Šta smo, dakle, ovde imali? Najpre, jednog u sopstvenom životu zaglavljenog tipa „oko četrdesete“ koji povazdan sedi u svom kutijastom stančiću, češka jaja, pije pivo – to jest, ako ga ima – i sanjari o davno prohujalim Divnim Danima (podvrsta: panker bez ograničenja mandata, pali veteran ranih osamdesetih) kada je sve bilo okej, fajn i super i baš je čudno kako je sve nekako netragom nestalo, baš kao i svi ti Divni Ljudi koji su ga tada okruživali. Potom, sitnog i živopisnog tranzicijskog muljatora, koji s ortakom vodi poluopskurnu poluperiferijsku agenciju za nekretnine: jedan je bivši šofer, drugi bivši portir, i dali bi ama baš sve da nikome ne zaliče na notornu braću Troter, ali nije baš sigurno da će im to ikada stvarno uspeti. Onda, tinejdžerku „južnjačkog“ porekla, jezičavu rezonerku koja predstavlja Glas Ulice, jednog sveta koji je zapravo geto unutar geta, ne tako drastično različit od mladeži iz notornih pariskih banlieus. Na koncu, intelektualku, penzionisanu lingvistkinju, koja nekako kao da „ne spada“ u ovu priču, zbog svog obrazovanja i socijalnog porekla, ali koja opet sasvim razložno lagano privodi kraju svoj život baš ovde, na odlagalištu zagubljenih ljudskih sudbina.
A to se odlagalište zove Fužine: tipično solitersko naselje, čedo pozne socijalističke epohe, prostrto uz rečicu Ljubljanicu, tamo na istočnoj periferiji Ljubljane, natprosečno gusto naseljeno „južnjacima“, mahom neobrazovanim i deklasiranim doseljenicima iz zauvek bivših jugoslovenskih republika, koji su davnim useljenjem u svoje fužinske stanove možda i dosanjali socijalistički srednjoklasni san, ali su u svemu drugome ostali – kulturološki i mentalitetski – manje-više ono što su bili pre nego što su došli ovamo; za razliku od njih, njihova deca nisu ni „ovo“ ni „ono“: njihov je svet onaj Svet Između, u Sloveniji nikada neće biti uistinu „strejt“ i „kul“, a u zavičajima svojih roditelja ostaće tek blazirani „Janezi“.
Svako od naratora priče Fužinskog bluza Andreja E. Skubica (preveo Roman Vehovec; Vega media, Novi Sad 2008) u grčevitoj je koliko i uzaludnoj potrazi za nečim što više nije dosegljivo, još nije dosegljivo, ili nikada to nije ni bilo: veteran osamdesetih pokušava da pritisne erase & rewind na opasno iskrzanom VHS-u svog života, i da se vrati u onaj Arhitrenutak kada je sve bilo OK, kada se život otvarao pred njim kao slasna školjka koja pouzdano krije biser. Penzionerka juri za nečim na neki paradoksalan način srodnim: za davnim trenutkom u kojem je sve pošlo naopako, u kojem je njen do tada naizgled nerazrušivi porodično-građanski životni oklop počeo da se krha i raspada. Kvartovski biznismen ganja fantoma Uspeha po meri Novog Doba, istovremeno negde trezveno svestan da nije igrač visoke lige stvoren za velike stvari – sad, da li zato što nije dovoljno pametan ili dovoljno pokvaren; ili je to postalo isto? – ali i rešen da odbrani ono nešto malo svog sveta u epohi ponosne otimačine. Klinka traži ono što traže svi u njenome dobu: smisao, uvažavanje, užitak, ljubav, samosvest; ona jedina nije posve bez šanse, mada je teško verovati da će ikada odmaći daleko od fužinskih tratina među zgradama, po kojima će jurcati njena deca, a ona će ih loviti dok joj na vreme i temeljito sjebani muž dangubi u lokalnim kafiću ili kladionici.
Sve se to dešava u jednom jedinom vrelom, lepljivom i znojavom letnjem danu, u kojem Fužine ostaju bez vode. Doba je tamo negde na prelazu milenijuma; a uveče se, ha, igra istorijska fudbalska utakmica Slovenija-SRJ, kao neizbežan simbolički sraz jednih i drugih fužinskih autsajdera. Skubicov roman, koji je pre koju godinu bio veliki hit u Sloveniji, sjajan je primer kako se više nego savremenim pripovedačkim sredstvima mogu elegantno – i nimalo zagušljivo – ostvariti sva ona „staromodna“ (dakle: svevremena, da se ne lažemo) očekivanja od romana koji je izvan i iznad rutine literarne konfekcije: da bude osebujna i neponovljiva, a opet katarzično prepoznatljiva „slika epohe“, da njegovi likovi budu samosvojne i „prirodno hodajuće“ kreacije, a pri tome i neko ko nas se i te kako tiče, ko nam svojim bivstvovanjem govori nešto do čega nam je stalo. Fužinski bluz je izvanredna, pronicljiva, protočna i snažna mikro-studija jednog sveta u previranju, nastanjenog zbunjenim i nesigurnim ljudima koji, na koncu, ipak ostaju bolji nego što bi iko od njih smeo da zahteva: na mestu i u vremenu gde se sve društvene, a bogme i intimne istine i norme menjaju svakih deset ili dvadeset godina, i njihova je izgubljenost „ljudska, odviše ljudska“. Prevodilac Roman Vehovec imao je vrlo nezahvalan zadatak da suvislo „posrbi“ roman u kojem ionako vrvi od „srbohrvaških besed“, i u tome je skoro bez izuzetka izvanredno uspeo.
Možda to, s obzirom na okolnosti, i nema nekog osobitog praktičnog smisla, ali ne mogu odoleti da uz Skubicov roman ne spomenem i za posrbu – koja bi tek bila teška, kuku i lele! – iz sveg srca i glasa ne preporučim roman koji je neka vrsta njegovog tematskog, do izvesne mere i poetičkog naslednika, radnjom takođe smeštenog u te famozne Fužine… Radi se o romanu Čefurji, raus! Gorana Vojnovića (Beletrina, Ljubljana 2008), aktuelnoj velikoj uspešnici slovenačke literarne scene. Čefurji, raus! (bajdvej, „čefur“ je pogrdan izraz za doseljenika iz nekadašnjih „bratskih republika“) u neku ruku radikalizuje premise na kojima počiva Fužinski bluz, razgranava pre svega onu, u Skubicovom romanu možda za nijansu-dve diskretnije naglašenu, priču o razdoru Naših i Vaših (Slovenaca i doseljenika), pre svega kroz traumatično sazrevanje i samospoznaju naratora, „bosanskog“ dečaka koji će na najteži način iskusiti dubinu svoje identitetske „dvojnosti“ koja se tako često pretvara u „duplo golo“, u muku duhu, u razapetost između arogancije „domorodaca“ i tvrdokorne patrijarhalnosti i etnomuzealnosti „dotepenaca“. A sve to uz mnogo humora i neke divlje, ulične jezičke lepote, uz naprosto „pršteće“ dijaloge, i uz sveprisutni lirični podton koji će upečatljivo ekspandirati na kraju. Kraju koji to zapravo i nije, jer će gotovo sigurno uslediti nastavak ove priče. Takve priče kraja ionako nemaju, ne bar u ovom delu sveta. I Skubic i Vojnović napisali su vanserijske, izvanredno dojmljive a literarno gotovo besprekorne knjige kakve su i na srpskom jeziku nasušno potrebne. Doduše, to što su potrebne ne znači nužno i da će ih biti!
