U Jugoslovenskom dramskom pozorištu gledali smo premijeru predstave Ajnštajnovi snovi po istoimenoj knjizi Alena Lajtmena, a u režiji Slobodana Unkovskog. Mislim da sam za njegovu želju da radi projekat Ajnštajnovi snovi čula u vreme kada je u JDP-u radio Galeba (2003. godine) i ovo je za Unkovskog sigurno značajna predstava.
Ajnštajnovi snovi preispituju fenomen vremena. Šta ako je naš osećaj da vreme ide od danas ka sutra varka naših čula? Može li se iz neke druge perspektive, nekim drugim čulima vreme „osećati“ kao beskrajno sada? Da li vreme može da teče od danas ka juče? Da li mogu svi mogući trenuci i svi mogući razvoji istog trenutka postojati istovremeno? A šta ako je vreme lepljivo, ili zaobljeno, ili…? Kakva je veza između vremena i prostora? Ako bismo se kroz prostor kretali veoma brzo, da li bi vreme moglo da teče sporije?
To su pitanja iz fizike i filozofije koja postavlja Alen Lajtmen u svojoj knjizi, a koja Unkovski razmatra u pozorištu. Jedno je o ovome čitati u osami sopstvene sobe, a nešto sasvim drugo gledati u pozorištu sa još 600 ljudi. Pozorište voli da misli da ume i može da se slobodno poigrava vremenom (i prostorom), mada dobro zna da sme da ide samo za polukorak ispred svoje publike i da nikad ne izneverava njena očekivanja, jer publika predstavu „razumeva“ emocijom, čak i u brehtovsko-postdramskom ključu. Famozno otuđenje nije ništa drugo nego snažna emocionalna reakcija na viđeno koja treba da nas podstakne na promenu. Pozorište može da provocira, ali ne sme da zbunjuje. Ako se glumac (Dragan Mićanović) pojavi na početku na sceni i igra odlomak iz Sna letnji noći, a onda iz Sirana, a onda se pojavi glumica u plavom (Branka Petrić) koja mu kaže da je on Albert (Anštajn), reditelj mora da nam dâ precizne koordinate. Mi moramo da znamo ko je Dragan Mićanović (i svi ostali glumci) u ovoj predstavi? Da li Dragan Mićanović igra glumca koji se igra da je Albert Anštajn, ili je „samo“ Albert Anštajn ili je i Anštajn i još neko? Ako to ne razumemo odmah, bez gledanja u kast-listu, onda se mi, publika, tokom vremena sve više emocionalno udaljavamo od predstave i nije nam jasno zašto gledamo te scene, tim redom.
Inspirativna scenografija scenografskog tima NUMEN istovremeno predstavlja i brod na kome plovi Albert Anštajn ka Americi bežeći od nacista 1933. godine, i „daske koje život znače“ na kojima se glumci igraju raznih uloga. Ona drsko ulazi u prostor partera preko čeličnih sajli koji ceo pozorišni prostor premrežuju istim koordinatnim sistemom. Lepa i moćna scenografija, kao i kostimi, kao i glumačka podela… Velika je šteta što se predstava, Unkovski i Beograd nisu sreli te 2003. godine (umesto Galeba) jer je publika tada bila otvorena za ovakve eksperimente i mogla se oduševljavati i scenografijom i podelom, pa i temom – razumevanjem vremena. U pozorištu mnogo toga zavisi od razumevanja vremena. Tada smo bili otvoreniji za ovakve predstave jer smo imali osećaj da se naše vreme kreće u dobrom pravcu – napred. Danas imamo vrlo jasno, teško i snažno osećanje da živimo u vremenu koje se vraća unazad jer su se mnogi otpisani likovi vratili na našu životnu scenu. Zašto se to dešava i ima li krivice u nama i u pozorištu? Ali predstava Ajnštajnovi snovi ne govori o takvom razumevanju vremena. Umesto toga, ona vas može oduševiti lepotom i grandioznošću scenografije, fenomenalnom plejadom glumaca JDP-a počev od najstarijih Branke Petrić i Branka Cvejića, preko srednje generacije u kojoj su Anita Mančić, Dragan Mićanović, Nataša Tapušković, Milica Gojković, Marija Vicković i najmlađih na čelu sa Radovanom Vujovićem i Markom Grabežom, sa Milenom Živanović, Joakimom Tasićem, Vučićem Perovićem i Filipom Đurićem. Uvek lepi kostimi Lane Cvijanović ovde unose zabunu jer, na primer, glumica Nataša Tapušković iz scene u scenu menja kostime, a budući da sve igra na isti način mi ne znamo da li ona igra jedan isti lik u različitim kostimima ili više likova. Isti problem imamo i sa igrom svih ostalih glumaca. Svi sve likove igraju superiorno lako, ali na isti sebi svojstven način. Naravno, ako se napregnete i svesno potisnete osećaj monotonije, možda ćete razumeti da Nataša Tapušković, kao i većina drugih glumaca, osim Branke Petrić, igra različite uloge i da ne gledate u kast-listu.
No! Ako mislite da umetnost treba da bude lepa, ili grandiozna, ili da treba da nas odvoji od svakodnevnih misli i briga, da vas razveseli, ili vas baci u neka sasvim neočekivana razmišljanja, ili jednostavno volite da ove glumce gledate na sceni, onda je ovo predstava za vas. Ali ako mislite da vi i pozorište morate imati zajedničko razumevanje vremena i da pritom pozorište treba da ide za polukorak ispred svih nas postavljajući jasno pitanja koja tek naslućujete, onda… Onda vam se može učiniti da je ovo još jedna predstava JDP-a u kojoj se pozorište našlo u poziciji nekog ko se strašno upinje da nam kaže nešto važno, ali se ipak ne usuđuje, ili ga mi, jednostavno, ne razumemo kao što ne razumemo zašto Mićanović u prva tri minuta predstave odigra Vratila, Sirana i Ajnštajna. A možda je stvar u tome da Mićanović te tri uloge treba da odigra tako da se mi i ne zapitamo zašto on to radi već da odmah dobije veliki aplauz na otvorenoj sceni? Mi smo gledali Dragana Mićanovića kao Porciju u Mletačkom trgovcu na toj istoj sceni i znamo da on to ume da igra, kao što znamo da takve artizme ume da režira Unkovski jer dobro pamtimo scenu tenisa iz Bureta baruta Jugoslovenskog dramskog pozorišta u kojoj je Mićanović takođe igrao. Ne znam da li smo tada baš sve razumeli, ali pamtim da smo voleli takvo pozorište.
