Profesor i pesnik

Milorad Pavić je bio (uvek je najteže ugurati u svet to „bio“) jedan od najboljih srpskih pisaca dvadesetog veka. Uspehom Hazarskog rečnika književnost kojoj pripada okrenula je novu stranu. Pored toga, Pavić je dodao jedan barokni vek srpskoj književnosti. Umeo je da opisuje niziju u kojoj nema ničega sem ptica. Nadahnuto je prevodio Puškina. Otkrio je i podario nam genijalnog pesnika po imenu Gavril Stefanović Venclović. Hrabro se nosio sa okrutnostima svoje mašte.

Čitaocu je potrebna kondicija da se nosi sa Pavićevim iznenađenjima iza iznenađenja. On je vešto kombinovao veru u zanimljivost sopstvene tradicije sa poznavanjem svetske literature. Znanje bez poetskog dara ne bi učinilo Pavića najprevođenijim srpskim piscem prvo na Zapadu pa onda na Istoku. Taj iracionalist i profesor pre svega se smatrao pesnikom. U priči Ruski hrt Pavić je napisao da „hrt može da trči oko vuka koji beži“. Takav je bio njegov um u najboljim momentima.

Često je sebe nazivao piscem bez biografije. Ražalostio sam se kada je to postalo bukvalno tačno. Milorad Pavić sada zauzima svoje mesto među panonskim pesnicima, lutalicama i živopiscima koji su se obraćali „parnasu Peštanskom“. Neka ga u tom oblačnom svetu dočeka beli hrt i prinese mu lulu sa mirisnim duvanom.