Pljusak hipergeneralizacije

Ko o čemu, ja o piscima.

Zastanem juče pred izlogom knjižare u glavnoj beogradskoj ulici, znate tu knjižaru, preko puta bioskopa „Zvezda“ ili „Koloseuma“, kako vam drago, ovde se istorija i politika ionako uglavnom svode na puku promenu imena, i pogledam izlog. Kad se samo setim kakva je to knjižara nekada bila, a to nekada znači tokom 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog veka: u prizemlju najbolji mogući izbor knjiga iz druge Jugoslavije, a na spratu najbolji izbor ploča i postera u Beogradu. Beograd tada beše svetski grad, autobusi gradskog saobraćaja bili su redovni i poluprazni. Obaška što su nam dolazili Soft machine ili Čet Bejker, a danas je, koliko čujem, Magazin glavna atrakcija. Lepo, što smo tražili, to smo i dobili. Elem, osmotrim izlog nekada najbolje beogradske knjižare i sneveselim se. Sledi kratak opis. Poviše glave prolaznika koji se, nekim slučajem, zaustavi pred tim čudom neviđenim, izložen je red šlampavih, od sunca izbledelih i izobličenih postera nacionalnih bardova: Branko Radičević i ostali. Gde je sad Naomi, pomislih, u jednom od prošlih brojeva Vremena pričao sam vam o tome kako sterilno sređeno izgleda knjižara na Zapadu (z nije nužno pisati velikim slovom), i sada već možete sa mnom zaključiti da je razlika između nas i ostalog sveta, nažalost, ravna razlici koja se očituje na javnim mestima. Granica civilizacije određena je ingliš-klozetom, rekao je odavno neko, samo sada tu defniciju treba korigovati tako što ćemo umesto o mestu pražnjenja govoriti o knjižari, toj bakalnici duhovne hrane (ovde), a supermarketu istog (tamo). U tom pogledu, mi smo čisti rub, amorfja koja se između ostalog očituje u „inventivnom“ haosu izloga jedne knjižare. Na rečenom mestu, naime, moguće je munjevito spoznati presek, izgled i stanje naše današnje kulture, drugim rečima, videti u malom i nablizu sve njene tako različite stratume između kojih nema, niti može biti bilo kakvih dodirnih tačaka. Kakve veze imaju, na primer, Vladimir Arsenijević i Dobrica Erić. Osim što slučajno, po sili rođenja, pišu na istom jeziku (mada se ne bih zakleo da je to isti jezik) – nikakve. Svetovi za sebe.

Da nastavim opis. Dakle, na glavnu beogradsku ulicu gledaju naše književne veličine. Šta li misle? Bog sveti zna. Ispod njih, u desnom uglu, izložene su, ni pet ni šest, nego – gusle. Nisam pitao da li su na prodaju. Na sasvim suprotnoj strani ćute ikone u drvorezu, komada dva. Naravno, tu su i amaterska ulja i grafke – pošto knjige slabo idu većina naših knjižara u međuvremenu je pretvorna u ad hoc galerije. Nedostaje samo fkus.

E sad, knjige.

Najpre, standardni naslovi. Kako da sami sebi psihoterapeutski pomognete, kako da odaberete pravi put, kako da napravite vlastiti horoskop, kakav su Srbi narod, i priče. Potom, nekoliko „bestselera“, što napumpanih što stvarnih. Razni priručnici: jedan o ribolovu, jedan o gajenju cveća, jedan o uređenju stana, jedan pod naslovom „Vi i vaš pas“, i neizbežne knjige intervjua jednog koji je dvadeset godina ranije u soc.savezu.radnog.naroda podučavao ovdašnje mlade pisce kako treba da izgleda samoupravna kultura. Mislim da ima sajt: www. bla.truć.truć.com. Konačno, književnost: Nikolaj Velimirović pored Čarlsa Bukovskog, romani onog Besona koji nam se već godinama predstavlja kao veliki francuski pisac (kad tamo, međutim), nekakva erotska pesmarica, slavske priče, antologija rok poezije. I sasvim u uglu, knjiga čiji naslov potpuno nehotično a savršeno komentariše ceo aranžman: Erazmova Pohvala ludosti. Baš se namestilo.

Ako ne verujete, prošetajte i uverite se, nije vam daleko.

To nije sve. Zapravo, to je tek početak. U izlogu knjižare koji izveštava o potpunoj razdešenosti ovdašnje kulture (a kultura je dovršenost, stav i proporcija, uči nas Eliot) nabrojao sam knjige sedam-osam domaćih „pisaca“ za koje nisam nikada čuo. Ne žalim se, daleko bilo od toga da želim nekom da se podsmehnem, uostalom, ko mi je kriv što loše radim svoj posao i što nisam bolje obavešten. Samo konstatujem: u izlogu nekada najbolje beogradske knjižare masovno su izložene knjige pisaca za koje se ne bi moglo reći da im je čitanost jača strana. Što, naravno, ne govori ništa o kvalitetu napisanog i objavljenog. Samo nešto mislim da ipak to nije malo mnogo, sedam-osam knjiga odjednom, pa onako skromno pitam da li je baš u redu da toliko anonimnih, pardon, manje poznatih pisaca (ma šta to značilo) preuzme toliku inicijativu. Gde je željeni sklad, gde sanjana ravnoteža?

I onda se setim jedne moje stare priče. Onomad kad je Vlada Pištalo bio u Beogradu, celo prepodne pričao sam mu tu priču, gledao me kao da nisam svoj. Ukratko, duboko verujem da je moguće napisati istoriju, ne fkcionalnu, nego stvarnu istoriju anonimne književnosti. Kako one tradicionalne, tako i ove današnje. Samo što je to trudno uraditi, sve bi se moralo iz početka, i mimo uvedenih regula, opisivati antitradiciju isto je što i defnisati antimateriju. Pronaći, na primer, neki spev koji je pandan Epu o Gilgamešu. Ako danas postoje pisci za koje niko nije čuo, mora da su i onda, u drevnom Vavilonu, postojali njihovi anonimni preci. Pa zatim polako, sve redom, tragati za alternativnim Šekspirom i Servantesom, pa za anti Gogoljem i Fjodorom Mihailovičem, sve do dana današnjeg. Mora da je i Borhes imao nekog svog anonimnog dvojnika. Ako ga nije izmislio, ništa nije uradio. Slutim da taj dvojnik, jedan od stotina umnoženih, neznanih dvojnika velikih pisaca, živi negde u mojoj blizini, možebiti na Novom Beogradu, i piše li piše, u dubokoj rezigniranosti što ga niko ne primećuje, ali svejedno ne prestaje, nadajući se da će kad-tad njegova uzvišena umetnost izaći na videlo, recimo u izlogu knjižare na glavnoj beogradskoj ulici. Tu, odmah pored nas, postoji ceo jedan nevidljivi, paralelni sistem anonimne književnosti koja teži da se prelije u centralni tok, da se predstavi kao jedina nacionalna kulturna vrednost. U pomerenim vremenima takva „književnost“ nekako, nipošto čistom igrom, uspe da svoju inferiornu nemuštost pretvori u agresivno prisustvo. Pisao nešto Andrić o tome, ali malo ko je čitao, a i koja korist od čitanja, danas, ovde.

Obećao sam da ću o piscima, ali šta mogu kad ipak više volim postere Naomi Kembel nego postere ovdašnjih bardova. Da ipak ispunim obećanje. Agresivno prisustvo anonimusa, onih iz paralelnih „književnih“ svetova, koji su se kao i svi samozvanci identifkovali sa opštom stvari ovdašnje kulture, moralo je izazvati odgovarajuću reakciju. Početkom marta u Beogradu osnovano je Srpsko književno društvo, koje se, hvala na pitanju, kao svaka zdrava beba, odlično oseća. Sad, što se nije baš svako razuman obradovao tom neonatusu, bože moj. U stvarima slične vrste od ovdašnje čaršije možete sve očekivati, ali dobrodošlicu, to ponajmanje. Pa je u tom smislu nismo ni očekivali. Moj uvaženi kolega gospodin Jakov Grobarov, ja, i ostali osnivači, sve odreda sadašnji i budući akademici, imamo se gde skloniti kad počne pljusak hipergeneralizacije. Ne moramo baš svi u onaj famozni izlog, jer nam, pravo govoreći, tamo i nije mesto.