U Beogradu je od 3. do 7. jula održana Međunarodna konferencija „Zaveštanje Hane Arent: S one strane totalitarizma i terora“. Konferenciju su organizovali Beogradski krug i Centar za ženske studije iz Beograda, Centri Hane Arent iz Oldenburga i Njujorka, a podržali Ministarstvo za kulturu Republike Srbije, Fond za otvoreno društvo i Fridom haus. Na konfereciji su učestvovali filozofi, sociolozi i pravnici iz SAD, Nemačke, Izraela i, naravno, država bivše Jugoslavije. Osim toga, na dve tribine čija je tema bila odgovornost u civilnom društvu učešće su uzeli i predstavnici ovdašnje vlasti, medija i nevladinih organizacija. Na otvaranju je predstavljena ovih dana objavljena knjiga Zatočenici Zla: Zaveštanje Hane Arent. Tribine su se sastojale od nekoliko najavljenih izlaganja, uvoda za zanimljive i povremeno polemične diskusije. Od konferencije se očekivalo ono što se na tribinama često i dešavalo – da se filozofija Hane Arent sagleda iz savremene političke (svetske i balkanske) perspektive, ali i obratno, da se o ovdašnjim dešavanjima ima nepristrasno gledište, i to iz iskustava sopstvenih nacionalizama i totalitarizama.
Hana Arent je pisala da filozofska istina, izneta na pijacu javnosti, zarad politike svoju prirodu menja i postaje mnenje. I upravo na račun mnenja (politička) laž samu sebe nehajno predstavlja kao „mnenje“ i poziva na pravo laganja kao na ljudsku i ustavnu slobodu. Kada to čine političari, posledice su dalekosežne. U filmu intervjuu Gintera Gausa s Arentovom, koji je prikazivan za vreme konferencije, ona kaže: moguće je da političari imaju taj interes, ali da li imaju to pravo? Jer, čak i države treba da su zainteresovane za istinu.
POLITIKA STVARANJA: Za Hanu Arent zlo je uvek bilo razlog za uzbunu. Ričard Bernštajn (SAD) upozorio je na veliku temu njene filozofije o radikalnom zlu i banalnosti zla i suvišnosti ljudskih bića pred njim. Stvorena su čitava društva i zajednice suvišnih ljudi, onih koji nemaju prava da imaju prava i to je novi oblik ljudskog postojanja, često sprovođen sistematski. Postoje ljudi za koje nema mesta na svetu. Za one koji su mislili da je Hana Arent, govoreći o banalnosti zla, zaboravila na ono što je rekla o radikalnom zlu, rečeno je da nisu uvideli njihovu komplementarnost. Banalnost zla se odnosi na motive i namere i, ako zaista želimo da razumemo zlo XX veka, onda ćemo videti da je ono često vrlo banalno. Čovek iz najbanalnijih motiva može da učini užasno zlo. Izraz zlo Hana Arent nikada nije koristila kao političku, već kao moralnu kategoriju. Zla dela preuređuju i sam naš jezik tako da pred njima često ostajemo bez reči: zlo koje je Ajhman naneo svetu protivi se svakom objašnjenju, svakoj misli.
(NE)NAMERAVANO ZLO: Vasilij Prodanov iz Bugarske izneo je svoju „konzervativnu i pesimističku viziju zla“: kao Kamijeva Kuga i istorijska regularnost, ono dolazi i nestaje. Zlo je čak posledica i same borbe s njim i pogrešno je misliti da je ono samo rezultat totalitarizma. Razvoj modernosti i tehnologije danas je možda glavni izvor banalnosti zla i vodi zločinu, možda većem od svih ubistava – zločinu ravnodušnosti. Dobra šansa za banalnost zla, i sve više zla, dešava se pri upotrebi „pametnih“ bombi kojima današnji vojnik s bezbedne distance ubija. Danas, prema izveštajima međunarodnih organizacija, od gladi umire mnogo više ljudi nego što ih je ubio Hitler u holokaustu. U tom smislu, Aušvic je još uvek tu. Ti ljudi bi mogli biti spaseni, ali za to nema dobre volje, ne postoji čak ni namera za to. Neko je odgovorio da je to drastično pojednostavljivanje i da su i nacionalne vlade krive za smrt mnogih ljudi, npr., u Africi.
Dejna Vila (SAD) postavio je pitanje koje su mnogi smatrali ključnim: da li možemo govoriti o nenameravanom zlu, onom koje ne potiče ni od kakvog totalitarizma? Po mnogima, danas se upravo mora objašnjavati zlo koje postoji i bez totalitarnog projekta jer danas milioni ljudi umiru „bez namere“.
SAVLADAVANJE PROŠLOSTI: „Ne može se od ljudi tražiti da žive s nekim ko je drugima odricao pravo na život“, rekla je Hana Arent povodom suđenja Ajhmanu. To je bila njena odbrana smrtne kazne u tom slučaju. Kada oproštaj nije moguć ni dovoljan, ostaje, umesto odmazde, kažnjavanje. Ipak, podsetio je Vladimir Vodinelić, smrtna kazna danas više uglavnom nije instrument „savladavanja prošlosti“.
DOBAR I LOŠ NACIONALIZAM: Na tribini pod nazivom „Nacionalizam i kosmopolitike“ izneseni su kritički stavovi o podeli nacionalizma koju je napravila Hana Arent: na tribalni (plemenski, etnički) i građanski nacionalizam, pri čemu je ona imala simpatije za ovaj drugi. Ali, plemenski nacionalizam stvoren je „iz rebra“ građanskog liberalizma (Dušan Bjelić, SAD). S druge strane, njena kritika nacionalizma postala je kritika državljanstva (građanstva). Država i nacija za nju su bile zastarele ideje, ali teško je zamisliti kako bi u stvarnosti izgledao sistem saveta koji je predlagala. Danas možemo postaviti pitanje da li Evropska unija daje mogućnost Evropljaninu da se u njoj zaista oseća kao građanin same EU?
Bogdan Denić (SAD) u politikama identiteta (zajednicama i pokretima) vidi nešto nedemokratsko. Ideja da oni koji su po nečemu međusobno sličniji treba da se kao grupa bore za svoja posebna prava nije domokratska. Prava crnaca, npr., stvar su svih nas, a ne samo crnaca, prava zajednica identiteta kao određenih etničkih zajednica takođe. Nacionalna država je samo nešto zamišljeno jer je u Evropi svaka država zasnovana na migracijama i danas u njoj svaka šesta osoba radi u državi u kojoj nije rođena. Ova multietničnost vodi ka tome da će Evropa postati pandržava etničkih nedržava. Ipak, neko je primetio da politika identiteta i kulturnih identiteta nisu isto.
DEMOGRAFIJA TERORA: Leora Bilski iz Izraela iznela je iskustvo najparadoksalnijeg izjednačavanja života i smrti u današnjem Izraelu i promeni identiteta terora. Još kao mali, mi razaznajemo razlike, ali bombaš samoubica briše sve razlike: u njegovom svetu tela žrtava i napadača su zajedno. Po istoj logici se i njegov neprijatelj odriče razlika pucajući istovremeno i na vojnike i na civile. Bombaš životni instinkt vraća unazad. U jednoj palestinskoj kući, iznad kolevke, pisalo je: „Rođena da ubija“. Takvu kulturu smrti teško je opisati jer u njoj nema ni dobitka ni gubitka.
U demografiji terora reči više nemaju političko značenje. Danas se u Izraelu ne govori o građanskoj svesti i ugovoru, već samo o demografiji. Na neki način, Izraelci su izgubili građansku svest jer u demografiji imaju lažnu sliku izvesnosti. Previđa se da je građanstvo jedina sigurnost, a da demografija ostavlja odluke drugim (prirodnim) faktorima.
Političko se pretvorilo u slušanje vesti o ličnim tragedijama, bez istinske solidarnosti jer prenošenje iskustva patnje uvek je nepolitičko. U Izraelu je teško odupreti se sumnji da ima načina da se teror pobedi drugačije, osim novim nasiljem, i time se prihvatila logika koja briše razlike između terorista i civila. Ali i ono nasilje koje je „počinjeno zbog dobra“ jeste nasilje i zakon, koji tu više ne može da izrekne kaznu zlu, izriče je dobru. Po Leori Bilskoj, u ovakvoj atmosferi knjiga Arentove O revoluciji, u kojoj se govori o teroru i dobroti, može biti od koristi.
U intervjuu spomenutom na početku ovog teksta Hana Arent kaže kako nikada nije pronašla zamenu za svoj maternji, nemački jezik: poezija koju je davno napamet naučila na nemačkom jeziku zauvek je ostala negde u pozadini njenog uma. Prema drugim jezicima, pa i engleskom na kojem je pisala, imala je doživotnu distancu. „Šta da radim, nije nemački jezik poludeo.“ Svakome ko se nekako trudi oko ljudske slobode, osim jezika, Kantova „dobra volja“ da se ne odustane od materije ljudskosti u nama kojom prepoznajemo i prihvatamo Drugog jeste nešto maternje. Na nju se pozivala i Hana Arent.
Međunarodna konferencija o Hani Arent održava se u Beogradu u pravom trenutku: u teorijskom smislu konferencija o Hani Arent treba da doprinese širenju često ometane javne refleksije o vlastitom udelu u nastanku traumatske prošlosti. U političkom pogledu, ona treba da ponudi normativni okvir za nepristrasno legitimisanje nove demokratske kulture. Poruka je bila sasvim jasna: samo odlučno razgraničenje od militarističke prošlosti može da osigura neometani put ka demokratskoj transformaciji i stabilizaciji naše budućnosti.
Možda je najveći doprinos međunarodne konferencije o Hani Arent bila otvorena reartikulacija višeznačnog pojma odogovornosti: kritičkom preispitivanju su bile podvrgnute sve figure odgovornosti: od lične i kolektivne odgovornosti, preko pravne, političke, moralne, i intelektualne odgovornosti, do institucionalne, komandne, strukturalne, i međunarodne odgovornosti. Zajednički imenitelj heterogenih diskusija o odgovornosti bilo je opšte uverenje da se o „radu zla na Balkanu“, ili bilo kojem drugom delu sveta, ne može svedočiti iz perspektive supstancijalističke koncepcije zla, koja je opterećena dubokim tragovima teološkog nasleđa.
Međunarodna konferencija o Hani Arent ispunila je očekivanja organizatora koji su u pozivu istakli da bi ovaj susret mogao da nas poduči „da preuzimanje vlastite odgovornosti predstavlja nužan uslov prekida s nasilnim ponavljanjem istorije“ i da skup o Hani Arent u Beogradu „treba da bude javna lekcija kako je konvencionalna konstrukcija nacionalnog identiteta zapravo relikt jednog varvarskog modela društvenosti“. Ove javne lekcije poznavaoci Hane Arent upućivali su svim segmentima međunarodne zajednice tako da su se i od stranih učesnika čule oštre kritičke primedbe njihovim vladama.
Na kraju, pragmatička intencija organizatora međunarodne konferencije o Hani Arent, da se ohrabre i obavežu predstavnici demokratske Jugoslavije da u ime novog početka istraju na dalekosežnom projektu izgradnje demokratske budućnosti u potpunosti je zadovoljena. Ostaje da se vidi kakav će odjek u našoj kulturnoj i političkoj javnosti imati ovaj merodavni, kosmopolitski poziv na mir, solidarnost i prijateljstvo. Budućnost liberalne demokratije zavisi od kolektivnog napora da se, u skladu s međunarodnim normativizmom, ubrzano popuni onaj vakuum u kolektivnom identitetu koji je nastao nakon sloma totalitarnog komunizma i autoritarnog nacionalizma.
U hiperkompleksnom svetu globalizacije, liberterski republikanizam Hane Arent budi nadu u univerzalnu solidarnost i svedoči o mogućnosti nove politike međunarodnog prijateljstva. Svojim bezuslovnim gostoprimstvom, međunarodna konferencija o Hani Arent je, prema rečima učesnika, predstavljala jedinstven kulturni, politički i moralni poduhvat. Uostalom, u potrazi za novim utočištem slobode, ovaj reprezentativni skup poprimio je vrednost egzemplarnog kulturnog i političkog nasleđa. Stoga ne čudi činjenica da je na samoj konferenciji pokrenuta inicijativa da Beogradski krug i Centar za ženske studije budu koorganizatori sledeće međunarodne konferencije o Hani Arent koja bi trebalo da se održi u Berlinu ili Njujorku.
Obrad Savić
