Već od naslova, dakle, ulazi se u jedan kompleksan poetski i kulturnoistorijski dijalog, koji, međutim, umesto odgovora i objašnjenja nudi strepnje i nedoumice
Osnovna forma poezije Dejana Ilića još od prvih knjiga jeste dijalog, ali kako sagovornik nije uvek imenovan, a često se i ne može imenovati, stiče se varljiv dojam da se njegov lirski junak ispoveda i katalogizuje utiske o onome što vidi i doživljava. Međutim, subjekt ove poezije zapravo ostaje prikriven, uvek pomalo u senci, uvek na izvesnoj, opipljivoj distanci kako od predmeta govora tako i od sagovornika, i čitalac o njemu sâmom malo toga saznaje neposredno. Stoga su tu posrednici: ponekad svakodnevni predmeti, protokoli, prostor kuće ili najbližeg okruženja, potom najpre sopstvena zemlja, a onda i prostor mediteranskih zemalja (Grčka, Italija) te, konačno, metafizičke kategorije u likovima istorije, prolaznosti, ljubavi, lepote, smisla.
Upravo objavljena Ilićeva knjiga Pokopani rt počinje, baš kao i nekoliko prethodnih (Dolina Plistos, Kamperplac), novim putovanjem: “I opet pripreme za putovanje,/ ista jeza, i u ovim godinama, strogi/ rituali, kojih se praznoverno/ pridržavam. Biranje muzike, pranje,/ usisavanje kola, mape, planovi gradova/ koje ću posetiti (…)”. Sâm naslov, kako pesnik i navodi u belešci na kraju knjige, upućuje na Ungaretija i naslovnu pesmu njegove magistralne knjige Pokopana luka, koja, u Ilićevom, prošle godine objavljenom prevodu, glasi: “Tamo odlazi pesnik/ potom se vraća na svetlo sa svojim pesmama/ i rasipa ih// Od te poezije/ ostaje mi/ to ništa/ neiscrpne tajne”. Postoji i stariji, Komnenićev prevod ove pesme, u nekoliko nijansi različit od Ilićevog, a u komentaru donosi Ungaretijevu priču, koju je u mladosti čuo od poznanika, “o nekakvoj luci, zatrpanoj peskom, po svoj prilici iz doba pre Ptolomeja, što bi išlo u prilog tvrđenju da je Alesandrija bila luka već pre Aleksandra, te da je bila grad i pre njega. O tome se ništa pouzdano ne zna”. Polazeći od ove konkretne priče, Ungareti je, kao što se može videti, u svega sedam stihova utkao i orfički mit, i preispitao mesto poezije u svetu, i na izvestan način konstituisao poetiku hermetizma, koji govori o onome što je skriveno, zapretano ispod površine čulima dostupne stvarnosti.
Već od naslova, dakle, ulazi se u kompleksan poetski i kulturnoistorijski dijalog, koji, međutim, umesto odgovora i objašnjenja nudi strepnje i nedoumice. Počev od pesme “Majuri”, u kojoj “ (…) grešimo,/ ubacujemo novčanicu u pretinac/ za kovanice” i potom “prvi glas koji čujemo na stranom jeziku/ glas je mašine (…)”, formira se novi, ovovekovni obrazac kulturnodijaloške poezije, koji istovremeno podrazumeva sva prethodna iskustva (19. vek i doba burkhartovskih, danas već glomaznih čičeronskih opisa gradova i spomenika kulture, preko epohe reprodukcija, pa potom malih priča i intimnih doživljaja kao bočnih ulaza u velike priče, zaključno sa našim vremenom bezbrojnih, nepregledivih foto i video-zapisa), potiskuje ih, nemoćan da istinski sva obuhvati, a potom ih preosmišljava, uzimajući od svakog tog iskustva delić koji mu je potreban da bi sopstveno iskustvo uobličio. Jednako tako, bilo da je reč o promašenom arhitektonskom poduhvatu (pesma “Zvezda”), istorijskoj baštini (“Akvileja”, “*** u Raveni”, “Bolonja” i dr.) ili megaturističkom kompleksu Venecije, kao metafizičko zaleđe svih dijaloga s kulturom, koji Ilićev lirski junak vodi – teče njegov razgovor s vremenom i prolaznošću kao jedinim izvesnim ljudskim kategorijama.
U tom kontekstu su znakovite kratka pesma/promišljanje “Stranost”: “Šta je stranije, jezik iz kojeg/ ne mogu, ili jezik u koji ne mogu?”, ili pesma “*** (A šta kada shvatiš)”, sa svojim završnim stihovima “Ne, nismo rođeni da bismo bili/ zadovoljni, niko nam to nije/ obećao.”, koje relativizuju, ili bar nijansiraju iskustva ranijih Ilićevih knjiga, spoznaju o jeziku kao jedinom utočištu i retkim, ali ipak doživljenim časovima ljudske sreće.
Ti časovi, međutim, ni sada ne izostaju, i to kao protivteža intenzivnom putničko-turističkom vremenu i kratkotrajnim bleskovima istorijskih i kulturnih spoznaja i nauka. Završni ciklus “Pokopani rt” i triptih “Linija horizonta” slikaju porodični rajski prostor, preostao nakon urušavanja svih kolektivnih, ali i ličnih utopija: kućicu pored mora, u septembru, sa galebovima na horizontu, zrikavcima u polju, borovima, čempresima i lijanderima, maslinama i sirom na stolu, redovnim sijestama, malim radostima svakoga dana. I, ono što je posebno važno, i upadljivo: bez prisustva drugih ljudi. Kao da ljudi jedni drugima više nego ikad kvare, a ne proizvode sreću.
Iako sve to može zvučati naivno, ili premalo, godine 2025. to uopšte nije tako, a Ilićeva nova knjiga donosi autentično svedočanstvo o sveopštoj iscrpljenosti i zaglavljenosti sveta, čije bogatstvo, kulturno, istorijsko, tehnološko i svako drugo, proizvodi sve teskobnije osećanje nelagode, a sve manje zadovoljstva. Ono što njegovom lirskom junaku, dok prebira “godine/ kao nevidljivu/ brojanicu”, ostaje kao kakva-takva uteha, kao nada koja na neki način nadomešta zadovoljstvo, jeste dete, koje traži “svoj život”. Premda “brojanica”, makar i nevidljiva, sugeriše egzistencijalnu zatvorenost i bezizlaz, dete, koje je već daleko na otvorenom moru, kao i sve što će (ono) biti u budućnosti, predstavlja ogromnu, neizmerivu tajnu sa kojom pesnik i njegov lirski junak zapravo sve vreme razgovaraju.
Uprava Narodnog pozorišta odbila je da se na Velikoj sceni dodeli nagrada „Vitez poziva“ i time otvoreno proglasila da je Narodno pozorište, barem dok njime vlada Dragoslav Bokan, isključivo naprednjačko
Privatni kulturni centar „Akvarijus" je jedina kulturna ustanova koja u Severnoj Kosovskoj Mitrovici funkcioniše bez prekida već deset godina. Tu Mitrovčani mogu da pogledaju izložbe ili film, odslušaju koncert, debatuju, piju kafu, čitaju, kupe ili udome knjigu. Sve to staje u sto kvadrata
Čukarički likovni salon koji organizuje Galerija 73 doveden je u pitanje zato što je cik-cak linija koja na crtežu Jovana Rakidžića predstavlja nadstrešnicu novosadske železničke stanice, protumačena kao ideološka poruka
Nema umetničke nagrade ali zato ima one za izuzetne zasluge, ne znaju ga ni u Srbiji ni u Pragu gde živi, njegov rad nema vrednosti relevantne u međunarodnom kontekstu – kaže stručna javnost o Predragu Đakoviću
Država nije iskoristila pravo preče kupovine, pa je Palata Albanija nedavno prodata privatniku. U skorije vreme, isto se desilo i Geneks kuli i Staroj šećerani
Evro skače, ljudi hrle u menjačnice, banke odbijaju da kažu da li posluju sa NIS-om, a režim kaže - sve je do panike. Moguće, ali ko je širi
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
Izjavivši da je Vučić pravi cilj Tužilaštva za organizovani kriminal, Selaković je kanda aludirao na američki antimafijaški zakon RICO – ne goni se samo ko je direktno učestvovao u krivičnim delima, nego i onaj ko je bio na čelu organizacije koja ih je počinila. A poznato je ko vodi naprednjačku vlast
Odlazak najboljeg evropskog trenera
Ništa nije crno-belo osim “Partizana” i Željka Obradovića Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
