Prekosutra je savršen dan

Prvi put je u 110-godišnjoj istoriji Bijenala u Veneciji za selektora izabran Amerikanac. Robert Stor, umetnik, kritičar, dugogodišnji kustos Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, sada dekan Škole za umetnost na Jejlu i kustos savetnik za modernu i savremenu umetnost filadelfijskog Muzeja umetnosti, prihvatio se nezahvalnog posla da u Veneciji koncipira izložbu kojom će obuhvatiti sve ono što on misli da je važno i što naslućuje da će važnim postati na planetarnoj umetničkoj sceni i da to tako spakuje da na sebe ne navuče preveliki gnev međunarodnih kritičara, umetnika i novinara, koji u dane vernisaža masovno tabanaju prašnjavim stazama Đardina i Arsenala i plove prepunjenim vaporetima po sparnom arhipelagu Bijenala u potrazi za savršenstvom savremene umetnosti.

Prošle godine Robert Stor bio je predsednik žirija Oktobarskog salona u Beogradu. Susreo se sa ovdašnjim umetnicima, obavestio o domaćoj umetničkoj produkciji, i rad Zorana Naskovskog War frames uvrstio u svoju selekciju kojom je, pod geslom Misli osećajima, osećaj razumom – umetnost u sadašnjem vremenu, obuhvatio veliki broj autora iz zemalja koje su igrom političkih i istorijskih prilika često na margini umetničkih događanja. Time je umetnike iz Kine, Afrike, Azije i Istočne Evrope uveo u centar svetske umetničke scene.

PRVI PUT: U dugačkim, za ovu priliku uglavnom mračnim hodnicima Arsenala, ulazi se u svet unesrećen i razoren dugotrajnim sukobima, siromaštvom, izbeglištvom, usamljenošću… Autori se nekad skoro bez odmaka bave posledicama ratnih razaranja, rasnih, društvenih, polnih i verskih sukoba, ali se i sa osmehom, ironijom ili sarkazmom, bave velikim temama života i smrti, dekonstruišu važne istorijske umetničke pokrete, dekomponuju mitove…

U Arsenalu je, po pozivu selektora, u glavnu izložbu uključen paviljon Turske, uz izložbu savremene afričke umetnosti. Stor je tako odao počast Africi, kontinentu koji je ostao na obodu umetničke scene, iako je tradicionalna afrička umetnost već početkom XX veka uticala na neke od najznačajnijih pokreta epohe.

Ove godine je mnogo toga prvi put u istoriji venecijanske mostre. Prvi put je umetnik iz Afrike dobitnik Zlatnog lava za životno delo. Malik Sidibe počeo je karijeru davnih pedesetih godina prošlog veka u sopstvenom fotografskom studiju u jednoj od najprometnijih ulica Bamaka, prestonici Malija. Tu je snimao svoje sugrađane u vreme kada je fotoparat još bio retkost. Danas su te scene iz svakodnevnog života važan dokument o kompleksnoj istoriji grada, o ubrzanoj i uzbudljivoj promeni jednog društva. Malik Sidibe je i intimni posmatrač malijske muzičke scene. Za predstavljanje u Veneciji snimio je portrete pevača i kompozitora, učesnika projekta Afrikanci pevaju protiv side.

„Sa 72 godine Malik Sidibe je neprikosnoveni autor svoje generacije fotografa. Nijedan umetnik, odakle god da je, ne zaslužuje više od njega Zlatnog lava za životno delo i nijedan Afrikanac više od njega ne zaslužuje da bude prvi laureat sa Crnog kontinenta“, piše u obrazloženju Roberta Stora.

Prvi put u istoriji likovnog bijenala, a prošle godine je tako bilo i na arhitektonskom, Zlatni lav se dodeljuje tek u oktobru. Žiri valjda nije imao vremena da, kao što je to do sada bio običaj, u tri dana vernisaža pogleda ovu do sada najobimniju svetsku umetničku ponudu i odluči o laureatima. Tako da će se tek čuti ko je dobio Zlatnog lava za nacionalni paviljon, ko kao najbolji umetnik iz selekcije Roberta Stora, ko kao umetnik mlađi od 40 godina, i – još jednom prvi put – koji je kritičar ili istoričar umetnosti značajno doprineo savremenoj umetnosti.

PAVILJON SRBIJA: Rekordan je broj zemalja učesnica – 76, a od toga samo 34 države izlažu u svojim paviljonima u Đardinima (31) i Arsenalu (3). Paviljoni ostalih razasuti su po gradu i nije ih lako pronaći u lavirintu venecijanskih ulica i kanala. Belgija je prva u Đardinima izgradila svoj paviljon i ove godine proslavlja stogodišnjicu. Za dve godine slaviće Mađarska, a među zemljama koje imaju sreće da im se paviljoni nalaze u Đardinima je i Srbija na čijem paviljonu je, između dva svetska rata, u vreme kada se gradio, uklesan naziv tadašnje države – Jugoslavija.

Boris Tadić došao je u Veneciju, održao govor i otvorio Paviljon Srbije. Dolazak predsednika podigao je nivo protokola, pa je otvaranju prisustvovao i dugogodišnji predsednik venecijanskog bijenala David Krof. I on je održao govor. Tako se za Mrđana Bajića, ovogodišnjeg predstavnika Srbije, zaokružila i privatna i javna priča duga 14 godina. Kada je 1993. prvi put izabran da predstavlja tadašnju SRJ na Bijenalu u Veneciji, uvedene su one strašne sankcije koje su našim umetnicima i sportistima zatvorile vrata međunarodnih manifestacija. To je moglo čoveka da napuni gorčinom i ostavi trag koji će mu obeležiti karijeru. Neproceduralna odluka bivšeg ministra kulture da slikar Vlada Veličković bude komesar našeg paviljona, i izbor Mrđana Bajića za umetnika koji će nas predstavljati ove godine, verovatno su bili satisfakcija za sve godine nezadovoljstva. I sam Mrđan Bajić ima prema tome ironično-sarkastičan stav, ali to može sada kada je njegova izložba u paviljonu Srbije u venecijanskim Đardinima. Trodelna postavka – jugomuzej, bacup i reset, devet radova u jedinstvenom prostoru paviljona, funkcioniše kao celina. Štampani su monografija i katalog. U katalogu je tekst Biljane Srbljanović u kojem ona analizira komplikovanu političku situaciju Srbije na primeru Mrđana Bajića. Govori o sudbini generacije rođene pedeset i neke i odrasle i formatizovane u vremenima kada se nije vodilo računa o nacionalnoj pripadnosti. Devedesetih godina prošlog veka, ta generacija je surovo bila prisiljena da se nacionalno opredeli. „Umetnik stvara nacionalni identitet, a ne obratno“, piše Biljana.

KANDIDATI ZA ČESTITKE: Ako bi se sudilo po gužvama ispred paviljona, onda su najozbiljniji kandidati za Zlatnog lava Nemačka, Francuska, Japan, Rusija i Holandija, a ja ne bih isključila ni Poljsku ni nordijske zemlje. Japanci se još jednom vraćaju svojoj i velikoj traumi sveta – atomskoj bombi bačenoj na Hirošimu, Holanđani se bave životom i problemima izbeglica, Nordijci zagađenjem životne sredine, Poljaci se pitaju može li se umetnost smestiti u paviljon, a svi zajedno se trude da vizuelnim i zvučnim elementima navedu publiku da se zamisli nad bitnim problemima naše civilizacije.

Ispred paviljona Nemačke od prvog dana čekalo se i po nekoliko sati da bi se videla inteligentna, oštra i perfektno postavljena izložba konceptualne umetnice Ise Gencke. Njene instalacije, kojima istražuje prostor između javnog i ličnog, teatralnošću izazivaju intelektualnu i emotivnu reakciju. Snažno je postavljeno pitanje o umetničkoj i individulanoj autonomiji.

U Paviljonu Francuske izlaže Sofi Kal. Prvog dana vernisaža pojavila se u Đardinima, sa osmehom, i šarmantno izdržala najezdu novinara i fotoreportera. Pismo, u kojem partner raskida vezu s njom, stavila je u ruke 107 žena različitih zanimanja. Tražila je od njih da analiziraju tekst, u kodu sopstvenih profesija, i tako dobila ironičan i duhovit rad koji detaljno, iz različitih uglova, secira tanane odnose dva bića u trenutku prekida ljubavne veze. Objasnila je i kako je izabrala komesara izložbe: „Pravilo je, za francuski paviljon u Veneciji, da se prvo izabere umetnik, pa potom umetnik bira svog komesara. Nisam znala za koga da se opredelim i dala sam oglas u novinama – znači da sam tragala za iznenađenjem. Primila sam gotovo 200 odgovora i među njima se jedan odmah nametnuo – odgovor Danijela Burena. Tražila sam za komesara nekog izvan uobičajenog sistema i mislim da sam sa drugim umetnikom imala pravu šansu da se iskažem.“

Drugi rad Sofi Kal je u selekciji Roberta Stora u Paviljonu Italije u Đardinima. Tu ona, povezujući dva telefonska poziva – jedan kojim se obaveštava da je izabrana za zvaničnu selekciju Bijenala i drugi iz kojeg saznaje da će joj majka živeti još samo mesec dana – publici predočava poslednje trenutke majčinog života.

Robert Stor je svoju postavku namenio publici koja ima vremena i hoće da se prepusti magiji i intelektualnoj komplikovanosti svakog pojedinačnog rada. Dovodeći marginu u sam centar nije zaboravio ni legende – Luiz Buržoa, Ilju Kabakova, Elsvorta Kelija, Danijela Burena, Dženi Holcer, Gerharda Rihtera, Brusa Najmana, Sola le Vita…

Već se čuju komentari da je Stor ovom postavkom previše revijalan, da je isuviše opsednut nezameranjem. Bijenale je otvoreno do kraja novembra, ozbiljne kritike se tek očekuju.

Kultura i umetnost su već odavno roba na ceni. Iz bogate ponude svako može da izabere šta i koliko želi. Turističke agencije su već pripremile brošure u kojima savetuju šta se može videti ukoliko imate vremena da samo jedan, dva ili tri dana posvetite Bijenalu i pozabavite se teškim problemima razumevanja savremene umetničke prakse. Posle se možete, bez osećaja krivice, pozabaviti efemeralijama.