Žena bomba treća je u nizu inscenacija tekstova zagrebačke spisateljice Ivane Sajko u okviru projekta RIZIK. Dok je Evropa igrana u CZKD-u, a Rio bar u podrumu kulturnog centra Magacin, poslednji deo svojevrsne trilogije Bojan Đorđev je režirao u institucionalnom pozorištu, na maloj sceni BDP-a. Zajedničko za sve tri postavke, osim imena autora, jeste da su one formalno uvek korespondirale sa tekstom. Uzvišen ton Evrope pratila su elegantna tela u blještavom i svečanom prostoru, izbegličke i postratne priče Rio bara mrak podruma, dok u Ženi bombi, analogno situaciji samoubilačkog bombaškog napada, u prvi mah ne razlikujemo izvođačice od obične publike. Najveći deo predstave one sede među publikom, u standardnom gledalištu i u gledalištu postavljenom namesto scene, raspoređenom tako da najlakše asocira na neku čekaonicu (dizajn scene potpisuje Siniša Ilić). Ovakvo rešenje prostora smešta radnju na masovno mesto okupljanja – od pozorišta (uz neizbežnu asocijaciju na napad u moskovskoj Dubrovki), preko zamišljene čekaonice, do otvorenog javnog prostora na dočeku političara (deo gledališta je zamoljen da ustane i maše zastavicama dok traje ova deonica). Svi ti prostori postaju potencijalno mesto terorizma, gde bilo ko može biti potencijalni bombaš/bombašica samoubica. Sam mizanscen je sveden na minimum, i u trenucima kada se kreću, glumice uglavnom prolaze prostorom između redova sedišta. Žena bomba ipak nije samo formalan iskorak u odnosu na klasični beogradski repertoar, pre svega zbog snažnog i uznemiravajućeg komada Ivane Sajko. Ovaj tipičan postdramski tekst naslovljen je kao „monolog u kojem sudjeluju žena bomba, bezimeni političar, njegovi tjelohranitelji i ljubavnica, bog i zbor anđela, jedan crv, Monaliza Leonarda da Vinčija, dvadeset mojih prijatelja, moja majka i ja“; kroz njih Ivana Sajko čita i obrađuje fenomen žene-bombe, svesna da govori iz zapadnoevropske kulturne perspektive, te sa određenom jasnom ali nenametljivom ironijom upisuje u njen lik izvesne dramaturške topose kao što su sukob junakinje sa samom sobom i neizbežan spoj erosa i tanatosa kroz obraćanje političaru žrtvi.
Struktura teksta je u samoj predstavi pretrpela znatne izmene. Glumice (Milena Đorđević, Evgenija Kovačević, Dejana Miladinović, Snežana Milojević, Milena Moravčević, Marija Opsenica, Danica Ristovski, Sonja Živanović) same su birale sebi najzanimljivije delove teksta, od kojih je potom napravljen kolaž: pojedini delovi se više puta ponavljaju, drugi se simultano izgovaraju, preklapaju i određuju promene ritma, kao što bacaju akcenat naizmenično na besnu masu – skupinu žena bombi – i individue kreirane po modelu dramskog lika. Sami pojedinačni monolozi su u skladu sa tim obojenim prenaglašenim emocijama. Glumačka igra, uz neizbežan krupni plan, na licu mesta se snima i direktno projektuje na video-bim, tako da sama emocija stiže do nas posredstvom slike (raspored sedenja je pritom takav da živu glumicu teško možemo ispratiti pogledom). Medijska projekcija prikazanu nam ženu-bombu pretvara u pop objekat, još jedan spektakl, koji nam fenomen bombaša samoubica arogantno i bez mnogo udubljivanja prevodi/prekodira na nama razumljiv jezik zapadne civilizacije, te sama pozicija sa koje govori Ivana Sajko biva još jednom scenski podvučena.
Uprkos tome što je postavka na prvi pogled dosta statična, Žena bomba sadrži dosta pojedinačnih razigranih trenutaka koji zahtevaju manje ili veće uključivanje publike, kao što je gađanje aviončićima od papira, ustajanje i mahanje zastavicama itd. Ipak (možda nažalost), i ova povremena interakcija ostaje na nivou dovoljno pristojnom da se, ako ste slučajno oslovljeni, ne osetite neprijatno.
Sam ritam predstave uspešno se formira jednostavnim sredstvima – promenama glasa, prelascima iz horskih u solo deonice i obratno, ubrzavanjem i usporavanjem izgovora, preklapanjem zvukova… Svetlo je takođe uključeno u igru – intimni low–key ton reflektora nasuprot histeričnim strobovima. Projektu RIZIK tako beležimo još jedan plus: Žena bomba je stabilna i zaokružena predstava, baš kao i Evropa i Rio bar, a celokupna trilogija nam uspešno demonstrira kako se može, na tri različita načina, postaviti i igrati ne-tipično-dramski tekst.
