Predstava „Ljubavno pismo“ i trideset godina smeha

Predstava „Ljubavno pismo“ proslaviće ovog ponedeljka 30. rođendan pred publikom „Ateljea 212“. Iz ovog beogradskog pozorišta kažu da je „Ljubavno pismo“ do sada videlo više od 300.000 gledalaca, kao i da je sve ove godine jedna od njihovih najtraženijih predstava.

Napisali su je Zoran Bačić i Zlatan Fazlagić, režirao Branko Kičić, a u njoj glume Miodrag Krstović, Tatjana Bošković, Dubravka Mijatović, Branislav Zeremski, Gorica Popović, Gordan Kičić, Dragana Đukić i Nenad Ćirić.

„Ljubavno pismo“ je komedija o mentalitetu, porodici, komšijama i svim onim običnim stvarima koje čine naš život, piše na sajtu pozorišta. To je duhovita i beskrajno topla priča o nama i porodičnim odnosima, o iskrenosti, laži, ljubavi i svakodnevici. Komično, beskrajno zabavno, opuštajuće, sa sjajnom glumačkom ekipom koja stvara vrhunsku zabavu.

Gorica Popović glumi u „Ljubavnom pismu“ od premijere. Za „Vreme“ kaže da su „probe održavane u Domu omladine Beograda zato što je zgrada Ateljea bila u rekonstrukciji. Bilo je jako zabavno, smejali smo se tokom proba i uživali, što je naravno uticalo i na predstavu.“.

„Naravno da nismo očekivali da ćemo je igrati sve ove godine, ali eto, ona je dokaz da je potreba za dobrim raspoloženjem i smehom neophodna i neuništiva.“

Gorica Popović kaže da je predstava rađena po „Ljubavnom pismu“ Koste Trifkovića, da je to „priča o dve kumovske porodice i zabuni koja nastane zbog jednog pisma, priča o našem mentalitetu, navikama, s mnogo humora.“

Priča da je Ljubiša Bačić, koji je  u prvoj podeli „Ljubavnog pisma“ glumio matičara „iskoristio situaciju da je neki podatak koji govori pogrešno naveden, pa je nastavio da greši sve do kraja te scene, što je izazvalo silan smeh u gledalištu, a i na pozornici. Zbog čestih aplauza i smeha, dešava se da predstava koja je u originalu trajala dva sata i 15 minuta, sada traje i do tri sata.“

Sve ove godine, predstava se „sama od sebe menjala“ kaže Gorica Popović i navodi na primer da su „liku koju glumi Tanja Bošković umesto francuskih fraza koje često koristi, ubacili hrvatske, pa je ona umesto Francuskinje postala Zagrepčanka, što je publici bilo zanimljivije“.

Poslednjih godina, kaže Gorica Popović, i ona i njene kolege se pitaju „da li će publika poverovati u ljubavne zavrzlame koje im predstavljamo, s obzirom da smo svi mi 30 godina stariji od naših likova. Međutim, izgleda da ni  predstavi a ni publici to ne smeta.“

Gordan Kičić glumi Sonija od 1997. godine „posle Rastka Lupulovića i Borisa Milivojevića“, kaže za „Vreme“.

„Recept za dugovečnost predstave je jednostavan: dobra predstava, i dobra i jaka ekipa koja se zavolela još na prvoj probi.“

Kičić kaže da prve kritike nisu bile „ohrabrujuće, zamerali su Ateljeu da je postavio predstavu koja odgovara bulevarskom pozorištu. Tad je Atelje igralo ’Mariju Stjuard’ i slične predstave pa je delovalo da se ova nije uklapala. Odlično se sećam tih kritika, zato što je mom ocu, Branku Kičiću, to bila prva pozorišna režija.“

Gordan Kičić se seća i da jer predstava nastala iz neostvarene TV serije. „Bačić i Fazlagić su prvo napisali scenario za prve dve epizode TV serije, bilo je to krajem osamdesetih, ali ih je RTS odbio. I onda su došle devedesete kad se ništa nije snimalo, pa su oni od toga napravili pozorišnu predstavu. Eto, ispostavilo se da je dobro bilo što ih je RTS odbio.“

Publika se poistovećuje sa pričom i njenim likovima, kaže Kičić, ali joj očigledno prijaju i „štosovi iz prošlog veka i humor na nivou vodvilja i burleske, humor pre svega, kao kratkotrajno rasterećenje od današnjice. Uostalom, to i jeste jedna od namera pozorišta.“