Pozorište nije hipodrom

Prodaja ulaznica za 57. Bitef je počela, što znači da je bojazan da li će Nikita Milivojević uspeti da od februara kada je imenovan za umetničkog direktora ovog festivala sastavi program za njegovo ovogodišnje izdanje, bila ishitrena. Bitef počinje 3. oktobra i traje do 10. oktobra, pa će tada moći da se govori i o njegovoj selekciji, o devet predstava iz Nemačke, Grčke, Mađarske, Litvanije, Švedske, Burkine Faso / Belgije i tri iz Beograda.

Početkom jula je održan i 10. “Šekspir festival” čiji je Milivojević osnivač i na kome je od osam predstava bilo samo dve iz Srbije, a čija će deveta, opet inostrana, biti prikazana u oktobru. Krajem jula, u grčkoj Elefsini gde je rođen Eshil, režirao je njegove Persijance, a uskoro počinje da režira Undergraund u Atini po motivima istoimenog filma Emira Kusturice, drame Proleće u januaru i romana Bila jednom jedna zemlja Dušana Kovačevića.

Pa, da počnemo.

“VREME”: Vaš mandat umetničkog direktora Bitefa počeo je burno, i činilo se da ćete ovogodišnju selekciju raditi pod pritiskom tog početka. Međutim, barem spolja gledano, deluje da je sve prošlo mirno i kako treba. Pod uslovom da utisak ne vara, kako tumačite da je gnev javnosti zbog odnosa vlasti prema značajnim pojedincima i kulturi prestao čim je neki drugi problem postao aktuelan? Da li je to uobičajena pojava ili je Bitef važniji od svake politike?

NIKITA MILIVOJEVIĆ: Ništa nije važnije od politike, tako se bar meni čini već dugi niz godina. Što se tiče Bitefa, uskoro imamo konferenciju za novinare i na njoj zvanično saopštavamo repertoar festivala i sve detalje u vezi s predstavama, to znači da je zaista sve u redu, utisak vas ne vara.

Na početku mandata ste predložili da ove godine gledamo selekciju Ivana Medenice, a da vi tu budete, kako ste izjavili, simbolično. A onda je, rekli ste, sve otišlo u pogrešnom pravcu. U kom?

Kada sam pozvao Ivana Medenicu i rekao mu da sam iz Bitefa dobio poziv da dođem na njegovo mesto, ja još uvek nisam bio načisto da li to da prihvatim ili ne, to sam i njemu rekao . Moja namera je bila da prvo nas dvojica razgovaramo, pre svega da na taj način prestanemo sa nakaradnim običajem da za smene saznajemo iz novina, telefonskih poruka i slično. Mi obojica vrlo dobro znamo kako se to radi u “normalnom” svetu, i bilo mi je sasvim prirodno da on završi sve ono što je planirao, a da tek sledeće godine ja eventualno preuzmem njegovu ulogu. Što se mene tiče, verujem da sam sa svoje strane uradio ono što je trebalo i u tom smislu bilo bi mi drago da onaj ko dođe posle mene na isti način postupi kao što sam ja. Sve ostalo je “pozorište” za druge, i u njemu svako vidi ono što želi da vidi, čuje ono što želi… i kao uvek u sličnim situacijama, svako, naravno, usput tu nešto “pazari” za sebe. U suštini, mislim da sve to više nije vredno neke ozbiljnije priče.

Uveli ste timski rad, koselektorski izbor programa. Šta je iniciralo ovu promenu? Kratak rok možda, jer trebalo je sve završiti za nekoliko meseci?

Ključna reč za to je upravo ovo što ste rekli – promena. Skrenuću vam pažnju da tu postoji određena doslednost. Naime, i u mom prvom mandatu u Bitefu, za relativno kratko vreme mi smo napravili nekoliko važnih promena. Podsetiću vas da je, recimo, Bitef teatar prvi u našoj zemlji uveo blok sistem igranja predstava i u skladu s tim angažman saradnika po principu ugovora, nešto što i danas smatram suštinskom promenom koja nedostaje našem pozorišnom sistemu. Na dva ključna mesta, izvršnog direktora i koordinatora glavnog programa, angažovane su dve mlade, sjajne osobe, koje su postale moji najbliži saradnici. Mislim da u istoriji srpskog pozorišta na tako odgovorna mesta nikada nisu postavljene mlađe osobe! Ovo govorim jedino zato što je i koselektorski tim proizvod istog takvog razmišljanja. Inače, taj način rada nisam ja izmislio, to je nešto što već odavno postoji, mnogi svetski festivali imaju koselektorski tim. Moje saradnice Ksenija Đurović i Tijana Grumić su dve izvanredne mlade osobe, izuzetno darovite, već sa ogromnim iskustvom, u njima prepoznajem sve ono najbolje što ovo društvo ima u novim generacijama i veoma mi je drago da sarađujemo. Već sada nam je jasno da je ovakav način saradnje višestruko koristan za Bitef.

Kakav nam Bitef treba, bilo je pitanje diskusije organizovane proletos. Da li su odgovori bili, ili će tek biti, primenjivi u praksi?

Prvo moram da kažem da je taj susret prevazišao sva moja očekivanja. Za mene je to bio primer kako grupa ljudi različitih iskustava, interesovanja, profesija, koji su prvi put seli zajedno za sto, treba da razgovara. Verujem da kada bi se na taj način razgovaralo u ovom društvu, njegova slika bi izgledala sasvim drugačije. Posle dugo vremena to je bio susret koji mi ponovo vraća neku nadu, bar što se tiče našeg pozorišta. Mislim da je prirodno s vremena na vreme napraviti sastanak te vrste, to nije ništa niti novo niti neuobičajeno. U više navrata već sam rekao da s obzirom da sam pre svega reditelj, za mene je timski rad nešto najprirodnije, jer u pozorištu ja sebe ostvarujem kroz druge, a to između ostalog znači da moraš znati da vodiš svoj tim ali da istovremeno dozvoliš i da budeš vođen. Mi imamo transkript razgovora sa tog sastanka, i to je sada dalje tema naših internih sastanaka. Neke sugestije mislim da će biti vidljive već na ovogodišnjem festivalu, neke ideje pokušaćemo da realizujemo za sledeći festival, a za neke stvari još uvek nismo sigurni na koji način su primenljive, tako da nam je potrebno više vremena i razgovora.

Slogan ovogodišnjeg Bitefa “Snago, ne pristaj da budeš nečija” promovisan je početkom proleća. U međuvremenu svašta se desilo i dalo mu nova značenja.

I tu se radi o nekoj vrsti promene. Učinilo nam se da bi u potrazi za sloganom možda bilo dobro promeniti strategiju. Slogan ne mora nužno da bude pod pritiskom stvarnosti, u smislu da uvek mora imati jasno vidljivu određenu poruku, biti aktuelan i slično. Ponekad, naravno, to ima određeni efekat i značaj, ali ponekad takav vid poruke meni lično deluje banalno. U razgovoru sa kolegama u Bitefu dogovorili smo se da probamo nešto drugo: umesto da budemo strašno pametni i originalni i takmičimo se ko će smisliti atraktivniji slogan, da potražimo rešenje na drugi način. Tako nekako došli smo do poezije, a zatim i stiha naše mlade izvanredne pesnikinje Radmile Petrović. Ispostavilo se, kao i uvek uostalom, da prava poezija nikada nije jednodimenzionalna, u sebi uvek krije tajnu i mnogostruka značenja, koja vreme samo od sebe u nju ugrađuje.

Ako se slažete sa tezom da je pozorište umetnost trenutka, da se na daskama tumači ono što se dešava na ulici, da li pozorište i dalje drži korak sa aktuelnim? A Bitef?

Ja sam imao priliku da više puta različitim povodom govorim na manje-više sličnu temu o aktuelnosti pozorišta. U tom smislu sećam se dobro i jednog davnog razgovora na Bitefu sa čuvenim Otomarom Krejčom, u kojem je govorio upravo o tome. Tada sam prvi put jasno prepoznao nešto što je i mene počelo sve više da interesuje u pozorištu. Radi se o tome da pozorište naravno jeste umetnost trenutka, u njemu kao u ogledalu uvek na neki način prepoznajemo odraz vlastite stvarnosti, ali ono ne treba da trči trku sa svojom stvarnošću. To je nemoguće. Pozorište nije hipodrom. Jureći nekakvu dnevnu angažovanost i takozvanu aktuelnost u pozorištu, često previđamo kako su te dnevne istine obično plitke. Problemi zastarevaju brže nego što mislimo, naročito nametljivi problemi kojih je prepuna naša svakodnevica, a ljudi i dalje nastavljaju da vole, da pate, budu srećni, nesrećni, dobri, zli, usamljeni… Mi ne živimo samo u sadašnjosti, već takođe u prošlosti i u budućnosti. Pored toga, te takozvane aktuelne predstave za moj ukus često imaju i nekakvu vrlo površnu didaktičnost. Kada to kažem, onda mislim na određeno nametanje ideja gledaocu, šta treba da misli i slično. Mene lično u pozorištu ne interesuje toliko nečija pamet, uvek mi je mnogo važnije ono što ostaje sakriveno, naslućeno nego ono što se direktno kaže.

Ove godine ste imali puno posla i oko Šekspir festivala, pre svega zato što je deseti. Odlučili ste se za savremene adaptacije starog Šekspira. Kakvi su najnoviji Magbet, Perikle, Otelo i ostali?

Kada je pre deset godina zaživeo Šekspir festival, nismo mogli ni da sanjamo da će Vila “Stanković” u Čortanovcima, koja je bila za javnost potpuno nepoznato, nepostojeće mesto, postati jedno neverovatno živo, pozitivno, uzbudljivo mesto, prava svetska pozornica. Da će tu gostovati pozorišta iz Irana, SAD, Finske, Gruzije, Velike Britanije, Belorusije, Turske, Nemačke, Jermenije, Indije, Kine, Grčke, Slovenije… Oko 25.000 gledalaca je posetilo za sve ove godine Šekspir festival i videlo više od 60 predstava. Činjenica da je festival otvorio upravo Šekspirov Gloub teatar iz Londona (ni manje ni više nego baš Hamletom!?), gotovo liči na onu avanturu Fickaralda s operom, u čuvenom filmu Vernera Hercoga. Mi smo ove godine drugi put za ovih deset godina postojanja proširili naše gledalište, što govori o posećenosti festivala. Postalo je sasvim jasno da Šekspir festival ima svoju publiku i etablirao se na mapi domaćih festivala kao vrlo poseban. Magbet, Otelo, Ričard, Hamlet… uvek su iznova novi i drugačiji, u zavisnosti iz čije mašte i stvarnosti dolaze. Od ovogodišnjih predstava izdvojiću jedan događaj koji ću sigurno dugo pamtiti kao nešto zaista posebno: predstavu Perikle prilagođenu za autističnu decu, u izvođenju britanske trupe Flute theater.

Zbog drugog dela Šekspir festivala, i to odmah nakon Bitefa, u Novi Sad dolazi Šarlot Rempling. Ove godine gost Beogradskog festivala igre bila je Izabela Roselini. Da li smemo da se nadamo povratku velikih zvezda u ove krajeve?

Ne treba da se zavaramo: sve uvek zavisi od novca. Možete da imate kakve god hoćete ideje, ali ako nemate novac koji će da ih podrži i ostvari, ništa od toga. Nama se dešava već nekoliko puta da naše ideje za Šekspir festival preuzme recimo festival u Gdanjsku, jer su zbog mnogo većeg budžeta u mogućnosti da ih realizuju. Što se tiče Šarlot Rempling, srećna okolnost je da Šekspir festival ima dobar kontakt sa Teatrom Pitera Bruka (Buf du Nord) iz Pariza, gde se njena predstava Šekspir i Bah izvodi, i da organizaciono nije komplikovana.

Ovog leta stigli ste i da režirate. Ako sam dobro razumela iz medijskih napisa, vaš akcenat na Eshilovim Persijancima u Elefsini bio je na savesti persijskog cara Kserksa, što deluje da bi bilo primamljivo videti i na našem prostoru. Da li je moguće?

Persijanci su verovatno nešto najzahtevnije što sam do sada radio, s obzirom da se predstava igrala na sedam različitih lokacija: na obali, brodu, u moru, pristaništu, šumi… a publika nas je kao nekada, u antičko vreme, gotovo u nekoj vrsti hodočašća, pratila sve vreme. Radi se u stvari o nekoj vrsti unutrašnjeg putovanja persijskog cara Kserksa kojeg savest odvodi na poslednje mesto gde bi želeo da ode, na Salaminu, mesto zločina. Tamo gde su stradale hiljade njegovih vojnika, za šta je direktno on odgovoran. Naravno, najuzbudljivije u svemu tome je to što se predstava igrala u autentičnom ambijentu: more, nebo, zvezde, Salamina, Elefsina… ostaci potopljenih brodova ispod nas na dnu mora, sve ono o čemu govori Eshil u Persijancima, i dalje je sve bilo tu, na istom mestu gde je bilo i pre 2500 godina, tako da je u predstavi to doživljaj sam po sebi. Postoji želja da se predstava odigra i kod nas, ali da li je to moguće i u kom obliku, videćemo.

Uskoro počinjete probe predstave Underground u Atini, zašto taj izbor?

Pre dosta godina, za festival u Delfima radio sam autorski projekat Moja domovina – sedam snova i u njemu sam počeo nešto što bih mogao nazvati “dijalog sa mojom domovinom”. Verovatno zato što sam već godinama izmaknut, fizički sve manje u svojoj domovini, te shodno tome kako vreme odmiče sve više se osećam “strancem”, s vremena na vreme imam potrebu za takvim “dijalogom”. U tom smislu Underground pripada toj vrsti mojih predstava. Film, drama, odnosno roman, tri su različite forme u suštini iste priče tako da je adaptacija koju sam napravio u stvari neka vrsta montaže, nova celina sa elementima sva tri dela. U njoj je kombinacija apsurda, humora, drame, istine, laži… upakovana u metaforu o velikoj iluziji, u kojoj se živi, radi, rađa i umire.