Godine 1919, sovjetski naučnik Lav Sergejevič Termen (na Zapadu poznat kao Leon Teremin) izumeo je jedan od prvih elektronskih muzičkih instrumenata. Instrument (koji će biti prozvan po pronalazaču) ujedno je bio i među najranijim značajnim dostignućima finansiranim fondovima sovjetske države, i kao takav je promovisan u zemlji i inostranstvu. Teremin proizvodi zvuke na taj način što muzičar vibrira rukama u prostoru između dve antene. Kao prvi instrument koji je stvarao muziku bez fizičkog dodira muzičara, teremin je privukao pažnju čak i Lenjina (od svih ljudi!), koji je nakon posete javnim predstavljanjima i sam pohađao kurs sviranja na ovom instrumentu!
Daljnja sudbina pronalazača Lava Sergejeviča Termena bila je nalik na nekakav uzbudljiv filmski scenario – godine 1928. država mu je omogućila demonstriranje teremina po evropskim gradovima, pred mnogobrojnom publikom. Turneju je iskoristio za prebeg u SAD. Godine 1938, međutim, agenti KGB-a na spektakularan način kidnapuju ovog naučnika iz njegovog stana u Njujorku, odakle ga vraćaju za SSSR; u Njujork se vratio tek1991, gde će boraviti do svoje smrti 1993. godine. (Istorijom teremina i životom Lava Sergejeviča Termena kod nas se bavio Vladimir Tasić u svom romanu Kiša i hartija).
Dugo vremena je upotreba teremina bila povezana sa zvučnim efektima u igranim i crtanim filmovima (to je baš onaj lelujavi zvuk koji se čuje kada junaci ulaze u „kuću duhova“ i sl.). Međutim, teremin je postao i deo nasleđa pop muzike: tek jedan od primera je nezaboravni završetak Baech Boys klasika Good Vibrations.
Danas, među najpoznatijim tereministima je Dorit Chrysler, Njujorčanka austrijskog porekla, koja je svirala (što na koncertima, što u studiju) sa šarolikom grupom muzičara – Dinosaur Jr., Marilyn Manson, Mercury Rev, Echo and the Bunnymen, Elliot Sharp, Matt Johnson (The The), Gordon Raphael (The Strokes), Martin Bisi & Gibby Haynes (Butthole Surfers), i brojni drugi… Igrom slučaja, Dorit Chrysler je u kontaktu i sa ljudima iz strip krugova u Evropi, što ju je 2005. godine dovelo i do pančevačkog Internacionalnog festivala autorskog stripa GRRR!. Povod je zapravo bila izložba posvećena Nikoli Tesli u stripu i popularnim medijima: budući da potiče iz Graca (grada u kojem se Tesla školovao) i da trenutno živi u Njujorku (gde je Tesla proveo najveći deo života), Chrysler je uvodnu pesmu na svom inače odličnom albumu Best of Dorit Chrysler nazvala po ovom naučniku. Dobar prijem ovog nastupa kod publike i entuzijazam same umetnice („Ovdašnje ljude doživljavam kao kreativne, strasne, i pune inspiracije“) doveli su do ovogodišnje mini turneje Chryslerove po nekim od najegzotičnijih prostora u Srbiji – pored ponovljenog učešća koje će uslediti na pratećem programu GRRR! festivala u pančevačkom klubu Arhiv, i u beogradskom SKC-u, predviđeni su i koncerti u novosadskoj Sinagogi, Mećavniku na Mokroj gori, gornjomilanovačkoj Norveškoj kući, kao i specijalan nastup u Muzeju „Nikole Tesle“ u Beogradu! „Na mene su uticaj izvršila oba naučnika – Teremin i Tesla“, kaže Dorit Chrysler. „Oba ova velikana su provela značajno vreme u Njujorku, ali se začudo nikada nisu sreli. Obojica su bili inženjeri elektrotehnike i obojica su radili na otkriću bežičnog sprovođenja energije i informacija. Teremin, koji je takođe bio izumitelj aparata za prisluškivanje, radio je na pretvaranju alteracija magnetnih polja u zvuk.“
„VREME„: S obzirom na to da nastupate na strip festivalima (kao što je Tonto Comics Festival u Gracu), kakvo je vaše mišljenje o pojavi da se savremeno vizuelno (i grafičko) stvaralaštvo prožima sa kontekstom muzičke produkcije? Većina ljudi danas u svojoj glavi povezuje muziku ne samo sa vizuelnim predlošcima iz video spotova već i sa grafičkim sadržajima i crtežima sa omota ploča i plakata?
DORIT CHRYSLER: Naravno, to je postalo notorna činjenica. Mi ipak moramo da se borimo sa prirodom novih medija kao što je CD – zbog malog formata znatno je umanjen doživljaj vizuelnog. Kada još imate na umu revoluciju koju su izazvali MP3 formati, koji gotovo potpuno potiskuju vizuelni sadržaj, potrebno je više nego ikada da se istakne potreba za smislenijom upotrebom likovnog oblikovanja. Kvalitetne vizuelne predstave su od velike važnosti i mogu da uzdignu muziku do višeg nivoa… Da kažem to ovako: ja smatram da je brak između vizuelnog i muzičkog uspešan zato što su oni srećniji kada su zajedno nego kada su odvojeno.
Prošle godine je vaša turneja vodila od američkih gradova preko Austrije do strip festivala u Srbiji, i dalje do nastupô širom Japana. Ove godine takođe nastavljate sa koncertriranjem u velikom broju evropskih gradova. Da li vam koncertne turneje oduzimaju energiju ili vas osnažuju?
Tokom 2005. godine provela sam oko 150 dana koncertrirajući. Potrebno je da budem oprezna i da izaberem odgovarajuće prostore u kojima muzika zvuči na pravi način. U tom slučaju stvara se energija ili nastaje razmena energije sa svim tim različitim ljudima i mestima. Ali u naše vreme postoji ogroman broj muzičkih programa, i čovek treba da bude oprezan, jer će u suprotnom jednostavno otkačiti. Fizičko trošenje je nešto o čemu treba razmišljati, a što se tiče samog sviranja, nikada mi nije dosadno da se time bavim…
Njujork je oduvek bio mesto gde se dešava mnogo toga kada je o muzičkoj sceni reč, to je i grad gde nastaju neki od budućih trendova. Šta se tamo dešava u ovom trenutku?
Puno je toga uzbudljivog što se konstantno zbiva, već i zato što se u taj grad uvek slivaju novi ljudi sa svojim kreativnim vizijama. To je vrlo živa zajednica, gde postoji više različitih scena koje se istovremeno razvijaju, i da bi se sve to uopšte pratilo i opisalo trebalo bi da se neko bavi isključivo time kao svojim zanimanjem. Kada sam osnovala udruženje tereminista (Theremin Society) prošle godine, bila sam iznenađena koliko se ljudi prijavilo i želelo da bude deo projekta. Mislim da je ta koncentracija ljudi koji se bave muziciranjem na tako retkom instrumentu moguća samo u gradu kao što je Njujork. U biti, Njujork se oporavio nakon napada 11. septembra, iako je posle toga mnogo ljudi napustilo grad. Još jedan razlog je i politička situacija u zemlji, ali u trenutku kada je sve krenulo tako loše, Njujork je jedna od oaza za ljude koji drugačije misle, i sada oni dolaze i nastanjuju se iz svih krajeva Amerike. Iako se i dalje sve vrti oko novca, postoje i buntovnički pokreti. Mislim da je ipak njujorška scena bila na vrhuncu krajem sedamdesetih godina, sa počecima „old school“ hip-hopa, kao i sa East Village scenom osamdesetih, koju sam uspela da doživim dok je bila već na samom kraju. To što se danas dešava ne može ni da se uporedi sa energijom koja je postojala u to vreme.
S obzirom na to da svirate jedan tako egzotičan instrument, pretpostavljam da ljudi postavljaju puno glupih pitanja. Evo još jednog takvog – naime, pitam se da li još uvek imate osećaj da otkrivate mogućnosti teremina? Nakon svih ovih decenija, pretpostavljam da neko ko svira električnu gitaru ima osećaj da je sve već odsvirano, sve je već neko drugi pre njega isprobao. Teremin je, međutim, još od 1919. godine ostao „instrument u senci„, i još uvek poseduje auru misterije, čak iako se čini da su njegove performanse prilično ograničene.
Pre nego što sam krnula za Evropu, u Njujorku smo održali panel disksiju baš na temu koju ste spomenuli, i mnogo je pitanja pokrenuto. Lično mislim da je ostalo mnogo toga da se istraži, osećam kao da sam tek dotakla vrh ledenog brega. Kako sam dobila pokroviteljstvo kompanije Moog, želim da počnem da eksperimentišem tako što ću pridodati Moog sintisajzer efekte tereminu, zavijajući i gradeći arhitekturu zvuka, pretvarajući monofoniju u polifoniju. Ono što većina tereminista danas ne radi dovoljno jeste da konstruktivno integriše zvuk instrumenta u savremenu muziku, čime bi se prevazišla etiketa „opskurnosti“. Dakle, naše putovanje tek što je počelo!
