Protiv prenemaganja

Pavićeva proza ne ostavlja utisak lakoće i prozirnosti, da bi nas potom opsenila dubinom, već čini sasvim suprotno: ostavlja utisak dubine da bi nam otkrila svu svoju prozirnost i prazninu.

Kada ste poslednji put (pro)čitali novu knjigu Milorada Pavića? Naglasak u prethodnom pitanju je na čitanju i dočitavanju (ne na pukom posedovanju primerka ili štagod slično). Neupućenom će ovo raspitivanje delovati čudno, ali priča je posve utemeljena, i tiče se jednog bizarnog slučaja iz oblasti književne sociologije. Okej, krenimo redom. Fakat je da se na tržištu uredno pojavljuju knjigoliki produkti s brendom „Milorad Pavić“ na naslovnoj strani, da ti artikli periodično menjaju naslove – a ponekad čak i sadržaj, doduše, uglavnom kompilirajući nešto ranije već objavljeno – i da se ti proizvodi i dalje sasvim solidno prodaju. Dovde je sve gotovo pa u redu. Međutim, šta se – ako išta – uopšte nalazi iza te „robne marke“, i ima li ona još neku vrednost osim simboličko-tržišne? Jasno mi je da je vrlo teško, ako ne i nemoguće „empirijski“ dokazati tvrdnju koja sledi – pošto ne špijuniram po kućama – ali se izlažem tek teorijskom riziku da se bitno ogrešim o istinu ako kažem da se novije knjige Milorada Pavića mnogo, mnogo više kupuju nego čitaju. To jest, da je brend „Pavić“ postao neka vrsta simboličkog, autolegitimizacijskog markera za u savremenu literaturu poluupućene ili (češće) neupućene pripadnike srednjeg i višeg društvenog sloja koji ipak odnekud žele da se o njima misli kao o sofisticiranim knjigoljupcima. Otuda je knjiga s brendom „Pavić“ u poslednjih petnaestak godina postala univerzalno upotrebljiv poklon za rođendane, maturske i diplomske svečanosti i slične prigode (kao što samoosvešćeni balkanski tezgaroš opšte praxe Goran Bregović kompilira i reciklira zvučnu pratnju „za svadbe i sahrane“), što će reći sveupotrebljivi znak prepoznavanja za one koji nekako ipak znaju da nije baš košer poklanjati knjige estradnih paraspisateljica poput Tetkane ili Klot Pasulja, jerbo žele da pošalju poruku o sebi kao o Ljudima Od Ukusa. Nema veze što ni davalac ni primalac poklona nikada neće (do)čitati poklonjeno sočinjenije: Pavić je simbolička moneta, a retko ko je tako dokon da pažljivo proučava novčanice.

Ako je sve ovo tačno (a nije da nije), kako je taj fenomen uopšte nastao? Tjah: ima jedna pripovetka Milorada Pavića koja se zove Suviše dobro urađen posao. Reklo bi se da ove reči savršeno odgovaraju slučaju Hazarskog rečnika, daleko najpoznatijeg Pavićevog romana koji je sredinom osamdesetih izazvao gotovo unisono oduševljenje kritike, veliki uspeh kod publike, kao i raskošan međunarodni odjek. Nakon ove knjige Pavić se – isprva diskretnije, potom sve otvorenije i bezobzirnije – nadao u bespoštednu autoeksploataciju i trivijalizaciju vlastitog opusa (opet taj Bregović…), te u do posvemašnje obesmišljenosti hipertrofirano i samosvrhovito manipulisanje (cinculiranje) „opštim mestima“ svog nekada osebujnog književnog sveta. Otuda njegov noviji opus uglavnom nije mnogo više od isprazne lukrativne šarade, revije besmislenih mađioničarskih trikova koja i u najentuzijastičnijeg čitaoca izaziva tek ravnodušnost i dosadu. U konačnici, možda bismo (u provokativno-mistifikatorskom duhu ranih Basarinih priča) mogli da zamislimo zaplet u kojem ama baš niko nije dočitao stanoviti Pavićev roman – uračunavajući i samog pisca, koji ga je (do)pisao u dremljivom stanju, uključivši „automatskog pilota“; ovo podseća na onu bizarnu Zaveru Bez Zavere kod Čestertona, gde svi prevratnici zapravo rade za tajnu policiju, ali ne znaju jedni za druge, to jest niko ne zna da je i onaj drugi konfident, te je otuda i sama subverzivna organizacija puki privid…

Studija Jasmine Ahmetagić Unutrašnja strana postmodernizma: Pavić (Raška škola, Beograd 2005) prvi je značajan, sistematičan i ozbiljan napor da se istraže koreni jednog dugo sistematski prećutkivanog paranormalnog fenomena srpske literature, da se jedan od sledbeničke kritike „prezaštićen pisac“ podvrgne studioznom sistematskom pregledu, pa šta mu bude… Ono što je autorka zacrtala kao smisao i cilj ove studije u potpunosti je sprovedeno u delo: ova je knjiga rezultat pomnog proučavanja vaskolikog Pavićevog proznog opusa – kojem J. A. ne osporava vrednost „u celini i celosti“, niti pati od negativne strasti „rušenja opšteprihvaćene veličine u blato“ tek da se nešto radi, a i da se Rušilac malo proslavi… – i kritičko-analitičkog umeća da se istraže i demonstriraju sva ona sporna i sasvim slaba mesta jednog Dela koje je odavno zabauljalo u samozadovoljni maniristički ćorsokak, skončavši na razini estetske ostvarenosti kojoj je i nekakav „solidan prosek“ nedostižno visoko. Rečima same autorke: „Ako hronološki pratimo Pavićev opus, neće biti moguće da ne zapazimo kako je pisac u svakom pogledu – i njegova mašta, i lucidnost i stil i vođenje priče – propadao, povećavajući broj praznih mesta u svojoj prozi, koji se u poslednjim zbirkama gotovo poklapa sa količinom zapisanih reči. Čak i onda kada pribegava bizarnostima u cilju potiskivanja psiholoških činilaca, jer u okruženju bizarnih motiva depatetizuje se i u drugi plan postavlja psihološka motivacija junaka, Pavić nema meru, pa se na takav način ostvarena prozna tvorevina rasipa u besmislu.“ Što sve i ne bi bilo tako strašno – pisac ima legitimno pravo i na loše knjige, na razobručenu sujetu, prenemaganje i foliranje svake vrste – da nije propraćeno šiparički zaljubljenim (ili tek rutinersko-frazerskim i promućurno-konformističkim?) aplauzima apologeta među kritičarima, i da ova sprega (koja nadobudnim početnicima šalje nimalo naivan „signal“) nije urodila onolikom proznom Jalovinom namnoženih Pavićevih epigona. Ko će te Augijeve štale da očisti, Bogo moj?!

Osim što se pokazala kao briljantan analitičar, autorka je i sjajan, zavodljiv i duhovit pisac, tako da će u Unutrašnjoj… uživati i oni koji pate od predrasude da su studije o književnosti nužno sterilna lektira; štaviše, Ahmetagićeva ne samo da lucidno secira sve one notorne „pavićizme“ koji su postepeno ispraznili jedan originalan literarni svet od svakog smisla, nego će se duhovito upustiti i u njihovo parodiranje, i sama improvizujući/pastiširajući jednu „pavićevsku“ (anti)fabulu. Ako je čovek stil, onda za autorku ove studije nema brige…

Osim Pisca samog, važni junaci ove studije su i kritičari, i to samo oni relevantniji: ta količina udvoričkih lauda kojima su obasute i upravo nepodnošljivo slabašne Pavićeve egzibicije Ahmetagićevoj je odličan materijal za dekonstrukciju jednog kritič(ars)kog diskursa koji je na očigled čitalaca izvršio ritualno samoubistvo, i to sve u ime Doktrine, a Doktrina kaže da je Pavić simbolički i delatno centralna figura postmoderne paradigme u savremenoj srpskoj književnosti, te bi tobože „diranje“ u Pavića – čak i kada proizvodi očigledne koještarije – bilo i opasno podrivanje/urušavanje te paradigme, a to nećete činiti ako ne želite da budete obeleženi kao beznadežan konzervativac… Tako na koncu dobijamo uzajamno podupiranje u proizvodnji Ničega: „Pavić je ‘obučio’ svoje kritičare da govore njegovim jezikom i da čine što i on sam: tretirajući ozbiljno motive koji to ne zaslužuju, kritičari brane njegovu prozu teorijom postmodernizma i korpusom raspoloživih književnoteorijskih pojmova (‘autocitatnošću’, ‘intertekstualnošću’, ‘otvorenim delom’), čak i po cenu gubitka značenja samih pojmova u takvom kontekstu.“

Iako oštra i „bogohulna“, ova studija – valja se nadati – ipak neće biti baš dostojna hrana za čaršiju: za razliku od Lažnog cara Šćepana Kiša Nebojše Vasovića, ovo nije histerična i polupismena paskvila o karakteru, javnom delovanju i etničkom poreklu (!) jednog pisca, nego dosledna i ozbiljna kritička analiza piščevog dela. Ovom studijom mnogi se odnosi, vrednosti i pojmovi potencijalno postavljaju na svoje mesto, a srpska literatura biva oslobođena jednog posve besmislenog i štetnog tabua – štetnog za literaturu, za „postmodernu“, za kritiku, a bogami i za samog pisca Hazarskog rečnika.