Televizija je, kaže narod, zabavna stvar. Na satelitskom programu sam video kratak intervju sa gotovo stogodišnjom bakom sa Sicilije, koja u kući ima i telefon i televizor – ali priznaje da ih ne koristi. Bakica je u crnini, ima ceo svoj život ispisan na rukama i licu, a paradoks je da nije uspela da pobegne istoj toj igrački koju ne želi da gleda – televiziji. Kupio joj unuk, svaki magarac danas ima jedan televizor, ali priznaje da je ponekad gledala i shvatila kako postoje i dobre i loše stvari na tv-programu. Roditelji bi deci morali da puštaju samo one dobre, da deca ne gledaju gluposti i počnu da se ponašaju loše. Televizor ne može da bude zamena za mamu.
Iskreno rečeno, imao bih ogroman problem kada bih pokušao da napravim selekciju prema kriterijumu dobra i zla, a o pedagoškim implikacijama na decu da ne pričam.
Kad nisi siguran šta da puštaš deci, puštaj emisije gde se vide životinje. Veruje se da tako deca uče o prirodi, kao nekada mi u „Opstanku“. Direktor Tijanić je na sajtu RTS-a rekao da deca više ne veruju u Deda Mraza i ne veruju da životinje mogu da govore – zato valjda nemamo neki dečiji program.
Eto, video sam zoo-vrt na Beogradskom programu, kažu pobegla paunica preko zida. Nije paun Uroš, kako se prvo mislilo, a ona gde će, kud će, pravac u ulicu Strahinjića Bana, pravo među sponzoruše. Dakle, učili smo o prirodi i društvu, šta je to paunica, šta su to sponzoruše, šta su to kafići i u njima momčići (raznih uzrasta) u skupim kolima. Može i kao bajka – paunica i devet sponzora, gde na kraju dodže princ u džipu koji razume nemušti jezik, otme punicu i odvede je u vikendicu u Grocku, da fascinira poslovne partnere.
Životinje sam gledao i na Palmi plus, gde je ekskurzija penzionera iz Smedereva bila u kolektivnoj poseti zoo–vrtu „Tigar“ u Jagodini. Oduševljenje, zanos, opčinjenost lepotom životinja, jedna penzionerka je primetila kako su čisti parkovi, druga lepo negovano cveće, a koliko sam video postoji i hostesa koja vas lepo i organizovano sprovede po parku. Da se razumemo, super je da se zoo-vrtovi izmeste iz Beograda po Srbiji, Kalemegdan je realno premali, ali dok gledaju zoološki vrt penzioneri sa tužnim uzdahom konstatuju kako je šteta što Smederevo nema Palmu. Gradonačelnik Palma mu tako dođe kao endemska vrsta – unikatni primerak, nešto kao beli slon, ili čovečija ribica, sa isključivim habitatom u Jagodini i okolini. Pitanje glasi – je l’ može ta vrsta da opstane van svog prirodnog okruženja, van Jagodine? Ako može, živećemo pod Palmama i imaće svako svoj zoološki vrt, da ne kažem kavez.
Dok smo kod vitalnih penzionera, u Nacionalnom dnevniku na TV Pinku video sam poveliku grupu koja se venčavala u Gračanici. Kaže čiča – osetio neku sugestiju i odlučio da se opet oženi svojom rođenom ženom po drugi put, al’ sad crkveno. Venčanje je bilo grupno, posle kolce u porti i šenluk po čuvenim gračaničkim kafanama. Po kanonskim zakonima, ispade kao da su živeli u grehu, ko pagani i neznabošci, a onda ozvaničiš hrišćanski brak. Pitam se da l’ ono pre puj pike ne važi – lepo su izgledali ti mladenci u trećoj mladosti.
Životinje, tačnije insekti dospeli su i u Haški tribunal. Na suđenju Anti Gotovini pojavio se snimak sa Brijona gde pok. Tuđman Franjo planira progon Srba iz Hrvatske pred akciju Oluja. Sve se lepo čuje, super su se zezali i kerebečili, zvuče kao klinci koji
planiraju da zezaju komšiju, ali sve se završilo gomilom leševa, egzodusom i kolektivnim hrvatskim zaboravom. Odvjetnici obrane su ključni dokaz da je snimak montiran pronašli u cvrčanju brijunskih cvrčaka. Čak se tražilo mišljenje stručnjaka koji su obrazložili cvrčanje kao seksualni zov, ali pošto i cvrčki imaju dušu, umore se dok muvaju cvrčkinje, pa odmore malo. Dakle, nije montaža Tuđmana, Šuška i Gotovine, nego su se cvrčki malko smorili. U tom cvrčanju, u nekoliko narednih dana Hrvatska je zaista ostala bez nekoliko stotina hiljada Srba.
Na kraju – kod nas je u kadar Specijalnog suda konačno ušao Milorad Ulemek. Prvo smo čuli boju glasa u falsetu, a zatim i stajling, što bi rek’o žiri u Grandovim zvezdama. Kao ljubitelj životinja, on je nosio majicu sa iskeženim besnim vukom i crvenom beretkom, takođe endemskom vrstom. Ne znam pouzdano koliko još ima primeraka na slobodi.
Govor su verovatno u potpunosti razumele samo batice, jer su se pominjale babe-žabe, mua (franc.), moja malenkost to jest ja, šeme i papani, šuma, mečke i vašari.
Na kraju pitanje za optuženog Ulemeka od pretplatnika iz Beo zoo-vrta – da li je moguće pobeći iz svakog zatvora? U potpisu – Paun Uroš.
