Ponuda i potražnja

O čemu sada pišu naši pisci za decu? Koji književni žanr je u modi? Da li je naša savremena dečja književnost dobra književnost? Koliko je izdavačima stalo do dečje knjige? A društvu? Kakva je njena budućnost?

Zamolili smo za odgovore na nabrojana pitanja izdavače i druge upućene u savremenu dečju književnost. Moguće je da će nakon ovog teksta neki reći da trenutno ima malo toga što dečjoj književnosti nagoveštava ikakvu budućnost. Naglasak u prethodnoj rečenici je, srećom, na reči – trenutno.

KVALITET: Članovi žirija 34. nagrade „Politikinog Zabavnika“ za najbolje književno delo za mlade napisano na srpskom jeziku i objavljeno prošle godine, nagrade koja je dodeljena krajem januara, ocenjivali su 49 naslova. Moglo bi se pretpostaviti da je to validan uzorak najreprezentativnijih knjiga u toj oblasti. Petar Milatović, zamenik glavnog i odgovornog urednika „Zabavnika“, i član žirija, kaže da su mnoge među njima izuzetne, ali dodaje i da je šteta drveća koje je posečeno da bi neke od njih bile napisane. „Dešava se da ljudi kad odu u penziju požele da napišu nešto za unuka, pa to zatim objave u privatnom izdanju“, kaže Petar Milatović. „Najčešće podražavaju stil Branka Ćopića, čak i pišu o šumama Bosne i podražavaju događaje iz Brankovog Bosonogog djetinjstva. Na svu sreću, pojavili su se pisci poput Igora Kolarova, koji je dva puta dobio našu nagradu, Dejana Aleksića, Milenka Bodirogića, jednog od ranije nagrađenih autora, čija je knjiga i ove godine i tehnički i sadržajno bila izvrsna, Lidije Nikolić, naše ovogodišnje dobitnice…“

Zbirka priča Buvlje hvatalice Lidije Nikolić (videti okvir) po oceni „Zabavnikovog“ žirija najbolja je prošlogodišnja knjiga za decu. Objavio ju je privatni izdavač Čekić. Istu tu nagradu, za 2011. godinu, dobila je još jedna njihova knjiga Kuća hiljadu maski Igora Kolarova. Čekić postoji tri godine, za to vreme je objavio pet naslova za decu, i za njih dobio deset nagrada. Direktorka ove kuće Marija Krkač u razgovoru za „Vreme“ kaže da nisu nameravali da objavljuju dečju književnost sve dok im Igor Kolarov nije doneo Kuću hiljadu maski, a zatim i Avanture Marka Kraljevića: „Meni se to dopalo, i tako je počelo. Bilo mi je važno da knjige budu posebne, da govore o večitim ljudskim vrednostima, da budu zabavne, i da budu – kvalitetne. Nagrađena knjiga Igora Kolarova je, na primer, dvojezična: prevedena je na norveški zato što se radnja romana dešava u Norveškoj – što je čini neobičnom. Sve naše knjige su u tvrdom povezu, jednoobrazne su i prepoznatljive, poput dobro znanih starih edicija za decu kojih više nema. Želeli smo da iza sebe ostavimo i sadržajno i likovno kvalitetne knjige.“

AUTORI, TEME: Među autorima koji su konkurisali za „Zabavnikovu“ nagradu bilo je i devetogodišnjaka i penzionera, a dominirali su ljudi iznad četrdeset godina. „Nismo dobili nijednu knjigu autora između 20 i 40 godina. Oni su verovatno, zaokupljeni sticanjem slave, pa ih ne zanima dečja književnost“, kaže Petar Milatović. Po Ljiljani Marinković, direktorki izdavačke kuće Kreativni centar, osnovni razlog što se mladi autori teško odlučuju za pisanje za decu je činjenica da to nije lako: „Dobar tekst u sebi mora da spoji vrhunsku priču, jezičku veštinu i adekvatne razvojne poruke, a to ne može svako. Drugi razlog jeste to što ih čeka nevidljivost u medijima – uvek će se pre pisati o osrednjoj knjizi za odrasle, nego o vrhunskoj knjizi za decu. Mi smo ponosni što za nas pišu Vlada Andrić, Jasminka Petrović, Vesna Aleksić, Dejan Aleksić. Oni pišu hrabro, otvoreno, maštovito, s razumevanjem današnje dece i njihovih problema. Ali, kad pretresemo arhivu, naći ćemo jedva nekoliko pravih prikaza objavljenih u medijima. Književna kritika dela za decu gotovo da ne postoji.“

Sudeći po knjigama koje je ocenjivao „Zabavnikov“ žiri, današnji pisci najčešće pišu o ljubavi prema životinjama, o istorijskim događajima, i o vešticama i sličnim bićima. „Ove godine smo dobili i kopiju Hobita na naš način“, priča Petar Milatović. „Pisci izgleda podražavaju inostrane uzore očekujući da će im to doneti uspeh. Česte teme su i piščeve dogodovštine iz detinjstva. Autori istorijskih tema često imaju dobru ideju, ali je ili ne razviju, ili pogreše u elementarnim činjenicama, što je, naravno, nedopustivo. Ima urbanih tema, ali pravog urbanog romana još nema. Preovlađuju zbirke priča, postoje i neki novi žanrovi, kao zagonetne priče Uroša Petrovića. S obzirom na to da su njegove knjige izuzetno popularne, izgleda da je taj ili neki drugi novi žanr obećavajuća pojava u književnosti za decu. Zaključak je da su savremene teme retke, a da je pravih romana, romana u kome postoji jedinstvo i tok radnje, sve manje.“

Moguće razloge zašto pisci izbegavaju savremene teme Ljiljana Marinković vidi u činjenici da kod nas danas postoji raskorak između stvarnog života dece i književnosti za decu, i da su retki pisci koji pokušavaju da otvoreno pogledaju u svet savremenog deteta: „Ni čitaoci nisu uvek spremni za taj otvoreni pogled. Od kad smo objavili roman Jasminke Petrović Ovo je najstrašniji dan u mom životu, koji govori o jednoj tipičnoj porodici u vreme tranzicije, pored brojnih pohvala i nagrada, bilo je i komentara kako razgovor o osetljivim temama nije za decu, kako se time deca kvare i slično.“

IZDAVAČI: Kreativni centar dobija dosta rukopisa i to su najčešće sadržaji iz oblasti fantastike, kratke priče koje su autori sami napisali za svoju decu, razne vrste slovarica, rečnika, dosta poezije, ali veoma malo romana. „Nažalost, ovi rukopisi najčešće ne dostižu potreban nivo književne vrednosti da bi se na njima dalje radilo i tako dobio kvalitetan tekst“, kaže Anđelka Ružić, urednica ove kuće. „Bilo bi dobro kada bismo imali više rukopisa za decu iz pera naših poznatijih pisaca. Ali zašto oni više ne pišu za decu verovatno je pokazatelj opšteg stava našeg društva prema toj vrsti stvaralaštva.“

U izdavačkoj kući Čekić, kaže Marija Krkač, ne razmišljaju posebno o temi kad se odlučuju za naslov koji će objaviti, mada, naravno da tema nije nevažna, i navodi da su Buvlje hvatalice Lidije Nikolić knjiga o ljudima i životinjama, a Dve japanske salvete i druge priče Vesne Vidojević-Gajović o odrastanju devojčice u mirnoj sredini Obrenovca, zaboravljenim igrama, sakupljanju salveta i najboljoj drugarici preko plota. „To su teme zanimljive današnjoj deci, ali ne i njihovim roditeljima: oni su privrženi fantastici i samim tim je nameću i deci.“

U Srbiji u ovom trenutku postoji mnogo izdanja za decu, ali se samo nekolicina izdavača specijalizovala za dečju knjigu i domaću produkciju dečje književnosti. Knjige za decu domaćih autora nisu među primarnim ciljevima Lagune, odlučili su se da objavljuju uglavnom inostrane. Mina Kebin, urednica Male Lagune, kaže da objavljuju samo tri naša pisca: Zoricu Kuburović, Ljubivoja Ršumovića i Uroša Petrovića. „Fokusirali smo se na manje pisaca, s tim što objavljujemo licencna i prevedena izdanja, što je danak tržištu. Neophodno je da izdavač ima komercijalna izdanja kojima će moći da finansira vredne, ali ekonomski neisplative projekte. Licencne knjige su šarene i zabavne, ali nažalost često nedovoljno edukativne. Pokušali smo da objavljujemo kvalitetne britanske i američke pisce, ali smo došli u situaciju da zbog kulturoloških razlika moramo da prepravljamo tekst, što je zahtevalo razne dozvole i komplikacije. Idealno bi bilo imati dobre domaće pisce koji bi pratili i obrađivali teme za našu kulturnu, našu mentalnu i socijalnu sredinu na adekvatan pedagoški način. Domaći pisci koje objavljujemo odgovaraju tim uslovima.“

BRIGA: O odnosu društva prema ovoj vrsti produkcije Radomir Radovanac, direktor i osnivač Booklanda, kuće koja 18 godina isključivo objavljuje literaturu za decu, za „Vreme“ kaže: „Pretprošle godine smo objavili ediciju Srpska književnost za decu u 100 knjiga. Posao koji bi svuda u svetu radili instituti, uradili smo mi, privatni izdavač. Petnaest godina smo objavljivali po jedno kolo od šest knjiga. U njima su svi pisci, od Vuka Vrčevića – objavili smo njegove pitalice, preko Branka Ćopića, Skendera Kulenovića, Dobrice Erića do Dragana Lakićevića, Zorice Bajin-Đukanović, Slobodana Džunića… Sto knjiga. O tome nije objavljena nijedna vest u medijima.“

Ni nagrade nisu dovoljno podsticajne medijima, tvrde izdavači, da izveštavaju o knjigama za decu. „Igor Kolarov je dobio nagradu ‘Mali princ’, to je regionalna nagrada za najbolje književno ostvarenje, pa ipak, tu vest niko nije objavio iako smo je poslali mnogim redakcijama“, kaže Marija Krkač. „Mislim da javnost nema interesovanja za dečju književnost generalno, i da je u tome najveći problem i nas izdavača i dečje književnosti“

Činjenicu da Biblioteka grada Beograda nije obavila otkup knjiga za opštinske biblioteke za prošlu godinu, Radomir Radovanac smatra pogubnom. „To znači da biblioteke 16 beogradskih opština neće dobiti nove knjige. Posledice nije teško sagledati. Ko je kriv? Biblioteke u zapadnom svetu 35 odsto svog fonda odvajaju za dečju publiku. Naše – dva do tri odsto. Kažu: deca se neće ljutiti ako nemamo neku knjigu, a odrasli hoće! Zašto objavljujem knjige za decu ako znam da je zanemarena? Zato što verujem da će se jednog dana vratiti pravi sistem vrednosti pa će u njemu biti mesta i za knjigu.“

Da je opalo interesovanje za mnoge neprikosnovene vrednosti o kojima pišu knjige – otadžbina, majka, ljubav, škola, Beograd… ukazuje i Dragan Lakićević, urednik SKZ-a: „Kad bi se danas pojavili Nušićevi Hajduci, ili Seliškarova Družina Sinji galeb, ili Orlovi rano lete i Magareće godine Branka Ćopića – sve sami biseri – da li bi ih iko pogledao? Da li bi ih predstavili na televiziji? Ko bi to sada ‘uvalio’ školama i bibliotekama, a kamoli roditeljima. Prema književnim junacima iz knjiga – oblikuju se i deca. Da liče na te junake: Telemah, Tom Sojer, Mali Radojica, Frodo, Jovanče, Leskar Ra… Da li su sadašnja deca čula za ova imena? Ljubav prema deci ogleda se u knjigama koje deci – pišemo ili kupujemo ili stavljamo u lektiru. Ako deca brže rastu, treba li da ih pre napustimo? Nekad su tetke deci kupovale knjige za rođendan. Jesmo li otad napredovali?“

Svi naši sagovornici smatraju da je knjiga za decu jedan od presudnih elemenata odrastanja, izdvajamo samo komentar Ljiljane Marinković koja je citirala australijsku spisateljicu za decu Sonju Hartnet: „Mlado stvorenje koje danas čita knjigu nosi tu knjigu sa sobom u budućnost – ona ga oblikuje, utiče na njega, ono uči iz nje, pamti je, čuva u sebi. To je nešto što se dešava samo knjigama za mlade – i zbog toga su one toliko važne. Moglo bi se čak reći – važnije od knjiga za odrasle.“