Priča je o tebi

Glavni gost ovogodišnjeg Beogradskog festivala evropske književnosti koji organizuje izdavačka kuća Arhipelag bio je španski pisac Havijer Serkas (Javier Cercas), jedan od najvažnijih savremenih evropskih pisaca. Njegov prvi roman Salaminski vojnici prodat je u svetu u milion primeraka, a njegove knjige prevedene su na više od trideset jezika. Na srpskom jeziku su objavljeni Salaminski vojnici, na Festivalu evropske književnosti promovisan je i drugi roman – Hohštapler, oba u izdanju Arhipelaga.

Roman Salaminski vojnici govori o istorijskoj ličnosti, Rafaelu Sanćesu Masasu, idejnom tvorcu fašizma u Španiji. Roman je inspirisan masovnim streljanjem tokom Španskog građanskog rata koje je Masas preživeo zato što je mladi vojnik republikanac odlučio da ne puca u njega. Ostatak priče je potraga za ovim herojem kojeg istorija nije zapamtila i koji se u romanu zove Miraljes.

Roman Hohštapler je o Enriku Marku, stvarnoj ličnosti, republikanskom vojniku koji je deportovan u Hitlerovu Nemačku, a potom je u postfrankističkoj Španiji postao heroj građanskog društva, pa i predsednik španske asocijacije preživelih logoraša, da bi se nakon tri decenije otkrilo da je celokupnu svoju prošlost izmislio. Biljana Isailović prevela je oba ova romana Havijera Serkesa. Originalni naslov Impostor prevela je rečju „hohštapler“ – prevarant, onaj koji se predstavlja za ono što nije, sledeći ton ovog romana.

Španski građanski rat, istina o njemu, njegovi pravi heroji i posledice koje je ostavio na savremenu Španiju, teme su o kojima je Havijer Serkas govorio za „Vreme“:

ISTINA: „Ernest Hemingvej je jednom rekao da piše o onome što dobro zna, a ja sve svoje knjige pišem zato što nešto ne razumem. Bio sam fasciniran vojnikom koji treba da strelja svog nenaoružanog neprijatelja, gleda ga u oči i odluči da ga ne ubije. Zapitao sam se – ko je on? Tako je nastao Miraljes u Salaminskim vojnicima. Isto je i sa Hohštaplerom – pitao sam se ko je čovek koji može da laže o jednom od verovatno najgorih zločina čovečanstva. Želeo sam da napišem istinu o njima. Napisao sam romane onako kako bih sebi pisao o Sanćesu i Marku, iznoseći pred čitaoca sve što sam znao o njima i sve što sam proživljavao dok sam pisao. Italo Kalvino u svojim pismima kaže da je moralna obaveza pisca da piše o samom procesu pisanja. Pol Valeri je rekao da remek-dela nisu pisali pisci, već čitaoci. Želim da čitalac uđe u knjigu kao što je i pisac ušao jer, što bi rekao čuveni rimski pesnik Horacije – priča je o tebi. Jer i čitalac je pomalo kao Enrik Marko, mi delimo jedno isto čovečanstvo čak i sa tim nitkovom i hohštaplerom.

Marko je čovek većine, čovek gomile, uvek je tamo gde su svi, čovek koji nikada ne kaže ne, zato što želi da se dopadne i da bude voljen i poštovan. On je čovek koji čini ozbiljan zločin stalnog govorenja – ne…“

HEROJI I KUKAVICE: „Suprotno od toga je heroj. Da bi neko bio heroj, mora da može da kaže ‘ne’ kada svi kažu ‘da’. Republikanski vojnik Miraljes u suštinskom trenutku kada je sve ukazivalo na to da treba da uradi ono najočiglednije, da ubije ratnog neprijatelja, odlučio je da uradi suprotno. Zato je u Salaminskim vojnicima Miraljes skriveni protagonista romana. Miraljes je pravi heroj, ali je ostavljen da trune potpuno sam u staračkom domu. Pravi heroji doživljavaju samo uvrede, dok se lažni heroji poput Marka šepure na televiziji. Ono što odaje prevaranta je preterivanje. Postoji rečenica u knjizi insistiranje na istini otkriva lažova. Marko je stalno govorio verdaderamente – istinski.

Pravi heroizam se dešava samo u izuzetnim trenucima, i treba živeti pripremajući se za taj trenutak – uvek sam se pitao da li bih u tom momentu uradio pravu stvar. Pripovedaču Salaminskih vojnika je potreban heroj jer mu je potreban neko ko će dokazati, posle svih nacionalnih stradanja i ličnih promašaja, da ljudsko postojanje ipak ima autentičnu vrednost.

Zločin povinovanja većini objašnjava i masovnu podršku ideologijama poput fašizma. To je kukavičluk. Tako je sada i sa Katalonijom i separatizmom. Šta je pobunjeni čovek, pitao se i Alber Kami i zaključio: onaj koji misli svojom glavom. Time se bavim i u knjizi Anatomy of a moment o predsedniku vlade Španije Adolfu Suárezu koji je u osetljivom periodu posle Frankove vladavine uveo demokratiju u zemlju. Nazivam ga „herojem izdaje“, jer u trenutku koji je opšte poznat kao špansko ubistvo Kenedija, kada je grupa vojnika-zaverenika upala u Predsedništvo i pucala na njega, on se nije pomerio sa mesta. To je bilo njegovo „ne“, i on je bio i politički i moralno ispravan.

U najnovijoj knjizi The monarch of the shadows pravim razliku između političkog i moralnog razloga. Knjiga je o ujaku moje majke, koji je bio porodični heroj i fašista. Godine 1936. imao je samo sedamnaest godina i umro je na kraju rata. Siguran sam da u Španskom građanskom ratu frankisti nisu imali politički razlog da pokrenu rat, kao što sam siguran da je moja porodica koja je bila fašistička pogrešila. Tada je Španija bila republika i postojala je kakva-takva demokratija u državi. Republikanci jesu imali politički razlog, borili su se za demokratiju, ali ubili su više od devet hiljada časnih sestara i sveštenika. Bili su na pravoj strani istorije, ali moralno bili su barabe. Da li su svi fašisti bili nemoralni, da li su svi članovi moje porodice bili loši ljudi? Frivolno je, čak i nemoralno suditi osamdeset godina nakon rata. Suočimo se sa prošlošću tako što ćemo je razumeti. Ali razumeti ne znači opravdati. Samo je bitno razumeti…“

SADAŠNJA ŠPANIJA: „S druge strane, jako je teško realno sagledati sadašnjost i proceniti šta je ispravno dok su događaji u toku. Zato ističem da moje knjige ne govore o prošlosti, već o posebnoj prošlosti koja nije prošla jer još ima žive svedoke koji nose uspomene na nju.

Sadašnjost Španije počela je 1936. godine. I to nije samo stvarnost Španije, već svih nacija koje su učestvovale u Drugom svetskom ratu. Najbolje što možemo uraditi za budućnost jeste da učinimo da prošlost uvek bude prisutna. Ako nisi svestan prošlosti, ponovićeš njene greške. Posle ekonomske krize 2008. godine ponovili smo mnoge greške iz tridesetih godina dvadesetog veka: vratili smo se harizmatičnim vođama, magičnim rešenjima, tvrdnji da je demokratija prevaziđena i populizmu. Fašizam i komunizam su bili oblik populizma. U tom smislu i dalje živimo sa nasleđem diktature i rata. Međutim, u striktno političkim terminima frankizam je mrtav. Separatistička propaganda pokušava da prikaže današnju Španiju kao frankističku, kao zemlju koja nije demokratija, već i dalje prikrivena diktatura. Ali, poslednje istraživanje nivoa demokratije u pojedinim državama koje je sprovelo najprestižnije udruženje ekonomista na svetu Economist intelligence unit, tvrdi da na svetu ima devetnaest potpunih demokratija i Španija je na sedamnaestom mestu. Pitanje je zašto ljudi veruju lažnim vestima i populizmu. Jedna od glavnih tema Hohštaplera je o tome. Kako je moguće prevariti celo društvo u vreme kada su nam dostupne sve informacije? Šta ljudi žele da čuju, naročito o tim teškim temama poput nacizma i građanskog rata? Laži. Jer laži su lepe i lake, ali ispod njih leži nešto teško, prljavo, neherojsko i bolno. Donald Tramp je predsednik SAD i govori neverovatnu količinu laži koje ljudi egzaltirano odobravaju. Kako se desio Bregzit? Glasogovornici izlaska iz Evropske unije su posle referenduma čak i priznali da su govorili laži. Isto je i u Kataloniji. Moć laži je danas veća nego ikad. Eto, zato ja u mojim romanima pišem istinu.“