Karusel svog prvog romana Berlinsko okno (v. „Vreme“ br. 765) Saša Ilić zavrteo je oko jednog krvavo stvarnog događaja, oko otmice i potonje likvidacije devetnaestorice građana Srbije i Crne Gore iz voza Beograd-Bar, krivih zbog „pogrešnog“ imena i veroispovesti. Dogodilo se to u „ratnom okruženju“, na stanici Štrpci, u deliću trase ove pruge koji prolazi kroz BiH, zločin su učinile „paravojne snage“, i sve bi to bilo tek jedna užasna nusposledica divljeg građanskog, zapravo etničko-plemenskog rata, da nije jedne sverazotkrivajuće činjenice: taj je zločin bio praktično neizvediv bez jake logističke podrške – i potonje zavere ćutanja – ljudi koji nesumnjivo predstavljaju (ovu) državu, vlast, javna dobra.
Svoj novi roman Pad Kolumbije Ilić vremenski omeđuje, s jedne strane, poznim osamdesetim godinama XX veka, epohom „događanja naroda“, Odjeka i reagovanja, „Vojka i Savla“, „svenarodnog“ mitinga na Ušću, a s druge, danima neposredno pred atentat na Zorana Đinđića, i neposredno nakon njega. Jedna se stvar, dakle, ponavlja u Ilićevim romanesknim istraživanjima i razgrtanjima preventivno zaturenog nasleđa najnovije istorije (iliti polpreteklosti, kako to najpreciznije kažu Slovenci), prerastajući u svojevrsnu zakonitost: opet su tu neuralgične, više nego traumatične tačke novije srpske istorije, i to baš one o kojima se ili nikako ne govori ako se baš ne mora, ili se o njima mrmlja u pola glasa, ili se lupetaju besmislice. A najradije se naprosto odlažu u recycle bin, namenjene trajnom zaboravu. Kojeg, međutim, na kraju ipak nema niti ga može biti, jer nesmirene duše – kao u kakvom hororu – pre ili kasnije, ovako ili onako, dolaze po svoje…
Irena Berat, jedna od bezbroj hiljada emigrantkinja iz one i onakve Srbije koju je rodilo „događanje naroda“, vraća se februara 2003. u Beograd da poseti oca, koji leži u bolnici, bez svesti, kao žrtva misterioznog požara. Do oca neće ni stići, ali će zato uroniti duboko u jedan podzemni Beograd, zapravo podzemniji od podzemlja, onaj koji je iz senke prvo „stvarao“ Devedesete, zatim ih „odrađivao“ (nije slučajno da je ovaj rugoban izraz metastazirao baš tada…), a sada ih, to jest te bar u početku naizgled idilične 2003, posprema pod tepih, uredno uklanjajući tragove, a bogme i neprijatne učesnike i svedoke… Ono što Irena nije mogla znati jeste da je i njen otac, Vladimir Berat, jedan od bitnih stvaralaca duha krvave epohe: sitni se lektorčić u Gradskom komitetu, frustriran i zgađen „nemuštim jezikom“ režimske štampe, poduhvata autorsko-priređivačkog rada u famoznim Odjecima i reagovanjima; štaviše, upravo je on „pravi“, tačnije konačni autor notornog „Vojka i Savla“; pažljiviji će se čitalac setiti da je oko autorstva nad ovim pamfletom odavno nastala povelika tarapana, prepuna svakojakih mistifikacija. Dakako, u Beratovom preobražaju – kao i u preobražaju/mutiranju srpskog društva – prstiće imaju i UDBA i Crkva i „patriotska“ inteligencija – svi usual suspects jednog svetonazora…
Uh, to je vrlo klizav teren, i Ilićev je roman mogao skliznuti u beletrizovanu verziju neke od okasnelih „betonističkih“ propovedi, ali – ipak nije. Mahom nije. Jer je Ilić inteligentno odlučio da ne propoveda – barem ne eksplicitno, je li – nego da priča priču, veoma približivši roman žanrovskim obrascima noira i krimića (tu mi kao njegov recentni srodnik odmah pada na pamet Paranoja u Podgorici Balše Brkovića), uz mnogo živopisnih likova, potrage i noćne jurnjave, bekstava i ućutkavajućih likvidacija…
Uporedo sa Ireninim glavinjanjem kroz magmu jednog Beograda koji joj mora izgledati kao svet sa one strane ogledala Poznatog, pa čak i Zamislivog (uz sve neprijatne, a bogme i opasne spoznaje koje to donosi), te njeno dopisivanje sa Namurom i Kim, svojim ljubomornim ljubavnicima iz sada tako udaljenog „racionalnog“ sveta Zapada, pisac razvija narativni tok u kojem pratimo tri vesela drugara, Đevreka, Snejka i Novinara, prekaljene profije kojima je glavni zadatak da pronađu najbolje mesto odakle bi se moglo pucati na premijera nove, postmiloševićevske Srbije. Ko su Ilićevi mogući stvarnosni „modeli“, nije teško zaključiti. Kako god, to povezivanje kraja osamdesetih sa danima oko atentata na Đinđića može takođe delovati nategnuto, ali je u svetu ovog romana (a bogme iu šire) na koncu saasvim opravdano, jer to jeste zatvaranje jednog kruga. I isti je to, uostalom, autorski rukopis, taj koji se ležerno kreće od simboličkih ka stvarnim zločinima; uostalom, kao da simbolički zločini nisu stvarni, i kao da stvarni zločini nemaju prvorazredan simbolički naboj…
A to zlo u koje Pad Kolumbije uranja jeste prvo stvoreno u jeziku, a onda i u stvarnosti; otuda je logično da jezički egzekutori budu lektori, sveštenici ili pisci. E, sada Ilić nad njima zatvara krug: po zasluzi, kako god okreneš.
