Izdavačka kuća Kreativni centar obeležila je dvadeset pet godina od objavljivanja prve knjige međunarodnom izložbom „Svet kroz slikovnice“, na kojoj je pokazano skoro 300 najboljih knjiga za decu po izboru bibliotekara iz 36 zemalja sveta. Među njima je i sedam slikovnica Kreativnog centra.
Kreativni centar je vodeći izdavač knjiga za decu u Srbiji. Knjige Kreativnog centra su posebne knjige. Uvele su veselost u ozbiljne teme i igru u učenje. Sve su, bez razlike, ilustrovane atraktivno. Temama i izgledom spojile su decu i odrasle. Učinile su da mnogi zavole čitanje. Svaka knjiga kao da je namenjena baš za onog ko je ima, a ne za bilo koga ili za sve.
Od Mačke, prve slikovnice iz 1989. godine, do danas objavili su preko 800 naslova namenjenih deci i odraslima koji se bave decom, i okupili na stotine pisaca, ilustratora, dizajnera, prevodilaca i ostalih stvaralaca knjiga. Na Međunarodnom sajmu knjiga za decu u Bolonji poslednjih 13 godina izlažu samostalno. Godinama unazad učestvuju na Frankfurtskom i na drugim međunarodnim sajmovima knjiga. Skoro 90 njihovih izdanja prevedeno je na više od 30 jezika zemalja širom sveta. Najprevođenija knjiga Kreativnog centra, Seks za početnike, koju je napisala Jasminka Petrović a ilustrovao Bob Živković, objavljena je na 26 jezika, a u Engleskoj, Češkoj, Mađarskoj i Slovačkoj objavljena je u više izdanja. Kreativni centar ima četiri nagrade Evropskog udruženja izdavača udžbenika (EEPG) za najbolje udžbenike. Dva puta je proglašen izdavačem godine u Srbiji po izboru Biblioteke grada Beograda i jednom po izboru žirija Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, a pisci i ilustratori Kreativnog centra osvojili su verovatno sve domaće nagrade.
Kreativni centar je nastao kao porodična izdavačka kuća, pa je to bio i razlog zašto o jubileju razgovaramo sa njenim idejnim tvorcem, dr Simeonom Marinkovićem, urednikom i autorom prve i mnogih narednih knjiga Kreativnog centra, i njegovim ćerkama, Ljiljanom Marinković, direktorkom, i Slavicom Marković, glavnom urednicom.
POČETAK: SIMEON MARINKOVIĆ: Ništa se ne rađa tek tako, sve počinje iz jake potrebe, pa je tako u ono teško vreme, krajem osamdesetih i početkom devedesetih, počeo i ovaj naš posao. Ljiljana, moja starija ćerka, diplomirala je opštu književnost, zaposlila se, ali joj je ubrzo najavljen otkaz zbog manjka posla, a Slavica je bila na kraju studija češkog jezika s malim izgledima za posao. Pitali smo se šta mi, naša porodica, znamo da radimo što bi drugima koristilo. S obzirom da smo svi imali obrazovanje u oblasti književnosti, zaključili smo da je to – izdavanje knjiga. Ja sam i pre toga, dok sam bio nastavnik, pa onda profesor srpskog jezika, zajedno sa mojom pokojnom suprugom, koja je bila učiteljica, imao nekoliko skromnih izdavačkih poduhvata pa mi je izdavaštvo bilo blisko. Najbliže nam je bilo da počnemo od slikovnice, od edukativne knjige. Počeo sam da proučavam kako drugi prave knjige za decu. Sećam se, velika pomoć mi je bila knjiga Od druge do pete Korneja Čukovskog. Znao je kako treba pisati za decu, kako osluškivati ritam njihove pesme, njihove priče. Pitali smo se zatim, kakva treba da bude knjiga za decu. Znali smo da treba da bude lepa. Ljilja je dobila zadatak da izabere ilustratora i dovela nam je Boba Živkovića. Nas dvojica smo se odmah „našli“ i uklopili. Tako je nastala Mačka, prva slikovnica iz edicije Žapče, a zatim i ostalih 20 slikovnica o životinjama iz te serije.
LJILJANA MARINKOVIĆ: Bob Živković je tada tek počinjao da radi za decu, ali mi smo od prve ilustracije znali da je on pravi izbor. Kad smo nedavno ponovo objavili Mačku i još četiri slikovnice iz te edicije, Bob je komentarisao kako on ne bi nikad zaposlio takvog ilustratora. Nije u pravu, naravno, jer su i te njegove rane ilustracije maštovite, duhovite i bez izuzetka decu pokreću na stvaranje.
SLAVICA MARKOVIĆ: Tokom studija često sam putovala u Prag i odatle donosila češke knjige za decu koje sam pronalazila u knjižarama. Bile su zanimljive i neobično ilustrovane, sa blagim humorom – uživali smo u njima. Bile su nam na neki način pokretač u tom našem početku.
NEOBIČNE KNJIGE: LJILJANA MARINKOVIĆ: U tom momentu Kreativni centar je bio nešto neobično. Bilo je to vreme kad su se velike državne izdavačke kuće osipale, a privatnih još nije bilo i ponuda dečjih knjiga je bila mala. Već 1991. godine počeli smo sa knjigama za edukaciju predškolaca, po čemu smo i danas poznati – sa nekom vrstom paralelne škole, izdanjima koja mogu pomoći odraslima u obrazovanju dece ali na jedan manje formalan način, uz zabavu i igru. Neki konzervativniji metodičari će reći da ne treba spajati igru i učenje, ali mi verujemo onima koji kažu da je igra dobar put ka usvajanju svih mogućih znanja. Još po nečemu smo bili neobični – negovali smo duh slobode, otvorenosti. Danas se i u medijima i u knjigama govori o svim mogućim temama, pa i naše knjige više nisu neobične na način na koji su bile tada. Na primer, 1994. godine smo objavili slikovnicu Miško Piško, koja se bavila temom navikavanja deteta na nošu. Ispostavilo se da je postala jedna od naših najomiljenijih knjiga. U momentu kad je nastajala, međutim, mnogi su smatrali da je to neprimerena tema za slikovnicu, čak i Bob Živković, koji ju je ilustrovao.
SLAVICA MARKOVIĆ: Posle te prve slikovnice nastala je čitava serija slikovnica o Mišku, i sve ovo vreme one su među našim najprodavanijim knjigama zato što otvoreno, direktno i sa humorom govore o važnim razvojnim problemima u životu deteta. A od prve knjige o Mišku prošlo je 20 godina. Pre nego što je nastao Miško Piško, konsultovali smo se sa profesorkom Nevenkom Tadić, autorkom brojnih knjiga iz oblasti dečje psihijatrije. Uz svaku knjigu iz serije ona je dala kratak savet roditeljima o problemu o kom se u knjizi govori. Na primer: roditelji očekuju da dete treba sa godinu i po do dve da ide na nošu, i zabrinu se ako nije tako, ne znajući da je normalno i ako se njihovo dete do četvrte godine navikava na nošu. Mi smo, objavljujući njene savete, hteli da pomognemo i roditeljima i deci u savladavanju tog momenta u odrastanju.
LJILJANA MARINKOVIĆ: I druge knjige su u trenutku kad smo ih objavili bile neobične. Konflikti i šta sa njima 1994. godine, na primer. Ideja je potekla iz nekih razgovora koje smo vodili sa profesorom Ivićem i njegovim kolegama u Institutu za psihologiju: šta i kako mi, knjigom, možemo da učinimo da ovo društvo bude bolje. Dijana Plut i ja smo onda napisale knjigu s kojom smo želele da postavimo temelje bolje komunikacije među mladima. Ova knjiga dobila je dve nagrade „Neven“ čim se pojavila. Nakon nje je sledila serija edukativnih duhovitih priručnika o raznim važnim temama: Kako da upropastite rođeno dete Nadežde Milenković i Boba Živkovića, pa Nacionalni park Srbija Mićka Ljubičića, koji je izašao u decembru 1999. godine i do oktobra 2000. prodat je u blizu 50.000 primeraka, ne računajući piratsko izdanje. Učionica bez nasilništva – priručnik za nastavnike namenjen stvaranju duha tolerancije u školama – preveden je i objavljen 2004, nekoliko godina pre nego što je akcija namenjena sprečavanju naraslog nasilja u školama zvanično počela. Inače, prva naša prevedena knjiga bila je Uvod u demokratiju, koju smo objavili 1997. godine i koja komercijalno, nažalost, nije bila uspešna, ali je mi smatramo važnom knjigom. U dramatičnoj 1998. godini, u momentu kada se činilo da nam je zemlja usamljenija nego ikada, objavili smo knjigu S decom oko sveta Tatjane Rodić, koju je ilustrovao Dušan Pavlić. Pružili smo deci, roditeljima, vaspitačima, uvid u to kakve sve kulture postoje na svetu, što je u našoj klaustrofobičnoj sredini za sve nas imalo terapijsko dejstvo. Zbog takvih knjiga naša pozicija kao izdavača je bila važna, i ja sam na to ponosna.
SIMEON MARINKOVIĆ: Nije lako danas odupreti se komercijalizaciji. Često nam ljudi kažu: objavi ovo, ovo je hit, komercijalno je. Mi pogledamo, procenimo, i ako to nije u našem duhu, ne objavljujemo. Trudimo se da se prevedene knjige uklope u naše principe: razvoj kreativnosti kod dece i mladih i stvaralačkih metoda u učenju, podsticanje druženja dece i odraslih uz knjigu, stvaranje boljih odnosa prema prirodi i među ljudima. I sloboda. Bez nje, ništa.
SVET: SLAVICA MARKOVIĆ: Pažljivo pratimo dečje izdavaštvo u svetu. Čim smo prvi put imali mogućnosti, otišli smo u Bolonju da vidimo Sajam dečje knjige. Bilo je to u proleće 1995. godine. Znali smo da se zbog dugogodišnje zatvorenosti može desiti da se opustite, da izgubite kriterijum i pomislite da je sve što uradite dobro urađeno i jedino moguće. Ti izlasci u svet su nam mnogo značili. A kasnije smo videli da teme kojima se bavimo nisu samo nama interesantne.
SIMEON MARINKOVIĆ: Kad smo prvi put učestvovali na Sajmu u Bolonji, nismo preveli knjige. Jednostavno smo odneli srpska izdanja i izložili ih. I, šta se desilo: izdavači prolaze pored našeg štanda, zastanu, pogledaju knjige i smeškaju se iako ne znaju šta u njima piše. Prepoznali su iz ilustracija i dizajna duh u tim knjigama, rad koji smo uložili. Danas se bolje poznajemo, već imaju poverenja u nas, znaju da im nudimo kvalitet, da nećemo promašiti. Neki od njih i ne čitaju nove knjige već kažu – pošaljite sva nova izdanja, sve nas interesuje!
SLAVICA MARKOVIĆ: Objavili smo oko 800 izdanja i najveći broj ih je još uvek u prodaji. Vrlo malo naslova je imalo samo jedno izdanje, a još manje smo morali da ugasimo zato što su bila prevaziđena u tehničkom smislu ili se izgubilo interesovanje za njih. Sad smo obnovili prvo kolo edicije Žapče s kojom smo počeli. Tehnički su skromne u odnosu na ono što danas objavljujemo, ali i dalje imaju publiku.
SIMEON MARINKOVIĆ: Kriza je, naravno da jeste. Ali ne bismo nigde stigli da mislimo samo na to. Naravno da smo nezadovoljni zbog stvari koje deluju logično a ne možemo da ih promenimo. Na primer, slikovnice su izuzete iz otkupa za biblioteke. A tu se gubi najvažnija bitka za knjige. Ako dete ne zavoli knjigu u najranijem dobu, posle to ide teže. Svi to znamo, ali ništa ne preduzimamo. Kad je o udžbenicima reč, ruke su nam vezane jer nadležni često nemaju moderan pogled na obrazovanje. Pogledajte kako su kod podele resora u vladi prosveta i kultura uvek na poslednjem mestu, setite se ukidanja Darvina, da ne nabrajam više. Kad su nas 2003. godine pozvali da izdajemo udžbenike, prvo smo proučili kako u svetu uče svoju decu. A kad smo se pojavili na tržištu, neki su nam zamerili to što smo u učenje uveli igru, to što smo veliku pažnju posvetili dizajnu, što u njima sve na prvi pogled izgleda lako, što nema bubanja. Ipak, ispostavilo se da su naši udžbenici odmah u školama primljeni veoma dobro. Naša obrazovna politika, međutim, sprečava da knjige budu onoliko moderne i kreativne koliko bismo mi, autori i izdavači, želeli. Naravno, nadamo se u budućnosti ozbiljnijim reformama posle kojih će i naša znanja više doći do izražaja.
LJILJANA MARINKOVIĆ: I pored svih teških trenutaka i uslova u kojima smo se nalazili, i pored raznih problema sa kojima se u poslu susrećemo, ipak nadvladava osećaj da radimo nešto dobro. I to je ono što dečje izdavaštvo možda izdvaja od drugih poslova. Imate čitaoce koji su nepotkupljivo iskreni, odmah vidite efekat svog rada i to vam daje energiju da kažete: bez obzira na sve, idemo dalje. I autori, i saradnici svih profesija, i naše kolege u Kreativnom centru, sve je to plemenit svet. Divno je imati posao na kojem ste svakog dana okruženi dobrim vibracijama.
