U okviru predstojećeg Beogradskog džez festivala (28–31. oktobar), publika će imati prilike da vidi francuski sastav Orchestre National de France, koji će izvesti interpretacije kompozicija britanskog muzičara Roberta Vajata. Po svim pokazateljima, taj događaj će biti mnogo više od još jednog zanimljivog koncerta u aktuelnoj kulturnoj ponudi prestonice.
Vajat na svetskoj muzičkoj sceni uživa neobičan status klasične rok veličine koja daje nemerljiv doprinos alternativnoj sceni. Karijeru je počeo početkom 60-ih, široj publici je najpoznatiji kao bubnjar prog rok velikana Soft Machine. Posle nesreće nakon koje je ostao paralizovan i vezan za kolica razvio se kao multiinstrumentalista, objavivši do danas deset solo albuma, često uz svesrdnu pomoć prijatelja kakve bismo svi poželeli da imamo – Brajan Ino, Fil Manzanera (Roxy Music), Pol Veler… Da nije reč tek o veteranu koji odbija da ostari, možda najbolje govori podatak da je Tom Jork (Radiohead) izrazio otvoreno divljenje prema pesmi koja otvara Vajatov poslednji album, Comicopera (2007). Reč je, dakle, o čoveku sa muzičkom vizijom koja prenebregava očekivanja, vezivanja za geografske odrednice i stilove.
Album Around Wyatt (koji je Orchestre National de France snimio u saradnji sa Vajatom i objavio prošle godine), međutim, nije još jedna posveta ili ukazivanje na zasluge izuzetnog umetnika. Takođe, on nije postavljen ni tako da se rok i alternativni autor približi džez publici, kao što slušamo na velikom delu sličnih izdanja. Dajući Vajatovoj muzici sasvim drugačije obličje, džez na Around Wyatt i sam biva obogaćen njegovom karakterističnom maštovitošću, otvarajući se prema ćoškovima sveta i ljudske svesti u kojima ranije nije obitavao.
Najavljeni događaj na taj način donosi i posebnu dimenziju Beogradskom džez festivalu, svrstavajući ga u tradiciju prestoničkih događaja (Bitef, Ring Ring…) spremnih da podrže i predstave publici nove hrabre umetničke istupe.
Za ovu nesvakidašnju avanturu zaslužan je desetočlani sastav Orxhestre National de Jazz, kao i brojne gostujuće pevačice i pevači, koji će nastupiti pred beogradskom publikom. Projekat je usmeravao basista i umetnički direktor orkestra Danijel Ivinek, koji je i pre saradnje sa Vajatom imao prilike da sarađuje sa ključnim imenima avangardne scene.
„VREME„: Kako ste se upoznali sa Robertom Vajatom i kako ste došli na ideju o džez albumu sa interpretacijama njegovih pesama?
DANIJEL IVINEK: Već godinama sa Vajatom na staromodan način razmenjujem muziku, pisma i razglednice. On je divna osoba, radoznala, otvorenog uma, i sa sjajnim smislom za humor. Njegovu muziku sam počeo da slušam još kao tinejdžer. Ona ne haje za modu, slavu ili kategorije. To osećanje me je privuklo, i zbog svega toga sam pomislio da je rad sa njim na njegovoj muzici odlična polazna tačka za orkestar poput mog.
Vajat je poznat kao strastveni ljubitelj džeza. Kako je reagovao na ideju o saradnji sa Orchestre National de Jazz?
U prvom trenutku je bio uplašen. Možda će zvučati čudno, ali on uvek misli da neće moći da uradi stvari kako želi i treba. Nagovarao sam ga neko vreme, njegovo samopouzdanje je poraslo i bum – snimili smo album!
Kako je izgledao proces odabira pesama i da li ste tokom rada otkrili neku novu dimenziju Vajatove muzike?
Kako bih napravio dobru selekciju, pre nego što počnem da radim na nekom projektu slušam svaki dostupan snimak koji je autor načinio, i svaku opskurnu saradnju u kojoj je učestvovao. Zatim se svesno udaljim od njegove muzike, ne slušam ništa zato što ne želim da originalne verzije utiču na mene. Ni ne pomišljam na to da udovoljim autoru. Smatram da ukoliko volite nečiju muziku i želite da se zezate sa njom, najbolji način je da uradite nešto potpuno drugačije, što na izvestan način liči na vas.
Orchestre National de Jazz je moderan bend, otvoren za nove pristupe, bez žanrovskih ograničenja. Kakva je bila vaša vizija kada ste ga okupljali?
Volim da kažem da sam ovaj orkestar sastavio „ni iz čega“, u tom smislu što svi dolazimo iz potpuno različitih priča. Većina članova verovatno nikada nije trebalo da se sretne na istom mestu. Moja misija kao umetničkog direktora je da taj nedostatak (različite profile muzičara) preokrenem u preimućstvo, a takođe i da pokažem da je jedino što se računa muzika. Koga briga kako je nazivamo? Džez je od nastanka zasnovan na međusobnoj razmeni ideja, razvoju, posedovanju otvorenog uma i pokušaju da se nađu novi pravci. U bendu, na primer, imamo flautistkinju Eve Rise, koja prelepo svira svoj instrument, a takođe je dobra pijanistkinja, koja eksperimentiše sa prepariranim klavirom; Matju Mecge svira saksofon i obezbeđuje kompjuterske softvere i zabavne elektronske dodatke za sve u bendu… Orkestar je postao mala zajednica ljudi koji uče jedni od drugih, i koji se razvijaju zajedno. Ja sam tu da nađem dobre pokretače za tu evoluciju i da im pomognem da odu na mesta koja nisu planirali da posete.
Album ste snimili na neuobičajen način, prvo ste radili sa pevačicama/pevačima. Kako ste se odlučili za takav pristup?
Pre svega, trudio sam se da odaberem pevačice i pevače koji poseduju snažne karaktere. Najveći izazov za mene bio je da probam da te zaista moćne umetnike snimim tako da zvuče drugačije u odnosu na svoje prepoznatljive snimke. Zatim sam imao ideju da pesme treba da zvuče potpuno drugačije od originala, čime je projekat postao zanimljiviji.
Odlučio sam da snimim prvo vokale, a da nakon toga sa sjajnim aranžerom, pokojnim Vinsentom Artodeom, osmislim aranžmane oko tih „golih glasova“. Ideja je bila da emocije postavimo u prvi plan. Obično snimamo obrnutim redom, i ponekad stvarno mislim da je frustrirajuće kada glavnog lika filma upoznajete u poslednjoj sceni. Što se tiče beogradskog koncerta, on će imati puno zanimljivih elemenata – video radove sinhronizovane sa muzikom, sablasne glasove i orkestar. To će biti svojevrsno putovanje…
Pored saradnje sa džez muzičarima, bili ste u prilici da snimate sa važnim figurama iz sveta avangardne muzike. Da li, za početak, možete da opišete iskustvo rada sa Džonom Kejlom?
Uvek je teško setiti ste koji ste osećaj imali u takvim trenucima. Reč je o tome da upoznajete ljude u trenutku kad se oni nalaze u procesu rada na nečemu. U takvim okolnostima, moj um je potpuno usredsređen na muziku, ali isto tako imam puno samopouzdanja i slobode. Takva vrsta umetnika vas najčešće pušta da uradite ono što najbolje znate da uradite. Oni ne žele nekog ko će im ugoditi, otvoreni su za iznenađenja.
Na kom projektu ste radili sa Dead Can Dance i Dejvidom Silvijenom?
Ne sećam se tačno godine, ali to je bila ploča Sahara Blue (objavljena 1992, prim. aut.), pokojnog producenta Ektora Zazu. Sa njim sam snimio dosta albuma, uvek su to bila čudna izdanja, koja ponekad nisu jednostavna za slušanje, ali predstavljaju važna iskustva iz kojih sam puno naučio. Ploča o kojoj govorim je bila zasnovana na poeziji Artura Remboa.
Koje veštine, pored tehničkih, po vašem mišljenju, treba da ima jedan muzičar kako bi pratio tako jedinstvene muzičke vizije i kako bi im dao svoj doprinos?
Muzičar mora da bude otvoren, bez strahova prema stvarima koje bi mogle da pomognu muzici da ode u nekom interesantnom pravcu. On ne bi trebalo da razmišlja o tome koliko sjajnu izvedbu je pružio, već bi trebalo da ima predstavu o tome šta njegova duša može da pruži muzici. Svakako, morate biti u stanju da pažljivo slušate druge ljude, zaboravite svoj ego kako biste potonuli u stanje u kom ćete moći da razumete koliku slobodu zapravo imate.
Šta vam se sviđa na savremenoj muzičkoj sceni – ko su vaši omiljeni autori?
Zaista ima puno toga što volim da slušam. Zato sam otvorio svoj blog (www.yvinek.blogspot.com) na kom redovno dopunjujem plej-listu, tako da sada na njoj ima preko 30.000 naslova! Generalno, veoma cenim ljude koji su pisali i producirali muziku koja se može razumeti na različitim nivoima… Majls Dejvis je jedan od njih, zatim su tu Stivi Vonder i J. S. Bah. Zavolećete ih i ukoliko ih slučajno čujete u supermarketu, i možete provesti godine slušajući njihovu muziku i otkrivajući uvek nove stvari.
Recite nam za kraj o poslednjem albumu vašeg sastava, koji se nedavno pojavio. Reč je o ploči posvećenoj muzici bubnjara Džona Holenbeka.
Nakon interpretacija Bili Holidej, Roberta Vajata i opere Karmen (tri projekta koja smo imali prošle godine), hteo sam da na idućem izdanju u centru bude sam Orchestre National de Jazz. Radio sam sa Holenbekom na idejama o ritmu, pokretima, kao i mogućnostima da se tim elementima pristupi na nov način. Organizovali smo seriju malih nastupa, od kojih je svaki posebno osmišljen za jednog člana benda. To je bilo neverovatno bogato kolektivno iskustvo. Ploča je nedavno izašla, prijem je dobar, a sredinom novembra ćemo je prvi put predstaviti u Londonu. Može se reći da je to za nas početak jedne nove avanture.
