Neposredan povod za razgovor sa dr Tijanom Palkovljević Bugarski je činjenica da joj je francusko Ministarstvo kulture nedavno dodelilo Orden umetnosti i književnosti u rangu viteza, mada su glavni razlozi uspesi Galerije Matice srpske postignuti tokom poslednjih desetak godina koliko je naša sagovornica na njenom čelu. Tijana Palkovljević Bugarski i njen tim uspeli su da transformišu Galeriju, ali i da sačuvaju i istaknu njen osnovni identitet, da vrate publiku, ali i da osvoje novu, i da kroz umetnost spoje prošlost i sadašnjost.
„VREME„: Šta vam je bilo ključno u transformaciji Galerije?
TIJANA PALKOVLJEVIĆ BUGARSKI: Krajem 20. veka muzeji u čitavom svetu doživeli su revoluciju zvanu Muzej 2.0, transformaciju muzeja od elitističke ustanove do ustanove otvorene za publiku, ustanove koja se bavi društvenim pitanjima i bori se za društvenu relevantnost, odnosno za uvažavanje njenog mišljenja i stava. Transformacija Galerije počela je 2002. godine kad je njena upravnica bila dr Branka Kulić a ja njen pomoćnik. Naša na,era bila je da sačuvamo zbirke, da ih dopunjujemo, predstavljamo javnosti. Naše osnovno oruđe bile su stalne postavke koje smo na svakih 10 godina redefinisali kroz kreiranje novih stalnih postavki i nova tumačenja i programske aktivnosti. Istovremeno, trebalo je srediti zgradu, jer ako hoćete da budete evropski muzej, morate da ispunjavate standarde muzejske struke. Mi smo se odlučili za postepenu adaptaciju zgrade, za razliku od Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja koji su se zatvorili. Radili smo segment po segment, da bismo za jubilej 170 godina rada završili obnovu i unutrašnjosti zgrade i fasade.
Obogaćivanje kolekcije Galerije podrazumeva svest da je baština važna, ali i da je savremena umetnost ono što će jednom biti baština. Potrebna je podrška da bi se to postiglo.
Galerija Matice srpske je, kao i Matica srpska, zasnovana na ideji dobročinstva i darodavstva, tako da trećinu našeg fonda čine poklonjena dela. Kao što je poznato, velikim darom Save Tekelije je i osnovan Muzeum Matice srpske iz koga je nastala Galerija. Svesni smo da muzejska kolekcija nikad nije zatvoren sistem i da je naša obaveza da je uvećavamo. Osim što uvećavamo fond kroz otkupe, poklone i konačno kroz porudžbine, pokrenuli smo ediciju Tradicija i savremeno stvaralaštvo baš sa namerom da spojimo sadašnjost i prošlost i pokažemo koliko naša kolekcija može biti inspirativna za savremene umetnike: umetnici namenski stvaraju dela za naš prostor u dijalogu sa našim delima, našom zgradom ili istorijom. Ta dela postaju deo naše kolekcije i upravo to je ono što kolekciju čini stalno živom, interaktivnom sa savremenim trenutkom.
Galerija Matice srpske je jedna od najstarijih nacionalnih ustanova kulture. Kako u praksi, a u kontekstu globalizacije i nacionalizma definišete nacionalni identitet kulture?
Težimo da kroz stalne postavke i povremene izložbe predstavimo razvoj srpske umetnosti, njene domete i osobenosti, ali i njeno mesto u širem evropskom kontekstu. Nacionalni identitet srpske kulture vidimo kao istorijske, društvene i kulturološke osobenosti iskazane delima likovne umetnosti. U eri opšte globalizacije mi ukazujemo na posebnosti i specifičnosti naše nacionalne kulture, ali i na uticaje i međusobne veze sa drugim kulturama. Time doprinosimo boljem razumevanju i poštovanju evropskih nacionalnih identiteta i potvrđujemo ideju o sličnosti u razlikama. Iskreno, verujem da sam baš zbog takvog stava nagrađena Ordenom viteza kulture i umetnosti francuskog Ministarstva kulture, jer kroz delatnost Galerije dosledno ukazujemo da samo poznavanjem sopstvenih vrednosti i poštovanjem drugih kultura kroz dijalog stvaramo osnove za međusobno uvažavanje i razumevanje.
Matica srpska se poslovično doživljava kao konzervativna ustanova. Da li je to tačno?
Matica srpska je, bez sumnje, konzervativna ustanova, ali smatram da su tradicionalizam pa samim tim i konzervativizam njene najvažnije osobenosti i vrednosti. Prema tome, to su pozitivne osobine a ne mane. Svakom društvu i svakoj kulturi potrebne su takve ustanove koje čvrsto drže veze sa prošlošću i čuvaju kontinuitet. Svojom utemeljenošću u prošlosti i visokim naučnim principima koje čuva i promoviše, Matica srpska stekla je mandat da se bavi važnim poslovima koji su osnov nacionalnog identiteta kao što su priređivanje enciklopedija, rečnika, pravopisa i dodela
nekih od najuglednijih književnih i naučnih nagrada.
Politika ima nesumnjiv uticaj na kulturu. Koji je najbolji način da u takvim okolnostima intelektualac sačuva integritet?
Kultura može da bude moćno oruđe dobro kreirane državne politike, ali i ubitačno oružje protiv loše politike. Taj ples između kulture i politike rezultat je uspešno ili neuspešno kreiranih odnosa između političara i kulturnih poslanika, odnosno prisustvo ili odsustvo poštovanja i uvažavanja. Iskreno verujem da intelektualac može da sačuva integritet samo visoko profesionalnim standardima i neupitnošću svojih stručnih stavova. Poznata je izreka da čiviluk u Matici srpskoj služi da se na njega okače šešir i politički stavovi. U duhu te tradicije, ja sam se uvek trudila da delatnost Galerije Matice srpske vodim nezavisno od politike, ali da aktivnosti Galerije stavim u funkciju kulturne diplomatije i promocije nacionalne kulture i onih vrednosti koje naše društvo čine boljim i kvalitetnijim.
Kako teku pripreme za 2021. kada će se Novi Sad predstaviti kao Evropska prestonica kulture?
Mi smo bili deo procesa kandidature i deo smo prvih realizovanih konkursa: Publika u fokusu i Konkursa za pristupačnost. Inače, imamo prednost u odnosu na druge institucije zato što ne krećemo od nule, ali se trudimo da svoje znanje delimo sa drugima, da se umrežavamo i stvaramo nove kulturne krugove. Tako je nastao projekat „Odrastanje uz umetnost“ sa Muzičkom omladinom Novog Sada, i program sa Arhivom Vojvodine i Pozorištem mladih „KulTura“. Cilj oba ta programa je osvajanje nove publike…
… kao što je i izložbi „Mladi biraju“ koja je upravo u Galeriji. Stvaranje publike je danas opšte aktuelna tema, kako se to radi?
Na početku ovog veka ispostavilo se da naša Galerija ima malu posećenost. Nismo bili interesantni, nismo bili deo školskih programa… morali smo to da promenimo. Odlučili smo da razvijamo dečije programe, jer kad imate dete u muzeju, imate i celu porodicu. U tom trenutku ja sam imala malu decu, te sam pošla od toga šta bih volela da moje dete dobije u muzeju. Kasnije sam mlađe kolege upućivala da rade sa decom – da probaju da približe umetnost deci jer je to najteže. Sa decom predškolskog i nižeg školskog uzrasta radimo više od deset godina, a pre nekoliko godina počeli smo da radimo sa tinejdžerima kao najkompleksnijom i starosno možda najzapostavljenijom grupom u društvu. Projekat koji radimo sa Kunsthistorische muzejom iz Beča i Nacionalnom galerijom u Sloveniji dokazuje da ovi problemi nisu lokalni nego globalni. Jednostavno, potrebno je za svaku uzrasnu grupu naći teme koje je zanimaju i način da sa njom komuniciraju. Pošle godine smo prvi put organizovali program za bebe „Odrastanje u muzeju“, što je zaista nešto novo. Spojili smo koncerte Beogradske filharmonije za bebe i naš ambijent, i ostvarili bajkovit spoj. Postali smo prvi baby friendly muzej, sa idejom da roditelji sa bebama i te kako imaju gde da provedu dan uz sve što im treba: previjalicu, fotelju za dojenje, bebi kutak… To je, po našem mišljenju, pravi način da pokažete kako kultura mora biti dostupna svima i da smo otvoreni za sve! Tajna uspeha naše ustanove je svest da zbirka jeste važna, ali isto toliko je važno i praćenje potreba publike. Interakcija između umetnosti i ljudi, odnosno između prošlosti i sadašnjosti jesu nove prakse i nešto što se trenutno radi svuda u svetu, a realizuju se na zadovoljstvo i onih koji rade u instituciji i onih koji u nju dolaze.
Kakva je budućnost Galerije?
Svake godine do 2022, kada obeležavamo 175 godina postojanja, znam šta će se dešavati skoro do detalja. Dalje od toga ne vidim. Moguće je da će to biti trenutak mog kraja na mestu upravnika Galerije, ovo je moj treći mandat i smatram da sam zaista unela mnogo ličnih opredeljenja i nazora u instituciju. Takođe, smatram svojim uspehom što sam kolektiv angažovala i motivisala, podstakla kolege da razmišljaju na sličan način i posmatraju Galeriju kao stalnu živu i aktivnu ustanovu koja nikad ne spava i ne zatvara vrata. Smatram da je kontinuitet naš najveći uspeh i snaga, kontinuitet od kada je Branka Kulić postala upravnica Galerije, a koja je sada predsednik Upravnog odbora, i od kada je počela putanja čiji je jasan pravac od transformacije do aktivnog vođenja nacionalne galerije u skladu sa evropskim standardima, a na radost svih tipova publike. Uvek ima iznenađenja i izazova, ali ukoliko imate taj jasan cilj kuda ste krenuli, onda ćete do njega i stići.
