Napadi gluposti i neinventivnosti pre su me obično spopadali četvrtkom, a samo ponekad utorkom. Međutim, sada su sve češći i sve prodorniji. Ne samo da ne biraju dan nego ne biraju ni čas. Dok sam pre izrazito glup i neinventivan bio samo tokom dana, to jest od svitanja do sumraka, sada postajem glup i tokom noći, čak i u snu.
Jednom sam u snu bio toliko glup da sam sanjao dva goblena odjednom, i to ona ogromna, eliptična, pod imenom „Poljsko cveće„. Drugi put sam, neinventivno, sanjao da u snu spavam i da opet sanjam kako spavam i sanjam da spavam i sanjam tri goblena odjednom. Ovaj put su gobleni bili manjeg obima, ali to nije bio razlog da se ne zabrinem.
Ima ona fraza koja kaže da se ta-i-ta ili taj-i-taj „bavi književnošću“, dakle onako kako se neko, šta znam, „bavi kriminalom“. Doduše, često to i jeste u izvesnom smislu jedno te isto: naime, premnogo je izdžikljalo naokolo onih koji se uporno, s neviđenom marljivošću i strašću, „bave književnošću“, iako književnost to njihovo bavljenje, u boljem slučaju, uopšte ne vidi i ne primećuje, a u gorem, od tog bavljenja trpi razorne gubitke, a sve zato što se narečeni književnošćobavljači odlikuju izrazitim nedostatkom talenta (obavezno), te svake književne upućenosti i elementarne ljudske pameti, a bogme i pismenosti (vrlo često). Takvi su bezbeli muka duhu, ali rastu i cvetaju, i bogme su, štono se kaže, dobro raspoređeni.
Ima, međutim, i onih pisaca od obrnute sorte. Ne nedostaje im ni dara ni pismenosti ni ukusa ni pameti, a opet, nikako da se malo ozbiljnije i sistematskije „pozabave književnošću“, jer su ili prinuđeni ili ih neka strast ili naprosto savest teraju da se prevashodno pozabave koječime drugim, a za književnost – šta ostane. Obično ne ostane mnogo…
Novosadski prozaik Nedim Sejdinović (rođen 1972. u Tuzli) kao da je rasni egzemplar od ove druge sorte. Pre četrnaest (!) godina objavio je književni prvenac, originalnu zbirku „rasute“ proze Hodočašće viška (Nezavisni, Novi Sad 1998), koja u tom smutnom vremenu „pred bombardovanje“ nije doživela ni izbliza onakve odjeke (& reagovanja) kakve je zaslužila, a tek je ovih dana pečatao i svoju drugu beletrističku knjigu, zbirku priča San svakog upaljača. U međuvremenu se Nedim Sejdinović bavio što onim što je želeo, što onim što je morao, a uglavnom novinarstvom i organizovanjem jadnih nam postrojbi nezavisnih novinara (jedan je od čelnih ljudi Nezavisnog društva novinara Vojvodine), što je više nego pohvalan „društveno korisni rad“ koji N. S. obavlja besprekorno, ali, ali…
San svakog upaljača, koji je autor podnaslovio kao „stare priče“ (a ne bile stare kad su se kiselile četrnaest godina…) podseća nas na najlepši mogući način zašto je ogromna šteta što su stvari na ovom svetu tako naopako uređene da se mnogi, khm, entuzijasti bolno previše „bave književnošću“, a da izvesni daroviti ljudi to premalo rade… Na stotinu i pedesetak strana ove ljupko dizajnirane knjige nalazi se trideset i sedam kraćih proznih celina, od kojih su mnoge izvorno nastale kao novinske kolumne (ali nimalo „novinarske“, već čisto prozne; svoju je novinsku esejistiku, koju ispisuje sasvim drugačijim stilom i senzibilitetom, nedavno probrao u zbirci Zatvorski sindrom), ili nekim već sličnim „medijskim“ povodima, i koje su u toj svojoj rasutosti koekude uglavnom i ostale slabo primećene. Sada, objedinjene u ovoj zbirci, svedoče iznova da je Sejdinović jedna od bolje čuvanih tajni naše savremene proze: detinje zaigran, beskrajno duhovit pripovedač kojem je bliska apsurdistička, uslovno „montipajtonovska“ (ili „sautparkovska“) poetika, a kojem su bezbrojni ispadi anarhoidne duhovitosti zapravo svojevrsna samoodbrana protiv ružnoće i grubosti sveta, i to ne samo u kakvom opšte-metafizičkom smislu (o kojem je uvek lakše i komfornije nagvaždati…), nego nadasve one uslovljene sasvim konkretnim istorijskim okolnostima – ratovima, mržnjom, organizovanom i naoružanom ljudskom glupošću, u ubilačke kohorte svrstanim primitivizmom.
Tome, i koječemu drugome, Sejdinović suprotstavlja svoj galgenhumor, britvasto oštru a opet nimalo mizantropsku ironiju kojom se ne toliko bori koliko naprosto brani pred silama patrijarhalnog sveta, u kojem se vazda prerano smrkava, i gde obitavaju ljudi presrećni zbog toga što, kako veli Pesnik, „slabo vide i rano liježu“. U tim svojim crnohumornim krokijima – ponajčešće smeštenim u savremeni Novi Sad, ali i u ratno Sarajevo ili u diskretno nostalgično osenčene (i bespoštednom karnevalizacijom svaku odveć gnjecavu nostalgiju odmah subvertirajuće) predele predratne Bosne – Sejdinović urnebesno duhovito i zabavno, ali zbog toga ništa manje ozbiljno, pa i s jakim nanosima lirskog (što je poseban, redak kunst), svoje junake provodi kroz svakovrsne „skatološke“ slike, iščašenu seksualnost kao omiljenu formu nasilja i ucene, ali i normativizujuću „seksualnu normalnost“ kao sigurno domaćinsko utočište svakog fašizma. Njegov je pripovedač često „slabi subjekt“, nedorastao i neodrastao, i baš zarad toga idealna žrtva kako „večnog“ tako i sasvim konkretnog zla, suočen sa zastrašujućom nasilnošću i grozotom sveta „odraslih i ozbiljnih“. Neke su od ovih priča, doduše, ostale pomalo nedorađene, kao da im nedostaje dobra poenta ili „završna ruka“, no većina ih je veoma uspela, potvrđujući ovog samozatajnog Novosađanina kao jednog od onih autora čija je vrednost u očiglednoj nesrazmeri sa statusom – u korist vrednosti. Priča „Da li smo se razumeli?“ antologijska je u svojoj prividnoj jednostavnosti i svedenosti na jedno, ključno pitanje naših razvaljenih, stuženih života; tri puta sam je pročitao ovih dana, i svaki su me put prošli srsi.
Treba li još nešto reći? Ma, ne. Knjigu u šake, pa da pričamo!
