Preludijum u simfoniju učmalosti

U novoj knjizi priča i kraćih proznih skica Nora i Zmija Vladan Matijević ne samo da nas podseća na vlastiti dar za pripovedanjem i osećaj za ekonomiju rečenice već i na pomalo zaboravljenu nužnost da u svemu što pišu pisci tragaju za formom priče, za nepatvorenim dijalozima koji književnosti služe samo ako u umetničkoj formi obnavljaju život i u tekstu ga oživljavaju. Vođen tim principom, Matijević započinje priče tamo gde čitalac to najmanje očekuje, oslobođen pritiska da ih konstruiše u zadatom, krutom okviru koji, pravo govoreći, čitaocu i nije potreban da bi se u pričama lakše snašao, premda je, opet, svaki paragraf istina za sebe.

...

Ispripovedane u prvom licu jednine, u ispovednom duhu, Matijevićeve priče nam donose obilje likova i sudbina, u sistemu pomerene logike i povređenih vrednosti, srozanih na nivo teško razumljive i egzistencijalno štetne svakodnevnice. Njegove priče grupišu se u pet celina u kojima su doživljaji i sredine, mentalitet i duh jasno ocrtani, a da, istovremeno, nije reč o zaokruženim celinama, niti zamecima većih proznih celina. U stvari, fragment je osnovno kompoziciono načelo knjige Nora i Zmija, a fragmentom Matijević vlada s velikim samopouzdanjem. Ponekad je i samo jedna rečenica – koja, recimo, kaže šta je to “divlje gradnja” (u žargonu ljudi iz predgrađa) – dovoljna da objasni prirodu ove knjige.

Kako nema zaokružene celine, ostaje nam da je domišljamo i, pomalo kao u bunilu, lutamo po marginama neobičnih refleksija i asocijacija, zapažanja i dijagnoza. Ipak, melanholija je dominantna emocija. Slika muve koja se ne da uhvatiti (muvu pronalazimo u motu teksta) zapravo je opomena da nemamo kontrolu nad stvarima, te se osećanje melanholije provlači tekstom kao svojevrsno vezivno tkivo, da bi se postepeno učvrstilo u prizoru odbačenog čoveka kojeg beležnica, kao prostor izražavanja, “nikada ne asocira na životnu misao koju iščekujem, ni na prozu koju stvaram, nego uvek na melanholiju koja sve ove godine živi u mom srcu”. Taj osećaj dovoljno je snažan da natera pripovedača da se u trenucima tišine koja ga dovodi do očaja oseti kao odbačena planeta. Tu ličnu i psihičku dramu nisu mogli ublažiti ni sati provedeni sa posebno odabranim knjigama, kao ni sama profesija pisca koja, vođena zavodljivom opsesijom, nije otišla dalje od toga da sačuva duh mladosti. Pisanje nije donelo sreću i nije ispalo adekvatna zamena za “promiskuitetan život”, ali jeste donelo spoznaju krucijalnih stvari.

Objedinjujući faktor u drugoj celini utisak je što ga stvara periferija, kao i ono što iz nje dolazi, a što pisac prepoznaje u prašnjavom autobusu prepunom dece i starijih ljudi. Uz divlju gradnju kao preludijum u simfoniji učmalosti te razradu motiva iz sredine u kojoj se za deset godina, možda, promeni samo sloj asfalta (naravno, u propagandne svrhe i kako bi se poboljšao imidž gradskih vlasti), pisac je Čačak prikazao kao mesto susreta različitih životnih sudbina i ishodišta, a samog pripovedača, pisca, kao marginalca upravo zbog onoga čime se bavi. Mesni sveštenik je, opet, otelotvorenje i medijum Onog u čije se ime krsti i gotovo uvek kada na moćnom motociklu projuri gradom, zatečena svetina se na prizor zanjihane mantije, nalik nebeskim krilima, u dubini duše iskreno moli. Tu je i lik nedovršenog i neformiranog pravnika, koji pravni proces lakonski shvata kroz njegovu suprotnost, ili žena (Sneža Deset Noći) koja mašta o udaji za kriminalca koji će joj od života napraviti večiti odlazak kod kozmetičara. Oba lika su zapravo modeli kakvih ima u svakoj sličnoj sredini. Potom likovi dece koja ne mogu da očekuju drugu vaspitnu metodu osim batina, kao i odgovarajuće sabiralište, kafana “Kod Miška, u kojem se prolivaju i smeh i suze na račun pripovedača te se, kao nigde drugde, predano pije u slavu kulta alkoholičara.

Naslovnu priču “Nora i Zmija” Matijević je smestio u treći ciklus, pored osvrta na poslednji film Jorgosa Lantimosa Bugonija. Nora je dobrostojeća dama za koju se iz više razloga sumnja da je madam i podvodačica, dok je imenom “Zmija” označen njen bivši ljubavnik, a koji je zbog svoje nasilničke i preke prirode vremenom krunisan u lokalnog harambašu. Njegovo ime u ovoj priči izvodi se iz poveza od zmijske kože napravljenog da prekrije jedno drugo nasilje, ovaj put usmereno na bivšeg jorgandžijskog šegrta. Na ovom je mestu asocijacija sa Borislavom Pekićem neizbežna: ne deli Matijević sa svojim velikim kolegom samo veru u Balkan kao poluostrvo čuda već i primenu načela planimetrijskog shvatanja vremena, odnosno, kako ga pisac imenuje – svevreme. To se najbolje pokazuje kada u poslednjim scenama ove priče junakinju Noru više ne zatičemo u kraljevini Jugoslaviji već u našem vremenu kako vežba na sobnom biciklu: ovim prizorima treba pridodati i prozne elemente iz četvrte celine koji, u najkraćem, predstavljaju pokušaj reinterpretacije antičke istorije i mitologije s fantastičnim motivima. Čitaoci se tako sreću sa Jelenom iz Troje, koja razume težinu titule najlepše žene na svetu, ali plaća i žestoku cenu njenog održavanja u kozmetičkom salonu pored Tojotinog servisa, kao i sa drevnim Pelopom, koji je “u cilju samoreklamiranja, ali i iskupljenja, osnovao u čast boga Zevsa olimpijske igre, da bi posle, uz pomoć najbolje marketinške agencije iz Atine, izdejstvovao i da naše najveće poluostrvo dobije njegovo ime” (Peloponez, naravno).

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!