Rad usporava događaje

Lana Vasiljević, vajarka čija se dela nalaze u kolekciji Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (između ostalog), svoj novi projekat u Subotici, u Palati Rajhl (Savremena galerija Subotica), naslovila je “Heterotopije: devet instalacija u devet soba”. Heterotopije, ili druga mesta, mesta u mestima, mesta koja postaju vidljiva tek kada se ponudi naročita perspektiva posmatranja ili pronađu veze tamo gde ih na prvi pogled nema, ili se ne vide.

“VREME”: U vašim se radovimam uglavnom na jednom mestu pronalaze stvari koje u stvarnosti samo slučajnost može da objedini. Po kom kriterujumu povezujete nepovezivo?

LANA VASILJEVIĆ: Sve stvari se dešavaju sve vreme i često su međusobno nevidjivo povezane, tako da slučajnost za mene ne postoji. Kada se desi taj obrt ka unutra, prema podsvesti, onda nevidljivo postaje rezervoar znanja i osećanja.

U svom radu stvaram ambijentalno skulptoralne kompozicije, pune simbola. Prepoznajem i reinterpretiram postojeće predmete stvarajući nove objekte, tekstove, foto-zapise, stavljam ih u složene konstelacije koje onda dobijaju druga značenja. Na taj način stvaram za sebe drugačiji red od stvarnosti koja nam je data. Beležim fragmente ličnih stanja, a taj arheoloski proces konstruisanja novog postaje specifična forma moje lične emotivne reciklaže. To su putokazi koji pozivaju na razmišljanje o međuprostoru koji često samo naslućujemo…

Instalacije se mogu posmatrati kao znakovni zapisi, novi jezik ili poezija i govore o vremenu, prostoru, prolaznosti, gubitku, čežnji, melanholiji, promenama, tragovima postojanja – univerzalnim temama koje su uvek prisutne. Interesantno je kako se, posmatrano kroz dugo vreme, ljudska stanja i emocije ne menjaju ili se menjaju daleko sporije nego ostale tehnološke, ideološke i druge pojave u društvu… Meni su te stvare zanimljive i njih zovem univerzalnim.

Arheološki proces… Imate projekat (ili rad) koji se zove “Arheologija sećanja” i na kojem radite 15 godina već. O čemu je tu reč?

Već neko vreme fotografišem kuće u jednom kraju Beograda (Dedinje i Senjak). Kasnije ih monohromatski obrađujem, zatim štampam na glinenim pločicama i potom preko toga intervenišem crtežom. Tu vidimo različito vreme, istoriju koja je prošetala mračnim ulicama, akumulaciju različitih priča… U toj sobi se pored tih terakota zapisa nalazi i iščupano drvo sa korenom, grafitnozlatna knjiga koja visi u prostoru sa kućom koja ima magiju zakošenog svetla, kao i crna nadgrobna ploča na kojoj je uklesana reč Agreement… Sve je tu učitano.

Proces izgradnje jednog sveta traje dugo, a mi smo skloni da ga u trenutku srušimo i zamenimo. Ja mislim da ima nesto u tome, u tim kućama… Opstati stotine godina, kao tajna. U tom urbanističkom vrtlogu susreću se razni paradoksi gradnje, kao i nemar u ophođenju prema prirodi koja je ranije tu bila dominantna. Kada je jedan narod infantilan, to znači da on ne uči iz sopstvenog iskustva, on briše svoju prošlost. Taj obračun je neprestano na delu i u urbanizmu. Kada putujete po Italiji, Španiji i mnogim drugim zemljama, primećujete posvećenost harmoniji i tradiciji. Zgrade, ulazi, vrata, dvorišta većinom su sačuvali prvobitan oblik i brižljivo su restaurirani. Mi taj kontinuum nažalost nemamo i zaboravljamo da je upravo umetnost, posmatrana kroz vreme, ono što ostaje i obeležava jedan narod.

foto: edvard molnar

Na jednoj instalaciji delovi nameštaja koji obično stoje na tlu kao da izranjaju iz zida. Prizor je pun humora (pomalo kao kod Dalija), ali nas istovremeno ostavlja u čudu u svojoj ozbijnosti.

Taj rad je “Oda stvaranju”. Specifična mera-nereda u kojoj funkcionišem. Objekti su u njemu povezani i ispunjeni značenjima i različitim iskustvom, privatnim i kolektivnim. Vidimo stolice, rastavljene na delove. Odatle počinje misaoni proces, dok sedimo, razmišljamo i radimo. I onda se pojavljuje jedan novi svet, odlazimo u ono što je ispod stolice kao skok u nepoznato, u snove, u tajne procese samog čina stvaranja… Pojavljuje se fotografija radnog stola iz ateljea, zatim pustinja, knjiga, mač, kora drveta, arhitektura zamenica negde-drugde, gde-gde, kamenje, tvrđava, ključaonica, zlatno ogledalo, koverte/sapun, pejzaži, urne… A tu se nalazi i rec misunderstanding jer iz nesporazuma nastaje umetnost. Proces rada mi je bitan, on usporava događaje, promišlja ih ponovo tako da misao traje.

Inače, svako od nas je slobodan da prepozna i učita svoje misli i tumačenje radova… Mape uma se razlikuju. Vi ste prepoznali humor i meni je drago zbog toga jer je i on često prisutan, ponekad kao oblik paradoksa ili neočekivanost…

Nered. Slučajnost, kažete, za vas ne postoji. Ali nije li upravo nered svojevrsni dokaz slučajnosti, dok su vaši radovi pokušaj da se snađete u tom neredu? Nije li stvaranje uvođenje nekakvog poretka u prvobitni haos?

Jeste, ali Red nikad nije stabilan bez dodira sa Haosom. Verujem da u Haosu postoji potencijal za celovitost. Izazov je ukrotiti haos ali i ostati u njemu, kao izvoru inspiracije. U mojim radovima su i ranije postojali simboli haosa – bezdan, mračni okean, pustinja, rasturena kuća… A pitanje slučajnosti za mene je pitanje sinhroniciteta. Razni događaji su međusobno povezani po smislu i značenju, iako mi ne vidimo uvek i na vreme te paralelne veze. To je idealan spoj našeg unutrašnjeg sveta sa spoljašnjim svetom koji nas okružuje. Sinhronicitet je za mene i vreme koje upućuje na konekciju percepcije umetničkog predmeta sa određenim događajem ili životnim iskustvom koji predmet emituje.

Kroz fino lično podešavanje, kada se sklone slojevi definisanog i naučenog, otvaraju se polja za razna smislena poklapanja i otkrivanja. Te igre su mi zanimljive i ja ih razvijam u toku spajanja objekata, gradeći skulptorsku instalaciju.

Uspostaviti balans je pitanje stila i ličnih granica, a pitanje identiteta na kraju je stvar iskrenosti.

U ramovima slika kod vas se nalaze papiri s tekstovima (koji ne znače ništa) ili su papiri ispunjeni znacima. Na istom mestu, dakle, nalazimo oprečna značenja. Na jednom mestu, zapravo, imamo dva mesta, heterotopiju. Šta nam kažu heterotopije?

Heterotopije su duplirani prostori, svetovi unutar svetova. Jedan nov prostor koji obitava u stvarnosti, ali u kojem se pravila, odnosi i vreme ponašaju drugačije… Taj pojam je uveo Mišel Fuko. Radeći na ovoj izložbi meni to nije bilo polazište, već sam vremenom, tražeći reč koja bi objedinila sve te svetove koje sam gradila, shvatila da su to heterotopije. U mojim instalacijama se i prepoznaju – biblioteke, refleksije postojeće arhitekture, fragmenti interneta, brodova, groblja… i svega onoga što u teorijskom smislu jesu heterotopije. Takođe mi je bilo vrlo važno da se osvrnem na istorijsko-vremenske odrednice samog prostora i osetim akumulaciju nekih drugih priča…

Šta znači “istorijsko–vremenska odrednica samog prostora”?

Promišljala sam postavku u odnosu na sam izlagački prostor Savremene galerije, kao i na njegove arhitektonske, ambijentalne i vremenske slojeve. Galerija je smeštena u palati Rajhl, koja je građena početkom prošlog veka. To je impozantan ambijent, koji na spratu čini nekoliko velikih soba u izrazito secesijskom duhu. Tako i sama arhitektura postaje aktivan učesnik umetničkog procesa.

Palatu je gradio Ferenc Rajhl, čuveni arhitekta, za svoju porodicu. Dugo je radio na svakom detalju i ona je zaista remek-delo. Nažalost, živeli su tu samo tri godine i ona je nakon bankrota pripala banci, zatim drugim stanarima, a bila je i bolnica u drugom svetkom ratu. Gledajući nekoliko fotografija koje su izložene na ulazu zgrade, a pripadaju početku prošlog veka, zamislila sam se nad tim ljudima, njihovim pričama, običajima, tajnama i druženju. Svaka soba je naravno imala svoju namenu i to saznanje sam delimično inkorporirala u radove, kao nekakav dualizam prostora i vremena.

Na primer, rad sa stolicama – “Oda stvaranju”, o kome smo malopre razgovarali, postavljen je u “Muškoj sobi”, koja je bila soba za kontemplaciju i rad, pušionica, mesto ozbiljnih razgovora i muških druženja. U nju se sada, kroz rasklopljene predmete, smestio moj znakovni sistem, u kojem se prepoznaje lična potraga za harmonijom i smislom.