Pravda se ne daje, pravda se osvaja

U četvrtak 13. februara na sceni Puls teatra u Lazarevcu izvedena je premijera autorske predstave Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović reditelja Zlatka Pakovića. U vreme socijalističke Jugoslavije, Dimitrije Tucović je slavljen i proučavan kao jedan od utemeljivača socijalističkih ideja u Srbiji. A onda se tokom osamdesetih, devedesetih i dvehiljaditih dogodio radikalni zaokret od socijalističkih i jugoslovenskih ideja ka liberalnim i nacionalnim idejama, a nasleđe Dimitrija Tucovića palo je u zaborav. Ovo naše doba u kome tražimo izlaz iz krize, možda jeste dobar trenutak da iz novog ugla ispitamo ideje Dimitrija Tucovića i drugih naših socijalista. Međutim, predstava pod nazivom Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović nije o životu i delu boraca za pravednije društvo, kako bi se očekivalo na osnovu naslova, već pozorišni traktat o devijacijama savremenog društva nastalim usled nedostatka socijalne pravde. Ideje Dimitrija Tucovića i njihovo nasleđe inspiracija su za ovaj pozorišni traktat i to je, sa stanovišta savremene umetničke prakse, legitiman postupak.

...

U želji da nam što jasnije i što sveobuhvatnije objasni sopstveno stanovište, autor je u tekst predstave uvezao mnoge značajne teme. Počeo je od tvrdnje da je svako od nas odgovoran za svoja dela a ne za tuđa nedela, ali ako ćutimo i tolerišemo nepravdu, postajemo saučesnici. Nakon postavljene uvodne teze, autor nanovo otkriva zaboravljene istorijske priče i povezuje ih sa savremenim problemima: govori o revolucionarki Spaseniji Cani Babović za koju tvrdi da je bila inspirisana idejama Dimitrija Tucovića; o eksploataciji dece u fabrikama o čemu je svedočio sâm Tucović; o odnosu oca Dimitrija Tucovića, prote Jevrema Tucovića, prema problemu siromaštva dece; o tome kako je savremena crkva neosetljiva prema patnji siromašnih; o iluziji u mogućnost ličnog bogaćenja “belih kragni” dok daju svoj doprinos ponižavanju i dehumanizaciji “plavih kragni”; o nedostatku empatije i osećaja za zajedničko dobro kao ključnom razlogu za tragediju u “Ribnikaru”; o predsedniku države i najbogatijem čoveku u zemlji kao glavnim krivcima za nedostatak socijalne pravde u Srbiji… Dramaturški ritam predstave gradi se, osim preplitanjem različitih priča, i songovima u stilu brehtovske dramaturgije. Autor kombinuje satiričnu pesmu Jovana Jovanovića Zmaja, pesmu revolucionara Milana Apiha, obradu Brehtove poezije i rečitative u kojima izražava stav o određenoj temi. Mnogo je zanimljivih ideja i informacija protutnjalo pored nas za sat i četvrt. Šteta je što predstava ne može da se gleda kao izložba – da zastanemo pored onog dela koji nas posebno interesuje i da ga na miru proučimo. U savremenoj umetnosti to ne bi bilo nemoguće, ali bi zahtevalo sredstva koja, izvesno je, daleko premašuju i budžet i druge resurse kojima raspolaže Puls teatar.

No i pored obilja materijala, publika nema osećaj da je “zatrpana” idejama i senzacijama. Naprotiv, sve je uredno poređano i uzročno-posledično povezano čvrstom idejom vodiljom koja glasi – tema društvene pravde je nestala s vidika, a bez nje nema vaspitanja i obrazovanja. Zato Paković želi da vaspitava i obrazuje svoju publiku. Čitava predstava se dešava na sceni velike sale CK Lazarevac. Glumci izlaze iz publike na usku, dugačku pistu koja deli publiku na dva grupe koje se međusobno gledaju. Horizontala je namenjena glumačkoj igri, a vertikala služi tome da se pomoću cugova na scenu spuste objekti koji su metafora određene ideje: korito sa crkvenim svećama, izbušena meta, državna zastava. Jedina metafora koja se vuče po horizontali je providni kofer ili torbica koju nose negativci, a u koju je stavljeno nešto poput uglja – važnog prirodnog resursa koji se kopa u okolini Lazarevca, a koji je predmet mnogih nerazjašnjenih korupcionaških afera. Likovi su crno-beli: zli kapitalista, zli dečak ubica i njegova majka, zli predstavnik “belih kragni”, a dobra revolucionarka, savremena radnica, Dimitrije Tucović, njegov otac prota i otac bolesnog deteta. Sve što autor predstave Zlatko Paković koristi u ovoj predstavi, a koristi i vertikalu i horizontalu, glumačku igru, muziku i ples, sve služi tome da gledaocu “utuvi u glavu” poruku predstave. Zato se stiče utisak da je predstava svedena, gotovo škrta u izrazu i idejnosti. To bi moglo da se tretira kao
nedostatak predstave, ali je i sasvim tipično za poučno Pakovićevo pozorište.

U ovoj predstavi su glumci pozorišni advokati autorovih ideja. Oni nam pripovedaju, oni nam predstavljaju, oni nam se obraćaju, oni nas ubeđuju i tu i tamo naprave snažan glumački gest koji dirne publiku. Jedan od takvih momenata je kada glumica Ivana Nedeljković, obučena u crno, predstavi unutrašnju dramu majke masovnog ubice iz “Ribnikara” tako što krene da namaže karmin na usta, a onda se žvrlja crnim karminom po licu i telu – pokretima koji kao da seku kožu pravi brazgotine od karmina. Pri tome govori jadikovku majke koja bi bila srećnija da je rodila svog Oresta ili Edipa nego što je rodila Herostrata (mladića koji je spalio čuveni hram u Efesu samo da bi postao poznat). Ta slika crnokose žene u crnom kostimu, koja je sva ižvrljana crnim karminom i sa torbicom punom crnog uglja deluje potresno. Potresna je i scena kada Jelena Cvijetić igra obespravljenu savremenu radnicu Vukosavu koja s neverovatnom pomirenošću trpi zloupotrebe na poslu, ekonomsku bedu i očiglednu nepravdu. To mirno, dobro i prazno lice savremene radnice i taj njen ravan ton govora dok pripoveda o nepravdama koje svakodnevno proživljava, stvaraju vrlo upečatljivu pozorišnu sliku. Ista glumica igra i revolucionarku Spaseniju Babović. Glumica tada sasvim drugačije hoda, govori i ima drugačiji izraz lica – ista glumica, ali dve sasvim različite glumačke energije. Ovim udvajanjem reditelj nam je možda hteo reći da u svakom potlačenom “čuči” skriveni revolucionar. To bi se tako moglo objasniti jer njegova želja nije da nas “smori” situacijom nepobedive korupcije, već da publiku osokoli i pobuni. Na kraju predstave spominju se mladi ljudi koji će se pojaviti i koji će se zaljubiti u slobodu – cilja se verovatno na studentske blokade i borbu studenata za poštovanje zakona.

Zato se na kraju predstave izgovaraju citati iz savremenog Ustava Srbije. Insistira se na članu 2 Ustava u kome piše: “Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana”. Pozivajući publiku to jest građane da povrate otetu suverenost, glumci pozivaju na štrajk i generalni štrajk. Tu dolazimo do realnog života u kome je situacija mnogo zamršenija nego u poučnom pozorištu. Naime, dok glumci pozivaju na štrajk sa scene, neka pozorišta zaista štrajkuju i ne igraju predstave kao vid solidarnosti sa studentima. Jer, ako su se studenti odrekli onoga što je njima važno, a to je slušanje nastave i pozvali građane da slede njihov primer, onda je, možda, logično da pozorišta ne igraju predstave. Ali kako onda posmatrati premijeru predstave Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović? Odgovor bi mogao biti da u revolucionarno doba treba igrati revolucionarne predstave. Ali, ima tu još jedan problem koji je mnogo komplikovaniji od (ne)igranja predstave u doba štrajka. A to je još jedna važna poruka predstave koja se više puta ponovi a koja glasi: “Bogataši kradu od siromašnih” i “Bogataši su kategorija lopova”. Međutim, u trećem delu Ustava, koji ne citiraju u predstavi, a koji se tiče ekonomskog uređenja zemlje i javnih finansija u članu 82 piše: “Ekonomsko uređenje u Republici Srbiji počiva na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine”. U članu 83 još piše i da je “preduzetništvo slobodno”, a u članu 86 da se “jemči privatna svojina”.

Ovo ne pišem da bih polemisala sa autorom o Ustavu – niti je to moja oblast, niti njegova. Želim samo da postavim pitanje da li se ova predstava može posmatrati kao pokazatelj promene u našem pozorištu. Ovo pitanje mi se nametnulo jer sam, koliko pre dve nedelje, pisala o predstavi NP Sombor Gospoda Glembajevi koja je po estetici veoma različita od Srpskoj omladini, Dimitrije Tucović, ali im je zajedničko to što su u obe predstave bogataši predstavljeni kao lopovi. Iz reakcije publike zaključujem da obe predstave potvrđuju stavove mnogih. Zato će biti zanimljivo pratiti da li će se u narednom periodu pojaviti još predstava sa sličnom idejom. To bi onda moglo da ukaže na promenu vrednosnog sistema, odnosno da se fokus prebacuje sa nacionalnog na klasno pitanje.