Mada se često govori da mladi ne čitaju, hodnici i čitaonica Univerzitetske biblioteke su puni. O budućnosti knjiga, čitanja i novih informacionih tehnologija, za „Vreme“ govori Adam Sofronijević, zamenik upravnika Univerzitetske biblioteke u Beogradu.
VREME: Kandidirali ste se za direktora Narodne biblioteke Srbije. Što je bio vaš osnovni motiv za taj potez?
ADAM SOFRONIJEVIĆ: Iz privatnih razloga želim da ostanem da živim u Srbiji. Težim da okruženje u kome boravim bude bolje i smislenije. U okvirima posla kojim se bavim, a to je bibliotekarstvo, ovo je upravo zadatak Narodne biblioteke Srbije. Ona usmerava i ceo bibliotečki sistem Srbije. Ukoliko, na primer, biblioteka u Valjevu nema bar poneki izuzetan program ili uslugu, ne možemo reći da Narodna biblioteka Srbije uspešno obavlja svoju društvenu funkciju. U ovom trenutku vidim veliki prostor za unapređenje rada Narodne biblioteke Srbije, a za to je potrebna pre svega promena svesti o mogućnostima i prilikama koje nam danas stoje na raspolaganju. Ko u savremenom svetu ne trči taj ide unazad, a srpsko bibliotekarstvo kao celina može se podstaći da trči jedino iz Narodne biblioteke Srbije. Da se akademski izrazim: džabe mi imamo model za automatsko prepoznavanje rukopisa Isidore Sekulić u Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu, kad rukopisi Nenadovića u Valjevskoj biblioteci i rukopisi u stotinu drugih biblioteka u Srbiji čekaju da ih neko prekuca stranicu po stranicu, umesto da se pritisne dugme i sve završi za dan – dopustićete mi da budem potpuno anegdotski nastrojen. Znate, i veliki Đorđe Stanojević uspeo je da Beograd bude jedan od prvih gradova na svetu sa delom uličinog osvetljenja koje radi na naizmeničnu struju, ali je Srbija ostala u mraku još decenijama posle toga jer to nije stiglo dalje od kruga dvojke.
Kako vidite djelovanje Narodne biblioteke Srbije u budućnosti, odnosno šta je vaš program?
Program koji sam ponudio je stručni program zasnovan na velikom iskustvu koje sam stekao kroz rad u Univerzitetskoj biblioteci na svim bibliotečkim pozicijama. Radio sam kao izvršilac-inženjer računarstva, rukovodio sam veoma složenim i inovativnim odeljenjem, a najvažnijim smatram iskustvo na mestu zamenika upravnika. Izuzetno vredna saznanja stekao sam kroz međunarodnu saradnju. Od 2010. godine učestvujem u radu najvećeg bibliotečkog udruženja Evrope LIBER koje okuplja više od 450 biblioteka iz svih evropskih zemalja. Kao krunu ove saradnje očekujem izbor u upravno telo ovog profesionalnog udruženja, na godišnjoj konferenciji u junu ove godine u Dablinu. Ponosan sam i lično jer me za ovo visoko zvanje predložio po mnogo čemu prvi bibliotekar Evrope, gospodin Pol Ajris, direktor biblioteke UCL u Londonu, ali smatram da je to i priznanje za srpsko bibliotekarstvo jer je do sada u ovom uticajnom telu iz čitavog regiona Jugoistočne Evrope bio samo jedan predstavnik iz Grčke. Vredna stručna iskustva stekao sam i kroz saradnju sa portalom Europeana, infrastrukturom DARIAH, kroz više CIP projekata i COST akcija Evropske komisije, udruženjem akademskih bibliotekara Ruske Federacije ARBICON, prvom panevropskom kolaborativom u kulturi READ-COOP, kompanijom CCS iz Hambruga i mnogim drugim entitetima i organizacijama koje deluju u oblastima kulture i nauke.
Kao najvažniji deo programa vidim mogućnosti koje on otvara za okupljanje svih kvalitetnih ljudi koji mogu komplementarnim znanjima i veštinama da doprinesu boljem radu Narodne biblioteke Srbije u budućnosti. Moja disertacija, zasnovana na prvom istraživanju takve vrste u svetskim razmerama koje sam sproveo u bibliotekama osam zemalja Evrope, nosi naziv „Nova paradigma saradnje u bibliotekama“. Znate, nije da nemamo kvalitetnih ljudi koji žele dobro Narodnoj biblioteci Srbije, knjizi i kulturi čitanja generalno, važno je samo ne izostaviti nikoga ko može da pruži konstruktivni doprinos. Pored mnogih kolega i koleginica, karijernih bibliotekara, posebno bih izdvojio gospodina Miloša Jankovića, koji se takođe kandidovao za direktora Narodne biblioteke Srbije, a koji pored iskustva u oblasti kulture, ima izuzetno veliko iskustvo u javnoj upravi, dragoceno za upravljanje krovnom institucijom kulture; dekanku Filološkog fakulteta profesorku Ljiljanu Marković, koja je u izuzetnoj meri unapredila obrazovni i istraživački proces na ovom fakultetu i kroz saradnju sa Univerzitetskom bibliotekom pomogla da Beograd bude domaćin najvećeg bibliotečkog skupa u Evropi 2020. godine, i svakako profesora Aleksandra Jekova, upravnika Univerzitetske biblioteke koji je omogućio uzlet ove ustanove u stručnom i profesionalnom smislu.
Zamjenik ste upravnika Univerzitetske biblioteke. Po čemu se u javnosti prepoznaje ova ustanova?
Pitanje je koliko jedna biblioteka uopšte može da se prepozna u našoj široj javnosti. Ali nije drugačije ni u ostalim zemljama. Svet se promenio. I biblioteke u razvijenim zemljama lutaju kao izgubljene duše po bespuću novog digitalnog sveta koji nemilosrdno urušava sve prethodne modele i koncepte, pa i onaj bibliotečki. Ali taj savremeni, digitalni svet istovremeno nudi obećanje novog, koje može biti mnogo bolje ili mnogo gore u zavisnosti od toga kakvim ga napravimo. Sa nevericom čitam vest da jedna od najpoznatijih svetskih biblioteka odnedavno nudi uslugu iznajmljivanja skupe odeće, onima koji ne mogu da je priušte. Sa jedne strane, biblioteke su i nastale baš iz tog razloga, da bi oni koji ne mogu da ih kupe mogli da pozajme knjige koje su tada bile izuzetno skupe. Da li tom logikom biblioteke danas treba da počnu u svoje fondove da smeštaju i automobile, nakit, skok padobranom? Ili treba da pogledaju u svoju dušu i vide u njoj osnovnu funkciju, kreiranje informacija u susretu korisnika sa podacima. Podaci su do juče čuvani pretežno u štampanim knjigama, danas se čuvaju u hiljadu inkarnacija, pretežno digitalnih. Biblioteke su nastale zbog visoke cene informacija koje su nastajale u susretu čitalaca sa knjigama koje su imale izuzetnu vrednost. Vredne informacije danas se ne mogu kreirati pukim pozajmljivanjem knjiga iz biblioteka. Šta je uloga biblioteka u takvom svetu? Upravo ona koju su imale i u starom svetu, ali ostvarena novim alatima, u novom okruženju i uz novu svest o onome što se radi. Odabir, opis, čuvanje i prezentacija knjiga i materijala vezanih za knjigu. Knjiga se promenila, nije više samo štampana, i ako se to uzme u obzir prilikom definisanja osnovnih funkcija koje su pomenute, opstanak i društvena korisnost biblioteka ponovo postaju neupitni. Potrebno je promeniti svest o tome šta se radi u biblioteci i zašto se baš to radi. Voleo bih da se Univerzitetska biblioteka u javnosti prepoznaje po ovakvom pristupu.
Šta Univerzitetsku razlikuje od drugih biblioteka u zemlji?
Pretraživa digitalna biblioteka koja ima više od 600.000 stranica i koja stalno raste i prava je riznica kulturnog nasleđa Srbije. Svakako po sadržajima koje nudi, ali još više po mogućnosti da se tekst efikasno pronađe unošenjem željene reči ili imena. Univerzitetska biblioteka je jedina velika biblioteka u zemlji čije su sve knjige vidljive putem interneta, odnosno za svaku knjigu se može proveriti da li postoji u njenom fondu ili ne. Digitalni narodni gramatički rečnik u slobodnom pristupu koji sadrži preko pola miliona padežnih oblika imenica jednine i množine srpskog jezika, a koji je nastao radom više od tri stotine onlajn volontera koje je biblioteka okupila i omogućila im virtuelni prostor za rad. Tviter nalog @1918nadSrbijom kojim je obeleženo sto godina završetka Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevine SHS, a koji je ostvario više od 1,5 miliona interakcija korisnika i prezentovanih sadržaja i koji je poslužio kao osnova za štampanje prve Tviter knjige na svetu. Program „Demokratizacija digitalizacije“ kojim se uvode najsavremenije digitalne tehnologije za jeftino, masovno pravljenje slika štampanih i rukom pisanih sadržaja i revolucionarna tehnologija zasnovana na mašinskom učenju za automatsko prepoznavanje rukom pisanog teksta. Izrada prvog domaćeg bibliotečkog proizvoda zasnovanog na veštačkoj inteligenciji, savetnika za nabavku knjiga. Izuzetan čitaonički ambijent u zgradi sazidanoj 1926. godine kao prvoj namenski zidanoj zgradi za biblioteku u Srbiji.
Koliko suvremena informatička revolucija utiče na bibliotekarstvo u Srbiji?
Utiče u presudnoj meri jer menja svet u kome živimo. I lokalno i globalno. Ona u potpunosti urušava stari svet uz obećanje da je moguće izgraditi novi, bolji. Alternativa je život u ruševinama starog sveta, a da li je to bolje ili gore od prethodnog stanja, na svakome od nas je da prosudi. Sudbina bibliotekarstva, u svetu i u Srbiji, svakako je presudno određena načinom na koji će se graditi taj novi svet. Ukoliko uspemo da osmislimo nove modele i koncepte koji će očuvati temeljne vrednosti na novim digitalnim osnovama, onda će sve, pa i bibliotekarstvo, imati smisao. Ukoliko ne uspemo, upitni su način i smisao bavljenja knjigama, digitalnim ili bilo kakvim, u ruševinama jednog starog sveta koji smo sami srušili u nadi da ćemo izgraditi bolji ili poneti hibrisom puke mogućnosti razvoja gotovo savršenih tehnologija.
I, vezano za prethodno pitanje, koliko smo tu u stanju da pratimo svjetske trendove?
Lepota savremenog sveta, koja je istovremeno privlačna i gotovo zastrašujuća, u najvećoj meri je zasnovana na jednostavnosti i pristupačnosti tehnologija koje čine njegovu osnovu. I na činjenici da se ovim otvara prostor ideja kao suštinski prostor poređenja i takmičenja. Imajući ovo u vidu, jedina prepreka da pratimo svetske trendove je vezana za ideju i želju da ih pratimo. A shvatajući suštinu savremenog sveta, moramo znati da to više nisu jedinstveni trendovi, kao i da nisu svi pozitivni, negativni ili konstantno vrednosno određeni.
Često se čuje da mladi ništa ne čitaju. Kakva su, u tom kontekstu, vaša zapažanja i saznanja?
Mladi možda ne čitaju u smislu čitanja kakvo smo poznavali u starom svetu. Ali oni konzumiraju više informacija i upijaju više znanja nego ijedna prethodna generacija. Ako dobro pogledate mlade, shvatićete da oni kao grupa možda i najbolje od svih grupa razumeju savremeni svet. Problem drugih grupa, određenih generacijski ili nekim kulturnim obrascem prethodnog sveta, jeste što ili u većini ne razumeju novi svet ili nemaju za njega simpatije. Stoga su za članove ovih grupa stavovi mladih koji odlično oslikavaju novi svet neprihvatljivi i lako ih je proglasiti nekulturom ili posledicom nečitanja. Ako želite da nazrete novi svet, svet koji mladi odlično razumeju, pogledajte savremenu popularnu kulturu. Ona je često dobra slika sveta u kome nastaje. I kao što je serija „24“ verno prikazivala prethodni svet, nastao posle 11. septembra 2001, tako danas serija „Game of Thrones“ verno slika savremeni svet. U ovom svetu mladi respektuju i računaju kao bitnu isključivo moć, sve drugo ne postoji, a u toj pustinji jedino što još smatraju vrednim napora je traganje za ultimativnim iskazom moći, nedostižnim idealom ljubavi. Čitanje kakvo smo prethodno poznavali smatraju luksuzom koji samo retki mogu sebi da priušte, oni sa puno vremena, a time i s malo moći. Ljubav u scenariju čitanja ostaje im, čini mi se, kao nepoznata. Stoga je ona veoma opasna, ali u njoj leži, smatram, i poslednja nada za knjigu kakvu smo poznavali, ukoliko odlučimo da je vredna spasavanja.
Šta vidite kao najveći problem bibliotekarstva, ali i kulture uopće, danas u Srbiji?
Nedostatak svesti o suštini savremenog sveta i kao posledica toga nedostatak ideja kako i šta da se radi u stručnom i profesionalnom smislu.
Na kraju, kako vidite sudbinu pisane riječi? Da li će u narednim decenijama postojati knjige i štampani mediji u dosadašnjem obliku. Konačno, kakva će biti sudbina biblioteka?
Pisana reč i njen pratilac čitanje, kakve smo ih poznavali u prethodnom svetu, na umoru su. Kao i svet koji ih je stvorio. Knjige i štampani mediji svakako će uvek postojati u svom dosadašnjem obliku, samo će se promeniti njihova količina, korišćenje i vrednosno određenje. Neke biblioteke, koje će bolje razumeti suštinu savremenog sveta, ući će u novo zlatno doba, dok će druge ostati na margini. Moja želja i profesionalni napor usmeren je na to da što više biblioteka u Srbiji uđe u prvu grupu.
