Reč je o dva jednočina baleta, oba inkarnacije svojih originala, koji su zatvorili ovogodišnju baletsku sezonu u Narodnom pozorištu i ujedno najavili „novo veče“ koje bi na pravi način trebalo da zaživi tek u sledećoj sezoni. Prvi od ta dva baleta, Kavez, u koreografiji Lidije Pilipenko, premijerno je izveden 1999. godine. Sada je obnovljen, sa novim igračima u glavnim ulogama. Balet Jesenje cveće francuske baletske zvezde i koreografa Mari-Klod Pjetragale, 2001. godine premijerno je izveo Nacionalni balet u Marseju. Inače, Pjetragala je domaćoj publici dobro znana još od svog gostovanja u Beogradu 1998. godine, a upamćena je po izvedbi svog autorskog rada, solo igre, Korzika. Zbog siline emocija i čulnosti igre, Korzika i danas važi za jedno od najboljih baletskih stranih gostovanja. Dakle, kada je reč o novom baletskom diptihu, na sceni Narodnog pozorišta dobili smo zapravo jedno ponavljanje i jedno (neminovno) sećanje.
Sasvim je tačno da je balet Kavez Lidije Pilipenko, onda kada je premijerno izveden, izazvao veliko oduševljenje i pohvale ozbiljne i stručne publike. Kao refleks vremena u kome je nastao (ne zaboravimo, to je vreme posle bombardovanja), Kavez je priča o ludnici koja je sama po sebi zatvoren i bezizlazan sistem, ali u kojem ipak ima prostora za ljubav, za nadu koju pak simbolizuje rađanje deteta. Onovremena revolucionarnost Kaveza ležala je u tome što je, kao prvo, reč o komadu savremenog plesa, a to kod nas ima status raritetnog incidenta, što je režiran drugačije, što nosi snažnu društvenu poruku. Ni na prste jedne ruke nisu se mogli nabrojati oni koji su negativno ocenjivali eksplicitnost kao najjače obeležje ove predstave. Novo viđenje Kaveza, sa novim igračima (Ana Pavlović i Dejan Kolarov), u novom ruhu, i dalje ostavlja trag nametljive eksplicitnosti. Koreografija je, istina, kompleksna i nikad površna, što su obeležja svakog koreografskog rada Lidije Pilipenko, međutim, bez uporišta u kakvom pročišćenom savremenom stilu, u nekakvoj „školi“. Solidna i predana igra glavnih protagonista, Ane Pavlović, Tamare Ivanović i Dejana Kolarova, nosi ovu predstavu. No, gestikulacija tela, mimika lica i gluma pogleda deluju zastarelo, a nezgrapna suprotnost između plesnog jezika igrača i masovne pojave „naturščika“ (stanovnika „ludnice“) izvrću prvobitnu zamisao autorke, te društvena i pojedinačna tragedija za tili čas mogu se naći na svega jedan korak od groteske. Tome doprinose i monumentalno režirane slike, među kojima se naročito izdvaja ona s porođaja glavne protagonistkinje posle koje se čuje i nasnimljen plač tek rođenog deteta. Eksplicitnost ovom komadu zaista čini problem i mami gotovo neizbežnu reakciju, što bi stranci rekli – my oh my!
Da ne bude zabune, nije poražavajuće što je Kavez obnovljen, naprotiv. Poražavajuća je činjenica da novih i boljih jednočinki u našem nacionalnom baletu nema. Od 1999. naovamo – ništa. O mladim koreografima – ni reči. Svako će se zapitati, pa čemu onda služi Festival koreografskih minijatura, koji se održava upravo u ovoj kući? Šta rade mladi koji se trude da postanu koreografi pa se još i istaknu na Festivalu, kada se posle o njima ne čuje više ništa… ipak je to d(r)uga priča.
U nastavku večeri sledi koreografsko osveženje. Jedna od najvećih baletskih umetnica iz Francuske Mari-Klod Pjetragala, u saradnji sa prvakom vlastite trupe, igračem Žilijenom Deruom, prenela je svoj komad Jesenje cveće na ansambl beogradskog baleta. Iako su ovo dvoje umetnika sigurno morali uložiti trud da komad prilagode umeću naših igrača, publika će već po prvim linijama pokreta prepoznati siguran i sofisticiran koreografski rukopis. Stvarajući Jesenje cveće Pjetragala je bila inspirisana industrijskom revolucijom s kraja XIX veka i početkom XX veka, odnosno, kako kaže, propadanjem običaja. Ruku na srce, osim kostima koji jasno podsećaju na to razdoblje i povremeno uočenih scena u kojima se smenjuju sile napretka i snage prošlog, odnosno postojećeg, nikad ne bismo razumeli da je reč o industrijskoj revoluciji. Mnogo je jasnija, zapravo sasvim je upečatljiva aluzija na muško-ženski odnos, na ženski svet, na muški princip, na muško-žensku dijalektiku. Igrači su i prostorno podeljeni prema polu. Uostalom, kao i glavni igrači – Sanja Ninković i Konstantin Kostjukov. Muzika je raznovrsna, ali dominira veseli temperamentni „keltski ples“. Iako ovaj komad može delovati odveć zabavljački, lirski, Pjetragala nesumnjivo gradi prefinjenu estetiku, vešto oblikuje koreografske slike, pokret čini poletnim i lakim. Klasičan izraz je glavni oslonac u njenom stvaralaštvu i Kostjukov je u tom smislu dobar izbor, iako bi se uz mladu balerinu Sanju Ninković isto tako mogao zamisliti i igrač približno njenih godina. Sanja Ninković, balerina koja nosi jak karakterni pečat, dobila je veliki zadatak, tačnije, da bude ono što je Pjetragala bila u svojoj Korzici. Ponosna, jaka, ranjena heroina koja će snagu života i ljubavi vajati slivenim, duboko proživljenim pokretom. Nažalost, kruto klasično obrazovanje naših igrača to ne dozvoljava sasvim. U ansambl igri, slične mane nisu toliko vidljive pa su te igračke deonice i drugačije koncipirane (naročito muškog ansambla) i umnogome uspešnije.
Na kraju treba reći da su dolasci stranih koreografa, postavke njihovih baleta i rad sa domaćim ansamblom dragocena praksa, samo se postavlja pitanje kada će početi da se razmišlja o dovođenju stranih pedagoga koji će kontinuirano podučavati naše igrače novim plesnim tehnikama. Jer, bez poznavanja ovih tehnika, ni najbolji koreografi sveta neće moći da zasijaju na našoj sceni.
