Šta je priroda televizije i njenih sadašnjih off-shot projekata na mobilnim telefonima i tabletima, staro je pitanje. Arhivi već pomalo zaboravljene države Istočne Nemačke pokazali su se kao pravi zlatni rudnik kad je u pitanju istorija Hladnog rata, ali je manje poznato da su se tamo zatekli i dokumenti iz nacističkog Rajha, koji na nov način osvetljavaju neke epizode iz te epohe. U jedno od najinteresantnijih otkrića svakako spada sredinom devedesetih pronađen niz od 280 rolni u kanisterima, koje su predstavljale poslednju zaostavštinu prve prave televizijske mreže na svetu – one nastale u nacističkoj Nemačkoj, sa programom svakodnevno emitovanim iz berlinskog studija „Nipkow“ od 1935. do 1944. (Paul Gotlib Nipkov bio je nemački pronalazač, uz Berda i Zvorkina jedan od onih koji su utemeljili principe na kojima počiva emitovanje televizijske slike.)
Službena istorija priznaje da je javno emitovanje televizije započeto sredinom tridesetih godina prošlog veka, nekako istovremeno u Velikoj Britaniji i Nemačkoj, a potom u Sovjetskom Savezu i SAD. Ali, to baš i nije najtačnija odrednica – posle eksperimentalnog puštanja signala 1934, prvi javni TV servis zapravo je počeo sa radom marta 1935. u Nemačkoj, čiji je predsednik vlade u to vreme bio Hitler. To je godina u kojoj se već desila paljevina Rajhstaga, efektivno je poništen višepartijski sistem, Jevreji su došli pod udar rasnih zakona, a prvi politički protivnici su već osetili čari sistema budućih koncentracionih logora.
No za većinu Nemaca, koji su tek preživeli Veliku depresiju (svetsku ekonomsku krizu broj 1), novi sistem je pokazivao i određene početne prednosti, kroz povećanu brigu države o pojedincu. Doduše, sve više izolovanom od porodice i svega drugog što bi smetalo direktnoj komunikaciji sa strankom na vlasti i njenim liderom.
U svemu tome, državna vlast je sagledavala nove tehnologije kao put da se partijska linija bolje objasni narodnim masama. Pravilno shvatajući da nije dovoljno samo osvojiti razum, već i srca, ona se trudila da ostavi makar privid zavodljivosti, kroz razne proizvode tadašnje popularne kulture, koja, videćemo, i nije bila mnogo drugačija nego današnja.
DUGI BERLINSKI AVGUST 1936: Činjenica je da je televizija u tom trenutku bila relativno nepoznat medij, ali je njeno svojstvo da pravi naizgled perfektnu kopiju stvarnog života brzo pokazalo svoje prednosti, naročito kad se došlo do velikih manifestacija tipa kongresa u Nirnbergu ili posebno Olimpijskih igara u Berlinu 1936.
Ah, Olimpijske igre, taj divni poligon za sve atlete ovog sveta! Ove u Berlinu bile su odskočna daska za lansiranje televizije na najveća moguća vrata – procenjuje se da je čak 160.000 ljudi gledalo televizijske prenose sa sportskih terena, uglavnom u posebno uređenim prostorima za javno posmatranje u gradu (Fernsehstuben).
Televizija tog doba je upravo tad zabeležila prve velike uspehe – pod upravom nemačke Pošte, bila je instalirana širom Berlina, sve do Potsdama i Lajpciga, da direktno prenosi takmičenja onima koji nisu imali sreće da dođu do ulaznice. Uprkos ne uvek kvalitetnoj slici (posledica upotrebe tri različita sistema, kao i nesavršenosti Telefunkenove tadašnje opreme), televizija je uvukla ljude u živu dramu makar kao vizuelizovani radio – jedan tadašnji gledalac izjavio je kako je prenos polo utakmice bio odličan sve dok su konji bili samo crni ili bar mrki, ali da je zato uzbuđenje koje je pratilo događaj bilo prisutno tokom celog meča.
Evo kako je to izgledalo: da bi prijem TV slike bio dostupan svima, poštanska služba je uredila javne televizijske sobe, za 20 do 40 gledalaca i sa po dva TV seta na raspolaganju, čija veličina je u početku iznosila sitnih 18×22 cm. Prva takva soba otvorena je 9. aprila 1935. pri Muzeju Pošte, ali su kasnije prostorije bile sve veće i bolje opremljene, sa brojem sedećih mesta između 120 i 294 i ekranima veličine 3×4 metra. Tokom dugog olimpijskog avgusta 1936, ovakvih lokacija u Berlinu bilo je 27. Procenjuje se da je ukupan broj televizijskih prijemnika tada iznosio svega oko 75, od kojih su samo neki bili u privatnom vlasništvu, ali je ubrzo, u vreme početka rata 1939, broj televizora došao do 500, da bi se od 1941. do 1943. ovaj broj udvadesetostručio, a lepo ugrejane televizijske sobe postale jedan od ugodnijih načina da se provede veče u gradu (Michael Kloft: „Television Under Swastika“, TV Spiegel dokumentarac).
Za trenutak ćemo obratiti pažnju na činjenicu da je veliko lansiranje novog medija koji je promenio svet bilo vezano za ovu veselu manifestaciju globalizma u nastajanju, jer nam to daje priliku da sagledamo kontekst u kome se pojavljuje. U pitanju su bile Olimpijske igre na kojima je prvi put medijska prezentacija stvarala štimung i pretvarala do tad neslućeni broj udaljenih ljudi u posredne posetioce drame na borilištima – kroz radio prenose još i više nego kroz tada predstavljene televizijske, ali oblik stvari koje su dolazile bio je već jasan. Bile su to, takođe, prve Olimpijske igre na čije otvaranje je spektakularnom štafetom na stadion doneta olimpijska vatra – još jedna ideja potekla iz Nemačke (Karl Diem, ugledni sportski radnik i posle rata). Bile su to ubrzano moderne, čudno sveobuhvatne Igre na kojima je demonstracioni sport bila i – umetnost (odnosno umetnički radovi sa sportskim temama). Konačno, bile su to ideološke Igre koje su iznele na svetlo dana agresivne rasističke političke odlike nekih od vodećih evropskih režima, velika najava pakla svetskog rata.
U sred kontroverze da li uopšte učestvovati na Igrama u zemlji koja otvoreno diskriminiše ljude po nacionalnog pripadnosti, Američki olimpijski komitet je 1934. prelomio kad je dobio uveravanja da Jevrejima neće biti zabranjeno da na njima učestvuju – ovo se desilo posle studijske posete nacističkoj Nemačkoj legendarnog funkcionera Everija Brendidža, koji je tokom putovanja intervjuisao nemačke građane jevrejskog porekla preko lokalnog prevodioca, člana nacističke partije, da bi na kraju zaključio kako problema nema, te je u korist ljubaznih domaćina dodao kako ne vidi ništa čudno u tome što Jevreji ne mogu baš svuda, jer im je takođe zabranjen ulazak u prostorije i u njegovom sportskom klubu u Čikagu. Popularna priča kaže da je junak dana bio Džesi Ovens, crni atleta koji je osvoji četiri zlatne medalje na najvećem atletskom stadionu na svetu u tom trenutku, pred samim Hitlerom, kome se to izrazito nije dopalo, te mu nije stisnuo ruku kao pobedniku, već se udaljio sa mesta dešavanja. Istina je, opet, malo drugačija – po ličnom Ovensovom svedočenju, Hitler je, izgleda, svejedno odlazio sa sportskog borilišta, zbog drugih obaveza, i naišao je na Ovensa usput, čak su mahnuli jedan drugom. Naravno, Albert Šper je kasnije svedočio koliko je Hitler bio iznerviran Ovensovim nadmoćnim pobedama, te je u svom krugu izjavio kako su crnci rođeni u džungli i imaju atletski savršenija tela od belih sportista, pa im stoga ubuduće treba zabraniti učešće na olimpijadama. U poznatom, nesvakidašnjem paradoksu, Ovens je tokom boravka u nacističkoj Nemačkoj spavao u istim hotelima i putovao istim prevoznim sredstvima kao svi belci – što kod kuće, u SAD, nikako nije smeo. Na kasniji prijem u čast olimpijskih pobednika, u hotelu „Voldorf Astorija“ u Njujorku, morao je da dođe na stražnji ulaz i teretnim liftom. Ni tadašnji predsednik SAD Ruzvelt, ni potonji Truman, nisu ga udostojili čestitke ni nagrade. Ovens je zapravo prepoznat kao prst u oko nacistima mnogo, mnogo kasnije, jer takav njegov doprinos je u dominantno rasističkoj Americi tog doba bio minimiziran.
Svega toga nije bilo na dostupnim TV ekranima, jer format vesti još nije bio ustanovljen, verovatno sasvim svesno. Ali sam olimpijski spektakl je očigledno tražio i u televiziji našao novu dimenziju spektakularnosti. Tako su sport i politika u neraskidivoj povezanosti, iz ideoloških i nacionalističkih razloga, pogurali novi medij ka svetskom značaju. Bila je to samo fusnota iz budućnosti, naznaka onog što je usledilo i što traje do danas.
PROGRAMIRANJE REALNOSTI: Posle uspeha sa direktnim prenosima sportskih i političkih događaja, TV stanica „Nipkow“ je izašla sa ambicioznim studijskim programom koji je privlačio pažnju javnosti sve do kraja njenog rada. I sad dolazimo do najzanimljivijeg i najprovokativnijeg dela ove arheološke sage – ukoliko mislite da se TV u nacizmu morala sastojati od propagande, nje je zapravo bilo veoma malo ili nimalo u nekom direktnom obliku, što se može videti iz programske šeme koje je sačuvana.
Naime, nacisti su imali sve – reality TV o životu jedne tipične nemačke porodice („Veče sa Hansom i Geli“), šou sa kuvanjem za domaćice, izvlačenje lutrije, reportaže sa otvaranja novih privrednih objekata, razgolićene pevačice, stand up komediju, prvi slow motion u prenosu boks meča, čak i emisiju tipa „Znanje–imanje“, sve sa prikazom srećnog života svinja na jednoj farmi. Jezik i programiranje televizije, dakle, bili su potpuno isti kao i danas, na bilo kojoj komercijalnoj televiziji na svetu, pa i javnom servisu. Muzika je bila samo zabava, kao što je uostalom, i sve bilo pomalo – samo zabava. Dakle, u najmanju ruku – veoma prepoznatljiv programski raspored za svakog ko 2012. provodi veče u kući, pokraj TV aparata. Na neki način se domaće i svetske komercijalne televizije i javni servisi očigledno i dalje rukovode ovim uspešnim modelom postavljenim u nacističkoj Nemačkoj 1936.
Naravno, i drugi su brzo došli do istog, te je BBC sa malim zakašnjenjem otkrivao sličnu formulu, a o sovjetskoj televiziji i njihovom redovnom programu nemamo dovoljno podataka, osim da su u prvoj godini emitovanja (1938), već proizveli prvi TV film i direktno iz Lenjingrada prenosili jedno suđenje izdajnicima (Staljinove čistke su bile uveliko u toku). Sjedinjene Države su u to vreme još kaskale, zbog tipičnog odsustva državne pomoći u ovoj sferi, i tek posle rata će razviti svoje komercijalne televizijske imperije. No, Nemačka je prednjačila u osmišljavanju i primeni televizije.
Rejting i gledanost u današnjem smislu nisu mnogo zabrinjavali vlasnike državne televizije emitovane iz studija „Nipkow“, jer je TV aparata na vrhuncu popularnosti bilo možda 10.000 na celu veliku nemačku zemlju. Ali su planovi za novi elektronski medij zato bili veliki. Par hiljada prvih gledalaca u pomenutim posebno napravljenim javnim gledaonicama televizije, te mnogo manje kod svoje kuće (uglavnom režimski funkcioneri, koji su nabavili prvi televizijski uređaj, Einheitsempfänger, sa fiksno utvrđenim samo jednim kanalom), imalo je par sati dnevno punih devet godina priliku da gleda nemačku televiziju onako kako su nacisti želeli da je vide – kao novi medij koji im približava stvarne događaje „kao da si tamo prisutan“. Iluzija instantne vizuelne fizičke „prisutnosti“ na samom mestu dešavanja bila je glavno preimućstvo televizije u ranim godinama postojanja. Na prvi pogled televizija nije bila tako dobro sredstvo za prenos ideoloških poruka, ne kao tada sveprisutni radio ili tada uticajna filmska dela, pa čak ni kao“filmske novosti“, i tu se umetnost u službi ideologije pokazala superiornom, no – reality TV je prenosio svakodnevnicu života vernošću hiperrealističke slike, pa je time trivijalizacija zločina koji je bio u toku bila ubedljivija. Sve je ubedljivije kad ideološku sliku predstavite kao život sam, u svoj njegovoj uobičajenosti, što nacistima nije moglo da promakne.
Vladalac među medijima u to doba svakako je bio radio, čije osobine takođe pokazuje istu psihološku potrebu da se izgradi i doživi posebno kreirana slika poželjne stvarnosti, posredovana visokotehnološkim sredstvima koja iluziju čine neprimetnom, i što „realnijom“. Na radiju je stvara ljudski glas, kao osnovno sredstvo prenošenja fatalne kombinacije poruke i utiska, informacije i emocije. Na televiziji tome se pridružila i slika, a pretenzija televizije da navodno prenosi stvarnost – od početka diktirana kadriranjem, brzom montažom i režiranjem – razvila se brzo u punokrvnu verziju paralelne stvarnosti u koju se „stvarna stvarnost“ pušta samo po potrebi i dozirano. Televizija je kreirala doživljaj poželjnih društvenih odnosa, i nacisti su tim novim tehnološkim probojem u svest, dirigovali sa očekivanim ideološkim entuzijazmom.
Jozef Hebels (ne Gebels), menadžer celog plana, jednom je ovako objasnio njihovu viziju Margareti, sestri Rudolfa Hesa, koja je bila angažovana na projektu razvoja televizije: „Bićemo u prilici da prikažemo sve, šta god hoćemo. Stvorićemo realnost koja je nemačkom narodu potrebna, i koju će moći da kopira. Tvoja uloga je da naučiš Nemice da žive na taj način.“
RANI VIRTUELNI DANI: Šta nam to posebno otkrivaju snimci rane televizije nastali u nacističkoj Nemačkoj, koja nam se na njima prikazuje kao uzorna, dobro uređena zemlja? Nekoliko stvari, ali je osnovno otkriće vezano za tačku preokreta građanina u potrošača, u svakodnevnog konzumera ideološki ispravnih stavova, jednako kao i artikala masovne potrošnje.
Postoji nešto u tom jeziku televizije što poništava razliku između privatnog i javnog, nešto što krade tajnu običnom životu pokazujući ga, na sličan način kao što ogledalo krade dušu ili na način na koji internet ukida mogućnost stvarne intimnosti. Gebels je navodno bio zgrožen kad se video prvi put na TV snimku, zbog utiska sopstvene ružnoće. Ali u toj ružnoći egzistencije koju TV predstavlja, jeste lepota TV slike, a njeno prenošenje stvarnosti ima potencijal stvarnosti same. I nacisti su to prepoznali, tu moć televizije da stvarajući apsolutni privid stvarnosti, diktira atmosferu i kreira novi društveni kontekst.
Televizijski snimci nacističkih partijskih kongresa iz Nirnberga pokazuju na otrežnjujući način sve aktere tadašnje političke scene praćene nemirnom igrom TV kamere. Mimo umetničkog oka veštog reditelja i mimo diktirane patetike, oni nam daju pun uvid u činjenicu koliko je sve oko nacizma na njegovom ranom vrhuncu bilo spontano, puno pravih emocija. One se vide podjednako u razbarušenoj koloni vozila kojima vođa stiže, nikako ne pod konac kako je film Leni Rifenštal sugerisao, zatim u nakostrešenoj ljubavi građanstva koje se tiska, u ležernom pristupu obezbeđenja sigurnog u sebe i okolinu, u devojčici koja prepešači čitav trg da bi dala mali buket cveća razigranom čika Adolfu, u komentatorovom glasu koji još uvek u radijskom maniru prenosi celu scenu što ravnijim glasom, sa što više činjenica. Na kraju, ovo sve iz daljine podseća na neke scene koje smo videli u detinjstvu, ovde kod nas.
Prednosti novog medija bile su, naravno, očigledne – radio nije mogao da prikaže glamurozni ulazak ministra industrije Alberta Špera u kadar u sportskoj kabriolet limuzini, ulazak reportera u ista kola koji je praćen kamerom u koju Šper potom ležerno izlaže svoje viđenje novog partijskog kongresa partije. Ništa čudno što je plan razvoja buduće Volks TV bio premrežavanje cele zemlje, pa i dalje: stanica jeste emitovala program pre svega u Berlinu, sa 14 zaposlenih na vrhuncu, probila se najdalje do Hamburga kablom – ali njen najambiciozniji poduhvat bilo je uspešno otvaranje studija u Parizu, koji je u periodu od 1942. do 1944. bio najveći u Evropi.
U svoj toj ranoj proizvodnji televizijskih slika bilo je pokušaja da se prospe i poneka duhovitost, koja dana zvuči jezovito, posebno kad vidimo kako jedan konferansije izrazito velike četvrtaste glave objašnjava u kameru svet iz muzičkog ugla, i kaže doslovce: „Kod nas ima i onih koji ne uživaju u našem ritmu, naročito onih koji se bave razmenom muzike sa inostranstvom. Mi sa njima ne okolišamo, već ih smeštamo u koncertne logore, u kojima moraju da pevaju ne bi li dobili večeru.“
To je bio vic, ako niste razumeli.
I onda je jasno da vicevi ponekad služe da kroz zabavu smeste određene kategorije ljudi u sferu dozvoljenog linča, sa one strane zakona.
Srećom, stvarnost može biti drugačija, ali ne može biti stvarnija, pa su događaji tokom rata bili više nego dovoljni da se i najuverljivija ideološka slika zaljulja. Snimci iz pretposlednje godine rata to rečito kazuju – naime, prvo je studio je premešten u veliku dvoranu koja je poslužila za demonstraciju blještavog eskapizma, sa velikim brojem plesačko-muzičkih programa varijetetskog tipa, čija je publika uživo bila – vojska. Ovaj glamur u oštroj je suprotnosti sa istovremenim reportažama vezanim za ranjenike u bolnicama i njihovo navikavanje na život bez nekog od ekstremiteta. Jedan od poslednjih priloga beleži kao veliki uspeh nemačkog duha činjenicu da je na berlinskom Aleksanderplacu umesto trave zasađeno povrće.
Na kraju, spikerima nije nedostajalo ni edukativno-filozofskog nadahnuća: pošto prikaže celu sobu punu prepariranih glava razne divljači, jednu lovačku reportažu spiker zaključuje sledećim rečima: „Životinje znaju da je lovac njihov najbolji prijatelj.“ Na isti način i gledaoci verovatno znaju da je TV stvaralac njihov najbolji prijatelj. Televizija pod nacistima govori nam o trivijalnosti i sveprisutnosti, pa i neprepoznatljivosti zla u svom svakodnevnom obliku. Lako je ovo saznanje povezati sa svim današnjim televizijskim oblicima.
EPILOG JE MEĐU NAMA: Do koje mere su tadašnjoj Nemačkoj bili svesni pop kulture, sa njenom osobinom da serijskom proizvodnjom dopre do svačije intime, pokazuju raznorodni artefakti. Počnimo od poznatog vojnog lista „Signal“, čiji glamurozni fotografski stil i superiorno moderan prelom ostaju kao jedan od vrhunskih izdavačkih poduhvata tog vremena, samo ne treba zaboraviti kako je njegova ideja bila da se stvori kompozitan fotoportret ujedinjene Evrope, ali pod nacizmom; nastavimo sa ekstenzivnom filmskom proizvodnjom podržavljenog koncerna UFA, koji je uspešno reprodukovao svoj glumački „star sistem“; završimo sa nedavnim, pomalo bizarnim otkrićem 3 D filmova iz doba nacizma, do kojih smo došli zahvaljujući upornom istraživanju čuvenog avangardnog dokumentariste australijskog porekla, Filipa Mote – ovi „prostorni filmovi“, kako su ih zvali nemački tvorci, dodatna su naznaka onog o čemu se razmišljalo u nacističkom okruženju kad je u pitanju sfera medija, i verovatno su bili testirani kao sledeći korak posle televizije, u smeru totalne reprodukcije poželjne stvarnosti.
Svaki javni narativni tok služi da se uspostavi određeni društveni red. Kontrola imidža je suština totalitarnosti društvenog uređenja, jer samo u društvima posredovanim imidžom, postoji potencijal opšte kontrole tokova. Poništavanje neposrednog ljudskog kontakta preduslov je za kontrolu društva u svoj totalnosti. Proizvođači nacizma znali su da se samo sa stvarnošću koja se izmišlja svaki dan, sa stvarnošću koja postoji samo kroz sliku o stvarnosti, može uspešno baratati i u ideološkom smislu.
Posredovana stvarnost, dakle, već je dugo među nama. Sad kad smo stigli do toga da živimo u skoro sasvim posredovanom okruženju, pravo pitanje je gde nas to u stvari navode oni koji su paralelnu stvarnost inicirali.
