Borske beležnice, spoj Aleksandra Zografa, Mikloša Radnotija, Danila Kiša i Zorana Paunovića
Knjiga s naslovom Borske beležnice, nedavno objavljena u Narodnoj biblioteci Bor, spojila je u sebi četiri umetnika: savremenog srpskog strip crtača i pisca Aleksandra Zografa, mađarskog pesnika Mikloša Radnotija, pisca i prevodioca (u ovom slučaju s mađarskog) Danila Kiša i profesora i prevodioca s engleskog Zorana Paunovića.
Kako je do toga došlo i kako u najkraćem izgleda ovo atipično izdanje?
Centralni deo knjige čini rukopis od deset pesama koji je Mikloš Radnoti započeo krajem 1944. kao logoraš u Hajdenau, nemačkom radnom logoru u blizini Žagubice. Veći deo tih pesama je nastao posle zatvaranja logora, kada su logoraši gonjeni da marširaju stotine kilometara, vraćajući se pešice i pod torturom pratilaca, krenuvši iz okoline Bora, preko Srbije i Mađarske, navodno za Nemačku. U pesmama svedočanstvima ovog iskušenja, Mikloš Radnoti je vodio pesnički dnevnik svojih tegobnih, predsmrtnih iskustava, u sveščici „na kocke“, koju je malo ranije nabavio od nekog srpskog seljaka. Pesme je na nagovor Aleksandra Tišme, prepevao Danilo Kiš, i one su u ovom obliku već u dva maha objavljivane u knjigama. Aktuelno borsko izdanje obeležava 40 godina od njihovog premijernog štampanja u istom gradu.
Uvodni deo knjige čini strip Aleksandra Zografa, četrnaest tabli pod naslovom „O borskoj beležnici“. Reč je a istorijski i biografski rekonstruktivnom stripu, kakve Zograf voli da piše i crta, i s uspehom stvara već godinama – u ovom slučaju uspevajući da predstavi poprište tragične Radnotijeve sudbine, podsetivši nas na skoro sasvim u zaborav potisnute nacističke radne logore (kojih je samo u okolini Bora bilo više od 40!) i u kojima su sem Srba radili i zatočeni Poljaci, Grci, Italijani, Mađari itd. (Što se književnosti tiče, o temi nacističkih radnih logora u blizini Borskih rudnika pisao je, bar od najznačajnijih srpskih pisaca, samo Voja Čolanović u romanu Levi dlan, desni dlan.)
Aleksandar Zograf vrlo precizno, a crtački prepoznatljivo i efektno (koristeći i tamniji kolor) predočava lik Mikloša Radnotija, njegovu mladost i poslednje mesece života – u logoru, događaje na maršu, kao i tragičnu smrt u blizini mađarskog mesta Abda, 9. novembra 1944. Distanciranost hronološki razvijene naracije, njeno insistiranje na surovoj faktografiji i izbegavanje crtačkih „egzibicija“ daju ovoj stripskoj priči ubedljiv, tragični ton.
Treći zaključni deo Borske beležnice napisao je Zoran Paunović, koji će zainteresovanim čitaocima predočiti mesto Mikloša Radnotija u modernoj tradiciji mađarske poezije, ali i okolnosti nastanka njegovih deset poslednjih pesama te njihovog čudesnog vaskrsavanja (prilikom ekshumacije leševa Radnotija i njegovih dvadesetak drugova u smrti), godine 1946. kad je u zadnjem džepu pesnikovog zatvoreničkog odela nađena sveščica stihova i pesnikova molba, ispisana na pet jezika, da se pesme, ako budu sačuvane, pošalju na određenu budimpeštansku adresu. Takođe, Paunović objašnjava i vezu Aleksandra Tišme s celom pričom odnosno Kišove duboko intimne razloge da se posveti prepevu Radnotijevog lirskog dnevnika, što je uradio majstorski. Tu je i mala istorija pojavljivanja Borske beležnice na srpskohrvatskom, te Paunovićevo esejističko promišljanje o smislu poezije kao svedočanstva tragične Radnotijeve sudbine. Naš esejista analizira deset pesama, ukazujući kako na njihove nesumnjive umetničke domete, tako i na međusobne versifikacione i značenjske razlike, odnosno smisaonu dubinu poslednjeg pesnikovog ostvarenja.
Čitajući danas Radnotijeve poruke budućim ljudima, zaustavićemo se nad antičkom poetičnošću prožetoj Sedmoj eklogi, na očajnički toplom Pismu ženi, na tercetima alegorijske pesme Koren… Ne manje pažnju privlači razgovor pesnika i proroka u Osmoj eklogi, kao i četiri Razglednice, kratke i oštre pesme o okolnostima patnji i slutnjama Mikloša Radnotija, u sam životni sumrak. Gotovo neverovatna je pesma Usiljeni marš u kojoj u dve paralelno izvedene kolone, kao suštinski modernista, mađarski pesnik rečima prati ritam beskrajnog koračanja, sa oštricom smrti nad sobom i ostalim mučenicima – kojih će oko 1000 biti pobijeno u blizini Crvenke! Ni u jednom momentu se Mikloš Radnoti nije zavaravao mogućnošću bekstva ili drugačijeg izbavljenja, mada je nemačko povlačenje nagoveštavalo skorašnji završetak Drugog svetskog rata. Njegov tragični osećaj možda je najubedljivije zabeležio katren Razglednice 3: Iz volovskih gubica krvava bala toči,/ ljudi bolno–krvavo mokre,/ četa se kužno u gomili vrti./ Nad nama frkće gnusoba smrti…
Ili, i u nekoliko reči: nacizam, rat i smrt.
U organizaciji Konzulata Jamajke, a po ideji počasnog konzula gospodina Mirka Miljuša, YU Grupa je u martu spakovala kofere i odletela na Jamajku. Tamo je snimala stare pesme u rege žanru, a nikad mlađi Jelići dali su svoj doprinos već aktuelnom projektu pod nazivom “Prekookeanski most”.
Cela priča o Brajanu Vilsonu, nedavno preminulom geniju pop muzike i lideru The Beach Boys-a, prelama se kroz priču o njihovom apstraktnom hit singlu za sva vremena Good Vibrations
U drugom činu Leone i Glembaj zarili su se jedan u drugog ko kobac u kopca. Taj surovi obračun završio je Glembajevom smrću. U samrtnom hropcu uz pojavu barunice Kasteli, stari Glembaj završio je u naručju sina. To je omaž Mikelanđelu i njegovoj skulpturi “Pijeta”. Scenu “Pijeta” smislio je Danilo Marunović
Ivan Antić, Kajzermilen glič (mikroputopis u tri glasa), PPM Enklava, 2025 Kajzermilen je četvrt u Beču, svakako ne prva koja pada na pamet kada se pomisli na ovaj grad, ali, sa svojim golim i sivim distopijskim prostorima, otuđenim “totalitarizmom dimenzija”, možda paradigmatična za savremeni svet. U tom okruženju troje Antićevih lirskih junaka ostavlja utisak postflanera, besciljnih uličnih hodača, koji se kreću gradskim prostorom u kome, uprkos precizno popisanim tragovima ljudskog prisustva, kao da nema ničega
Završna predstava Instituta za umetničku igru „Human design“ bavi se pitanjem identiteta zadatog rođenjem i čovekovom potrebom da sam izabere ono što oseća da jeste
Nikad se još nije desila istovremena blokada svih većih gradova u zemlji za puka dva sata. Sada jeste. Studenti i građani tu neće stati, jer osim otpora nemaju drugog izbora. Kako će teći narodno blokiranje Srbije i što se dalje može očekivati
Pobunjeni studenti i narod mogu da bace pokoju kamenicu, ali ne mogu biti zbilja „nasilni“. Jer, Srbija je odavno u modusu samoodbrane od režimskog nasilja, onog koje uništava i briše živote
Kome smeta generalni ton u kom se odvijao jučerašnji protest “Vidimo se na Vidovdan”, nek se seti: 28. juna 2025. godine pod pendrecima su krvarile glave jer je Aleksandar Vučić “branio” zapišani, smrdljivi vašar u koji je pretvorio Pionirski park. Nemamo druge studente koji će vam se više svideti. Ovo je jedina prilika da se oslobodimo represivnog režima, druge biti neće
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
