Kada neko poput Živislava Žike Bogdanovića ostavi trag na određenoj oblasti umetničkog delovanja – u ovom slučaju vizuelnim umetnostima i književnosti – lakše je pobrojati ono čime se nije bavio nego obuhvatiti sva njegova dostignuća. Čak i u poznim godinama života, tokom poslednje dve decenije, bio je poznat kao neko ko objavljuje knjige, kako prevode tako i sopstvene romane, teorijska dela, eseje i studije, u proseku po jednu mesečno. Nisu to bila izdanja namenjena širokom krugu čitalaca, već digitalno štampani primerci za bliske prijatelje i nekolicinu probranih znalaca. Ali i to je dovoljno da svedoči o tome koliko je Žika Bogdanović bio ličnost rešena da živi kroz svoje stvaralaštvo do poslednjeg daha, čak i kada ga je zdravlje sprečavalo da u javnim nastupima i gostovanjima na festivalima lično promoviše svoj rad. No, za kredibilitet odavno nije morao da mari, jer je tokom decenija profesionalnog angažmana postigao sve što je bilo ljudski i akademski moguće.
Njegov životopis je zaokružena celina. Ne postoji oblast na koju se usmerio, a da u njoj nije ostvario zapažene i zapanjujuće uspehe, pre svega zahvaljujući lakoći i promišljenosti sa kojom se suočavao sa izazovima. U osnovi, bavio se filmom, književnošću i, naravno, stripom. Deveta umetnost je na određeni način ostala oblast u kojoj je Žika ostavio najdublji trag, pa otud i status akademske zvezde i neprikosnovenog autoriteta koji je uživao među poklonicima stripa. Dok su se 70-ih godina vodile bitke o tome da li je strip popularna zabava ili ozbiljna forma umetnosti – i to ne samo kod nas nego i u svetskim razmerama – Žika Bogdanović nije osećao potrebu da se priključuje taborima „za“ i „protiv“. On je vrednosni kvalitet stripa i njegovu umetničku interpretaciju uzeo kao definisanu stvar i bacio se in medias res akademske interpretacije. I niko nije ni pomišljao da digne glas protiv toga, zbog čega je Žika unisono postao glasnik nove generacije stvaralaca. Kao neko ko se već deceniju unazad bavio filmskom i televizijskom kritikom, uredništvom i umetnošću uopšte, kada je 1974. objavio prvi broj „Pegaza“, revije za istoriju i teoriju stripa i vizuelnih medija koji se izražavaju grafičkim putem, stvorio je akademsko utemeljenje za strip na našim prostorima. Poređenja radi, iste godine u Francuskoj Mebijus je sa saradnicima pokrenuo „Metal irlan“. U svet stripa Žika je uveo termine filmske montaže, klasifikacije i druga teorijska utemeljenja, a time je „Pegaz“ bio više od revije stripa. Ono što je Micićev „Zenit“ bio za avangardu 20-ih, Žikin „Pegaz“ je predstavljao za strip scenu pola veka kasnije, a i danas je malo koja publikacija dosegla taj nivo kritičarskog i teoretskog kredibiliteta na našim prostorima.
Već sledeće, 1975. godine Žika Bogdanović je objavio Čudesni svet Đorđa Lobačeva, jedno od strip izdanja koje je krasilo brojne police širom Jugoslavije, a izlišno je reći u kolikoj su meri Baš Čelik i Čardak ni na nebu ni na zemlji doprineli popularizaciji stripa na ovim prostorima.
Ništa manje popularne, dve knjige velikog formata Gotfredsonovog Mikija Mausa – Zlatne godine Mikija Mausa (1980) i Kad je Miki bio mlad (1981) – ostaju najznačajnija izdanja Diznija na našim prostorima do danas, a urađene su pod Bogdanovićevim uredništvom i prevodom. A od iste te 1981. godine postao je i direktor Jugoslovenske kinoteke, gde je ostao devet godina. Zaokružujući svoj opus kulturnog i stripskog trudbenika, nakon Kinoteke Žika Bogdanović 1993. godine objavljuje knjigu Umetnost i jezik stripa. Da kojim slučajem i srećom negde u Srbiji postoji ustanovljena katedra za strip, ova knjiga Žike Bogdanovića bila bi temeljni udžbenik na njoj. Nijedna se publikacija do tada – a, nažalost, ni od tada – nije na stručniji, koncizniji i više analitički način pozabavila formom stripa. Pred njom čak i inače izvanredan Understanding comics Skota Meklauda deluje poput površne literature.
Strip je za Žiku Bogdanovića bio centralna tačka zenita i sutona stručnog delovanja. Snažnu naklonost prema stripu kanalisao je kroz analitički rad, i uvek je za njega nalazio vremena, i pored brojnih profesionalnih obaveza. I dok je bio novinar, kritičar i urednik filmske rubrike „Borbe“, pa i dok je četiri godine bio urednik Tanjuga, ili skoro deceniju uređivanja kulture u NIN-u, koji napušta 1976. da bi do postavljanja na mesto direktora Kinoteke obavljao dužnost urednika Izdavačkog zavoda Jugoslavija.
Strip je uvek provlačio kroz sve profesionalne angažmane i uvek mu se vraćao, pa i u poznim danima samostalnog izdavaštva. Među brojnim publikacijama koje je nemoguće naći i u bibliotekama, a koja je uređivao sa istim žarom kao i u mlađim danima, nalaze se i novi brojevi „Pegaza“.
Živeo je da bi pisao, uređivao i objavljivao. I to je činio do poslednjeg daha.
