Nišville Jazz Festival ove godine obeležava trideset godina postojanja. A Nišville Jazz Teatarskom Festivalu ovo je osmo izdanje. Maja Mitić, umetnička direktorka teatarskog festivala, niškoj publici dosledno predstavlja eksperimentalni teatar predstavama koje dolaze iz Amerike, Italije, Holandije, Srbije… Teatarski Nišvil je, poput džeza, spreman da ukaže na svetove koji su za nas često neprozirni, a prisutni su.
Drugog dana festivala publika je imala priliku da vidi predstavu Kendi nezavisnog teatra “Zlatni Jelec” iz Skoplja – režiju i adaptaciju radila je Tamara Stojanoska, a u predstavi igraju Boban Aleksoski i Leo Popović. Temeljna, snažna, gotovo zapanjujuća naturalistička gluma odlučno vas uvodi u svet koji stvara. Suočava vas sa stigmatizacijom i košmarom života ovisnika. Prepustite se, poručuje vam tim predstave, jer iako je mesto na koje vas vodimo toliko zastrašujuće da se čini beskrajnim, mi smo tu da vas podsetimo da je empatija niša na koju smo zaboravili, a bez nje nema čovečnosti. Smatramo da nas gluma poziva na odgovornost, kažu za “Vreme” Boban Aleksoski i Leo Popović…
“VREME”: Predstava Kendi je priča o zavisnosti od opijata, za koju je adaptacija rađena prema romanu Luka Dejvisa, a korišćeni su i autorski tekstovi i materijal HOPSA (Udruženje Opcija za zdrav život, Skoplje). Šta ova priča predstavlja za vas?
BOBAN: Dramu je birala i adaptirala naša rediteljka Tamara Stojanoska i radili smo je u saradnji za HOPS-om, to je jedino udruženje u Makedoniji koje pomaže zavisnicima, onima koji su zbog droge vezani za prostituciju i druge probleme marginalizovanih, stigmatizovanih grupa. Oni su nam pomogli da steknemo uvid u situaciju u Makedoniji, ali to je sve slična priča na ovim prostorima. Danas nije tolika zavisnost od heroina, ali jeste od drugih droga. Danas mladi uzimaju svašta, a to se onda meša sa pudingom, cementom… Ljudi se truju i imaju svašta u venama. Važno je da zavisnici mogu da se obrate nekom ko stvarno može da im pomogne.
LEO: Čini mi se da ljudi misle da je droga stvar prošlosti. A nije, zaista nije. Ljudi misle da je heroin stvar prošlosti, da se ne koristi, jer nema priče o njemu u medijima. Nema filmova o tome, muzike o tome… A nije tako; ne samo da još ima heroina, već i gorih droga kao što je fentanil i svašta drugo… Zapravo je gore nego ranije. Pokušavamo da podignemo svest o tome.
BOBAN: Interesantno je, dok smo radili, nismo očekivali da će profesori biti zainteresovani za našu predstavu, ni studenti, ni učenici… Smatrali smo da je to preteško i za maturante, a kamoli za učenike nižih razreda. Kada je odrasla publika gledala predstavu, rekli su da deca moraju da je vide kako bi shvatila šta može da im se desi. Profesori dovode učenike da gledaju predstavu. Ono što ostaje posle predstave jeste osećaj griže savesti zbog onih koji propadaju.
LEO: Normalizovana je klupska upotreba droga. A mi pokušavamo da ovisnike pokažemo samo kao ljude koji su napravili pogrešne izbore, ne kao loše ljude.
BOBAN: Dok smo radili, bojali smo se da ne romantizujemo priču. To nije poenta.
LEO: Hoću da povučem jednu paralelu. Ovih dana čujem toliko rasističkih komentara apropo rata u Palestini, tipa: to su deca tamne kože, to nisu naša deca. To je strašno, ljudi treba da shvate da sve može svakom da se desi.
BOBAN: Diskriminacija je ogroman problem. U predstavi, kada kao prodajem televizor i “nudim” ga publici, svi odbijaju. Svi znaju da su na predstavi, da je to rekvizit, ali se opet gotovo gade da uzmu televizor, da ga kao “kupe”.
LEO: On je glumac, ali publika na to zaboravi.
Naziv vaše trupe je “Zlatni Jelec”. Kako stoji u programskoj knjižici Nišvila: “Zlatni Jelec je nezavisna pozorišna trupa sa sedištem u Severnoj Makedoniji, u Skoplju. Osnovana je 2020. Ime je zasnovano na simboličkom značenju iz Galeba Antona Pavloviča Čehova”. Jelec je grad u koji Nina odlazi. Šta vama predstavlja Jelec i zašto mu dodajete pridev zlatni?
LEO: To je inside joke, među glumcima.
BOBAN: Mi u Makedoniji imamo problem sa diskriminacijom u našoj profesiji, glumačkoj. Gde je ko završio akademiju; recimo, Leo je iz državne škole, a ja sam završio privatnu i onda: jao, on je sa privatne… To se odmah manje ceni… Imamo internu šalu: naš profesor Dejan Projkovski meni nije bio professor, ali je tada bio dekan, umeo je da kaže: a imate zlatan Jelec, to vas čeka.
Kod Čehova to je pozorište četvrte klase u kom Nina radi, igraju se “laki tekstovi”… Mi smo to hteli da istaknemo, ali iz kontre. U Makedoniji, početna plata u nacionalnim pozorišnim kućama iznosi oko hiljadu evra. Između nacionalnog i institucionalnog teatra postoji velika razlika upravo zbog sredstava koja se izdvajaju, odnosno ne izdvajaju. Hoćemo da napravimo veliki nezavisni teatar, da radimo ono što mi hoćemo, što druge kolege hoće… A o tome kakva je situacija na nezavisnoj sceni najbolje govori to što nam je Ministarstvo za kulturu za ovaj projekat dalo dve hiljade evra bruto, to je hiljadu i osamsto neto.
Šta je za vas eksperiment? Šta vas inspiriše?
BOBAN: Intiman teatar, kamerni teatar, onaj u kom nema četvrtog zida.
LEO: Američki realizam, naturalizam.
BOBAN: Mislimo da je to danas ono što dira ljude, najlakše priđe čoveku. Kada pogledaš publiku u oči, to je nešto posebno.
LEO: Treba da ih uznemirimo. Smatram da ih to dira, to je doslovno alarm.
Na internacionalnom Nišvil džez teatarskom festivalu videli smo predstavu italijanskog teatra Maestrale Nešto veliko, kompilacija milenijalaca, u kojoj glumci koji pripadaju generaciji milenijalaca govore da oni kao generacija koja nema dugoročne planove, ne kupuje kuće i sebe u životu smatra junacima koji igraju samo u prvom činu komedije, vole pozorište jer su u njemu neko drugi. Vi ste malo starija generacija, zašto se vi tako temeljno predajete teatru?
LEO: Mislim da su ljudi danas prezasićeni ovim brzim sadržajima i zaboravili su kako izgleda da samo budeš. Smatram da je teatar jedna od poslednjih niša koje nas vezuju sa istinskim emocijama i empatijom. Meni je empatija najbitnija stvar u životu i u teatru.
BOBAN: Pozorišna umetnost je slična psihoterapiji. Danas, a smatram da tako i treba, majke sa decom idu na psihoterapiju. Danas glumci imaju veliku odgovornost, pogotovo što nas mnogo ljudi prati na društvenim mrežama. Osećam da treba da budem primer za društvo. Ne samo kada sam na sceni, nego i kada sam na ulici. Važno je da si i ekološki svestan, društveno odgovoran. Pozorišni glumci su na Balkanu zvezde.
LEO: Čak i ako ne želiš da imaš uticaj, ti ga opet imaš.
BOBAN: Mislim da glumci danas treba da budu veliki psiholozi, da se temeljno bavimo ozbiljnim temama, bez obzira na formu. I komedija, naravno, ima svoju dubinu. Svaki pozorišni glumac treba da bude zaista čovek, možda bog na sceni (smeh), ali privatno i sa saradnicima – čovek. To smo zaboravili, da budemo uljudni. A glumci treba da budu primer.
