Središnji problem liberalizma mogao bi se izraziti na sledeći način: kako organizovati političku zajednicu u kojoj je nosilac suverenosti pojedinac? Na kojim bi principima počivalo političko ustrojstvo koje mora da pomiri slobodu pojedinca i slobodu zajednice, uzimajući u obzir da su sve ljudske zajednice do pojave liberalnih ideja i pokušaja njihovog sprovođenja, pretpostavljale da je zajednica starija od pojedinca, da ona, u vrednosnom smislu, prethodi pojedincu, te da je, stoga, ona nosilac suverenosti, a ne pojedinac? Kako, dakle, da i zajednica i pojedinac, istovremeno, na istom mestu, budu suvereni (što je po definiciji nemoguće, jer suverenost je jedna i nedeljiva)? Čitave su legije pojmova pokrenute da bi se razrešio ovaj nemogući zadatak. Ispostavilo se da je sam liberalni poredak, da je način na koji on „radi“, vitalniji i snažniji od teorija koje su nastojale da ga opravdaju. Ova konstatacija nije nevažna. Ne samo što ukazuje na problematičan status liberalizma kao ideologije nego uspostavlja jasnu razliku prema političkim porecima koji leže na snažnim i sveobuhvatnim teorijama (eto nam marksizma), jedino što je život u njima pakao. Da liberalizam nema ubedljivo teorijsko opravdanje, te da je to donekle „skandalozno“, skreće pažnju i Đorđe Pavićević u svojoj prvoj (i dugo očekivanoj) knjizi Pravda i politika: nasleđe i granice političke filozofije Džona Rolsa (str. 35). Iako ne pokazuje ambiciju da liberalizmu, napokon, pruži odgovarajuću teoriju, naročito sada kada mu baš i ne ide najbolje (liberalizmu, ne autoru), Pavićević se u svojoj prerađenoj doktorskoj tezi poduhvatio nimalo jednostavnog zadatka da prođe kroz teorijski lavirint Džona Rolsa, verovatno najuticajnijeg filozofa liberalizma 20 veka.
Sasvim očekivano Pavićević polazi od temeljne Rolsove ideje pravde kao nepristranosti (justice as fairness), odnosno od Teorija pravde, slavne Rolsove knjige u kojoj se ova ideja razvija i brani. Reč je o sledećem: kako formulisati i opravdati skup principa kojima bi se na pravedan i trajan način rešio problem društvene saradnje slobodnih i jednakih osoba među kojima postoje razlike u interesima, uverenjima i načinima na koje žive? Kako, drugim rečima, obezbediti mirnu koegzistenciju nepomirljivih razlika i, tim razlikama uprkos, uspostaviti stabilan politički poredak. Rols, dakle, želi da uobliči političku koncepciju moralnih vrednosti oko kojih se ljudi mogu saglasiti. Ta bi saglasnost pak imala biti konsenzualnog karaktera. Sve dovde je u redu. Problemi nastaju kada se postavi pitanje kako doći do konsenzusa o temeljnim moralnim principima, ako polazimo od negativnog određenja slobode (niko nam, naime, ne naređuje kako se, kao zrele i odgovorne osobe, imamo ponašati, već sami biramo model života koji nam odgovara), odnosno od toga da pojedinci slede sopstvene, a ne zajedničke interese? Stari majstori poput Hobsa, Loka, ili Rusoa, izlaz su pronašli u veri u ljudski um, u čovekovu racionalnost koja će, verovali su, u strahu od haosa prirodnog stanja u kojem je svako neprijatelj svakome drugom, proceniti da je bolje živeti u organizovanoj političkoj zajednici čak i po cenu odustajanja od dela slobode. Pitanje je, međutim, kog se dela slobode odreći, na koji način i u čiju korist? Šta treba da stoji u ugovoru koji svaki pojedinac potpisuje sa zajednicom u kojoj živi, odnosno sa suverenom kojem predaje deo slobode u zamenu za mir? Na ovom mestu interveniše Pavićević i postavlja se kao svojevrsni vodič kroz gustu šumu Rolsovih motiva. (Kvalitet ovoga teksta ne relativizuje ni to što je, strogo uzev, to pionirski rad, naime na srpskom jeziku ne postoji ozbiljna recepcija Rolsovih ideja. Ovde bi valjalo skrenuti pažnju na vrlo dobru knjigu Michala Sládečeka Politička zajednica (2008), koja se bavi srodnim korpusom problema.) Iako je usredsređen pre svega na motive samoga Rolsa, Pavićević diskretno i s merom, ali i potpuno nedvosmisleno, demonstrira poznavanje teorijskih modela relevantnih za postavljenu temu, pri čemu se, valja primetiti, osim u trećem poglavlju knjige, ne upušta u zamorne i nepotrebne interpretacije. Utoliko je ova knjiga, sa svojih 300 stranica, zapravo sažet tekst.
Polazeći od uvida da Rols ne pripada, niti može da pripada, zagovornicima čistih teorija racionalnosti i društvenog izbora, Pavićević s puno dobrih razloga ne razvija znamenitu i do zla boga dosadnu Erouovu „teoremu nemogućnosti“, sa svih njenih šest lema, već je elegantno sabija u nekoliko odeljaka ne hoteći da izvođenja opterećuje tehničkim detaljima, čime njegov tekst dobija na protočnosti. Tome nasuprot on razvija teoriju moralnog konsenzusa, čime nastoji da pomiri negativno određenje slobode na kojem počiva svaki liberalni poredak i pozitivne moralne principe poretka bez kojih, po Rolsovoj pretpostavci, politička zajednica ne može da bude delatna. Rolsovi napori su, s jedne strane, dragocen vodič u tom naumu, ali u onoj meri u kojoj daju smernice u kojem se pravcu valja kretati, oni, istovremeno, svedoče i svojevrsnom neuspehu, o tome da se, ako se problemi postavljaju na rečeni način, upuštamo u nemoguću misiju. Utoliko znatan i dragocen deo knjige Pavićević posvećuje imanentnim protivrečnostima, ili paradoksima liberalnog stanovišta – recimo da li je, zarad očuvanja liberalnog poretka, nužno koristiti neliberalna sredstva, odnosno da li je dozvoljeno biti netolerantan prema protivnicima tolerancije – da bi nekakav izlaz potražio, opet uz pomoć samoga Rolsa, u zamisli političkog liberalizma. Taj prelaz, međutim, eksplicitno svedoči o nemogućnosti postizanja moralnog konsenzusa u liberalnom poretku. Istovremeno, uprkos tome što politički liberalizam uspešno pacifikuje religijske, nacionalne, političke ekstremizme, on i dalje ne uspeva da odgovori na zahteve za pravednim društvom. Da li je reč o suštinskoj nemogućnosti pomirenja principa pravde i liberalnog društva, ili je problem u filozofskoj tradiciji iz koje Rols dolazi (u kojoj se istoričnost, odnosno političnost samih pojmova ne misli), pitanje je koje i dalje čeka odgovor. Pavićević je svojom elegantnom i važnom knjigom pokazao da se jedan krug tu zatvara, ali se spiralno kretanje nastavlja.
