Poema nepristajanja

Ne! – urla, zavija u meni nešto, ne želim da se sećam, umakati umesto madlenica, koje u ovim opustošenim krajevima nisu poznate ni kao deficitarni artikal, umakati, dakle, recimo, bebi–piškote u garzon filter čajnu mešavinu, mada, naravno, hoću da se sećam, hoću, ne mogu da činim ništa drugo, ako pišem, sećam se, moram da se sećam, očito zbog znanja, sećanje je znanje, živimo da bismo se sećali svoga znanja, jer ne možemo da zaboravimo to što znamo, ne bojte se, deco, nije reč ni o kakvoj „moralnoj dužnosti„, ne, moliću lepo, jednostavno nismo u stanju, ne umemo da zaboravljamo, ovakvima smo stvoreni, živimo zbog toga da znamo i da se sećamo i, možda, štaviše verovatno, čak skoro sasvim sigurno, zbog toga znamo i zbog toga se tog znanja sećamo, da bi se neko zbog nas stideo, kad nas je već stvorio, da, za njega se sećamo, za njega, koga ili ima, ili nema, jer je tako svejedno da li ga ima ili nema: u krajnjoj liniji, svodi se na isto, suština je u tome da se mi sećamo, da znamo i da se sećamo da bi neko – bilo ko – mogao zbog nas i (eventualno) za nas, da se stidi.

Gore citirana megarečenica jedna je od kraćih u inače kratkom (134 strane) romanu Imrea Kertesa Kadiš za nerođeno dete (preveo Arpad Vicko; Vega media, Novi Sad 2005), ispisanog u obliku jednog jedinog, beskrajnog pasusa, onako kako su nas već izdrilovali Tomas Bernhard ili, recimo, David Albahari, to jest ako se u nove pasuse ne računa to što zagrcnuti naratorov solilokvij povremeno hvata zalet za novi krug jednim, usred rečenice umetnutim, zvonkim i gromkim „Ne!“, poput onog sa početka gornjeg opširnog, a jednorečeničnog citata. Jer u tom mnogo-šta-značećem i obuhvatajućem „Ne!“ zapravo se i krije ona glavna nit ove romaneskne molitve (kaddish – molitva za mrtve).

Kao jedna velika, iz komada izlivena poema nepristajanja – na šta? ponajpre na stanovite krute zakonitosti postojanja i trajanja, moglo bi se reći – ovaj je roman naizgled jednostavne zamisli, a složene strukture, dugih, tmastih, kabastih i eliptičnih rečenica koje prizivaju ritam govornog rituala, rečenica ustobočenih kontra svake čitalačke rastresenosti i(li) lenjosti, jezgrovit (o, da, i jezovit) Kertesov odgovor na jedno epohalno pitanje: kako ne samo „pisati pesme“, nego i kako postojati, odnosno drugome podariti postojanje u svetu koji je upoznao Aušvic, kao savršeno ovaploćenje one najgore vrste Zla, one iz koje je isključen svaki „trivijalni“, divlji ali i kratkotrajni impuls, svaka improvizacija, elem, iz zla koje je besprekorno organizovano i utoliko lišeno poslednje kopče sa Ljudskošću? Otuda je pripovedačevo „Ne!“ ponajpre bezostatan odgovor na ideju, predlog, viziju, želju… za potomstvom, jer bi – reći će Kertes autopoetički u govoru pred Nobelovim komitetom – „njegov dolazak na svet bio okrutan i zločinački“. No, kako jednostavnih odgovora zapravo nema, čak ni kada su tako zvonki i gromki, ovaj Kadiš… ipak je direktno, otuda negde i implicitno čežnjivo, obraćanje Njemu, onome ljudskom životu koji bi bio nastao da nije bilo toga „Ne!“, odnosno svega onoga što je toj iznuđenoj i rezigniranoj negaciji prethodilo.

Slično nekim drugim Kertesovim romanima, Kadiš za nerođeno dete takođe je priča jevrejskog mađarskog intelektualca koji je prošao kroz pakao Aušvica da bi potom odživotario manje-više jalove decenije u tvrdom, staljinističkom, pa potom smekšalom gulaš–socijalizmu, posedujući „sve predispozicije za sramnu egzistenciju uspešnog mađarskog pisca“… Suprotstavljajući „životni nagon“ i „kontranagon“, ergo duboku, spoljnim okolnostima pokrenutu, ali ne i u njima iscrpenu težnju za temeljitim, postepenim samoukidanjem – a nije li to koliko jevrejski toliko i tako mađarski spleen?! – Imre Kertes čitaoca postepeno, u sve širim i dubljim koncentričnim krugovima, „uvodi“ u jedan opsesivno-kontemplativni intimni mikrosvet, kroz koji malo-malo pa provrište sve strahote Epohe, od logorskog užasa pa do truleži beskrajnog, samoponižavajućeg konformiranja u socijalizmu; njegov je pripovedač unekoliko klasični „neprilagođeni“ autsajder, pri čemu je njegovo jevrejstvo samo ono-što-se-spolja-vidi, ono što će lenjom i plitkom umu tobože reći nešto o njemu, sakrivajući zapravo sve što je uistinu važno i određujuće. Takav je, uostalom, i njegov odnos prema „jevrejstvu“ kao identitetu: on za takvu odrednicu, u njenom iole konvencionalnom smislu, uopšte ne mari, ali joj je istovremeno „zahvalan“ za jedno neuporedivo, baš koliko i strašno iskustvo postranjenosti. Utoliko je i to njegovo jevrejstvo na neki način „metafora“; samo, ovo se može reći jedino ako se ni za sekund ne zaboravi da Aušvic nije metafora: on je demonski realan i opipljiv. Kao tipičan izdanak urbanog i intelektualnog srednjoevropskog jevrejstva, narator je – svakako sa stanovišta strogih Praotaca… – zapravo na najboljem putu da bude asimilovan: nije njemu baš nešto stalo ni do Vere ni do Nacije… – ali ga to ne izbavlja ni od čega: jevrejstvo je zadata Drugost koju ubilački Banalni Um prepoznaje i kažnjava („to se kažnjava smrću“, reći će On). I tu se krug perverzno zatvara: sačinjava ga spolja indukovano osećanje „stranosti“, potiskivanje spolja u okrilje jednog unapred-zadatog-identiteta, i istovremeno (!), u posleratnoj Evropi uglavnom implicitno, ali zato ništa manje snažno, predbacivanje zbog te, jelte, takoreći kapriciozne i luksuzne Drugosti koja samim svojim postojanjem podriva poželjnu, idiličnu sliku „nacionalnog jedinstva“, tog fetiša svih i svačijih „patriota“, jedinstva u kojem se Nacija moli jednom Bogu, pod jednom zastavom, lobotomično-srećno sanjajući jedan te isti, u milione primeraka umnoženi San, poslušno hrleći ka jednom ko zna kada i od koga propisanom Samoostvarenju.

Kadiš za nerođeno dete jedna je od onih knjiga – poput Albaharijevog Geca i Majera – majstorski salivenih od najbolje kovine, ali koje zahtevaju i doraslog čitaoca; morate pristati na njena pravila igre ako želite da od nje dobijete ono što ona ima, a što vam treba. A treba vam, i tek će vam trebati, jer je to dragocenost koja polako nestaje u okruženju sveopšteg lukrativnog mediokritetstva.