ili sklonostima ka suicidu„…
Ne znam jeste li sami imali iskustava s vanvremenskim tesnacima koji postoje u gotovo svim gradovima. Prostorima koji egzistiraju izvan, čak i iznad vremena, gde se u razumom teško dokučivim trenucima odjednom nađete usred vanvremenske, kondenzovane tišine. Kada sve oko vas najednom utihne i vi postanete svesni upravo pomenutog kruženja energija – toga da ljudi umiru, ali da energije prostora koje su naseljavali ostaju da žive čak i nakon njih. Moj junak jeste, zato i veruje kako naše živote određuje sve, i kako su oni povezani sa svime: počev od kuća u kojima živimo, ulica i ljudi pored kojih svakodnevno prolazimo, sve do knjiga koje čitamo, hrane koju jedemo ili vazduha koji dišemo. Što se Velikog carskog kuvara tiče, da, reč je o vanredno važnoj i još uvek nepročitanoj knjizi – svejedno da li je proizvod fikcije ili ne – koju, kao i mnoge druge, otkriva i prevodi upravo Matković.
Da li je u Subotici toliko dosadno da ljudi pričaju i živnu samo kada se neko ubije? Čak i vreme, kako pišete, meri se u tom gradu po pojedinim samoubistvima…
Nije reč o dosadi već o ustrojstvu života u malim gradovima, a isto važi i za male narode, male države, u kojima se godine, često čak i čitavi životi, provedu u iščekivanju čuda koja bi mogla sve da promene. Događaja koji bi svojom spektakularnošću i značajem imali moć da ponište sav akumulirani besmisao i očaj. Jedno od takvih čuda u Theresiopolisu koji opisujem bio je i Matkovićev roman.
Sjajna je epizoda u romanu kad postavljate tezu, naravno kroz svog junaka, da se procenat samoubistava može sprečiti pažljivim odabirom knjiga koje bibliotekar može da ponudi kako bi predupredio taj čin… Postoji li zavera bibliotekara? Preporučivanje knjiga, po vašem junaku, jedan je od najtežih i najodgovornijih poslova…
Posao preporučivanja knjiga među najodgovornijim je, ali i najintimnijim u čitavoj vasioni. Matković istinski veruje kako knjige koje čitamo i te kako utiču na naše sudbine, zato on jeste i dobri duh grada. Neko ko, upravo posredstvom knjiga koje preporučuje, vodi brigu i o psihama njegovih stanovnika. Tako on i pred gradske oce izlazi s predlogom kojim se broj samoubistava preventivno može smanjiti upravo dupliranjem budžeta za kupovinu novih knjiga subotičkim bibliotekama. Pored egzistencijalnih i psiholoških, čitanje ima i neskrivene erotske konotacije. Tako, na primer, kada iz grada iščezne žena prema kojoj je osećao neskrivenu erotsku čežnju, i sa kojom je emotivnu vezu održavao upravo posredstvom knjiga, on uzima njen bibliotečki karton i unazad počinje da čita sve one knjige koje je godinama pozajmljivala. Čitajući knjige koje je i ona čitala, kao pred ogledalom, on oseća kako se ta žena pred njim sve potpunije razotkriva i svlači. Upoznajući je, ne može a da se ne zapita šta bi se sa njima dogodilo da se ovog sa knjigama dosetio ranije…
Pored svega, ovo je knjiga i o rukopisima koji gore, o bojazni da se objave svedočanstva o strahotama logora, sećanja na tu istu Gradsku kuću u čijem je centralnom dvorištu kiša ispirala krv sa pločnika.
Deo koji spominjete je iz poglavlja posvećenog još jednoj velikoj temi centralnoevropskih književnosti – temi oca koji, čak i vlastitim odsustvom, aktivno utiče na svakodnevicu mog junaka. Upravo otac još kao dečaka dovodio ga je u Gradsku kuću, objašnjavajući mu na njenom primeru kako bi trebalo da izgleda i funkcioniše jedna dobro uređena država. Takođe, i otac je čitavog života pokušavao da napiše vlastiti roman. Naposletku, očeva iskustva iz koncentracionog logora Baden-Baden, ali i događaji i zločini kojima je svedočio nakon oslobođenja, naučili su ga da istorije koje pišu pobednici nisu najpouzdanije niti uvek u potpunom saglasju s činjenicama.
Vaš roman je i omaž velikim umetnicima: Jozefu Bojsu, Kurtu Švitersu, Tomislavu Gotovcu, Miroslavu Mandiću, Vujici Rešinu Tuciću, Voji Despotovu. Njima je u umetnosti uvek bila najbitnija istina, dok je doslednost podrazumevala i usamljenost: „Ako želite da sprovedete istinske promene, u rubrici u kojoj se upisuje članstvo mora da stoji: Sam!“ Umetnicima je oduvek bilo teško da pobegnu „od provincijske skučenosti„. Da li društva i gradovi u kojima se živi moraju biti oni „koji ubijaju sve koji ih vole„?
Reč je o pokušaju da odgovorim na večnu dilemu: mogu li i u malim kulturama postojati i delovati veliki umetnici? Iako je imao izglednih prilika da ode i u Budimpešti, Beču ili Gracu napravi sjajnu umetničku karijeru, moj junak je rešio da ostane u Subotici, pitajući se da li jedan grad čine samo njegovi trgovi, ulice i građevine, ili možda i upravo ta neobjašnjiva potreba da ga ne napustite, čak ni onda kada za ostanak nemate nikakvih racionalnih razloga?
„Male varoši ništa ne iritira na tako suštinski način kao što je to slučaj sa različitošću. Na svaku razliku ovde se gleda sa više prezira nego na sam zločin. Poput guste, lepljive paučine, osrednjost je premrežila grad.“ Koliko je pojedincu teško da se odupre osrednjosti?
Grad, kako ga moj junak vidi, jeste i mitsko, identitetsko mesto. Gradovi u kojima živimo određuju nas u većoj meri nego, recimo, naše nacionalne pripadnosti. Zato, pored gradograditelja, posebno mesto u knjizi imaju i gradobranitelji. Misleći ljudi koji su jednostavno obavezni da se suprotstave svim silama destrukcije koje kidišu na njihove gradove. I tu se ni do danas ništa nije promenilo.
Postoji i sjajan deo o mađarskom piscu Ištvanu Eršiju, kada navodite kako totalitarna društva slobodnog pojedinca po pravilu doživljavaju kao pretnju: „Društva nesigurna u sebe najveću pretnju po poredak laži u koji su ogrezla vide u onima koji ne čine kompromise – pogotovo ne sa samim sobom.“
Ljudi koji ne prave kompromise oko temeljnih humanističkih vrednosti oduvek su nepodobni za takozvanu ideološku upotrebu. U vremenu raspada Jugoslavije moj junak odbija da se svrsta u bilo koji od kolektivističkih torova u koje smo kao pojedinci i kao narodi tih godina saterivani. I kada, tokom opsade Vukovara, neka pijana rulja pokušava da ga natera da se izjasni da li je Srbin ili Hrvat – on svoju nacionalnu pripadnost iskazuje rečenicom: „Ja sam Umetnik!“ Ličnost umetnika nerazdvojiva je od njegovih etičkih stavova. Živeći u vremenu u kom su „životići“, kako kaže Vojislav Despotov, postajali važniji od života, videvši kako se ponašaju intelektualci, moj junak počinje da se druži sa lokalnim alkosima, prosjacima, kurvama i ljudima s društvene margine, nalazeći u njima onu iskonsku, preko potrebnu dobrotu.
U tom delu posebno je upečatljiv lik prostitutke Makice, u koju je Matković bio zaljubljen.
Kroz lik Makice i priču o njenom „zanatu“, u koji je gurnuta mimo svoje volje, kao i scenama sa subotičkog buvljaka, pokušao sam da ispričam priču o sumraku vrednosti, raspadu Jugoslavije i mehanizmima na kojima se zasnivaju i funkcionišu sile destrukcije. Svako veliko istorijsko zlo uvek počinje ubijanjem osećaja ljudskosti i solidarnosti. Kada ljude svedete na puke instinkte a u svakodnevno funkcionisanje društva uvedete „zakon“ zverinjaka, tada apsolutno sve postaje moguće.
Sasvim je, rekla bih, atipičan i odnos koji vaš junak ima prema erotici, ljubavi i seksu. Grešim li?
Eros i erotsko funkcionišu na dve, paralelne ravni. Kako na onoj telesnoj, na koju se prvo pomisli, tako i na nadtelesnoj, mentalnoj razini, kroz čežnje, strasti i lucidne, često dvosmislene, razgovore koje Matković kao bibliotekar „vodi“ sa svojim čitateljkama. Za njega ljubav ne predstavlja uzimanje niti posedovanje – već uvek i isključivo davanje. Zato i ima sposobnost da bude u strastvenim vezama sa tako mnogo žena – a da one za te njihove veze često uopšte ni ne saznaju.
Dotakli ste se i pitanja jezika i odlazaka iz zemlje… istakli kako je nekad u Subotici bila vrednost znati i srpskohrvatski i mađarski jezik… a onda je došlo vreme pretrpanih vozova, kad su ljudi odlazili ostavljajući svoj, jedan jedini jezik od kog su nasilno „napravljena“ dva. Za vas je jezik jedan dok se na njemu svi razumemo, zar ne?
Naravno. Deo moje knjige, onaj „alanfordovski“, napisan je na hrvatskom jeziku koji ste, verujem, i sami lako razumeli. Reč je i o nepristajanju. Mi jednostavno uvek imamo mogućnost da ne pristanemo na ono na šta kao ljudska bića jednostavno ne možemo i ne smemo da pristajemo. Zar ne? A znanje srpskohrvatskog i mađarskog jezika u vremenu u kom moj junak živi nije smatrano samo vrednošću, već i odrazom lepog građanskog vaspitanja.
Kada bi, na kraju, trebalo da se latimo tog „najodgovornijeg“ posla i preporučimo knjigu čitaocima, kojom biste to rečenicom vi uradili?
Uvek treba bespogovorno verovati u vlastite opsesije.
