Pisati da bi se živelo

Razgovor s Novicom Milićem započinjemo u nedelju 16. marta, dan posle velikog protesta u Beogradu. Pitamo ga šta se dogodilo juče. “Prelomni događaj, rekao bih, za obe strane: režim je posegao za soničnim oružjem, što je teroristički akt države, a protest je došao do momenta kad je jedna faza, jedna vrsta zahteva neispunjiva pod ovom vlašću. Vučić je sada pomenuo mogućnost izbora početkom juna. Da, ali pod uslovima koje bi studentski pokret mogao odrediti: tehnička privremena vlada za izbore, pregled i korigovanje izbornog zakonodavstva, čišćenje biračkih spiskova, odlučno upitomljavanje podivljalih medija, kontrola finansija u kampanji. To je minimum i na tome valja istrajati.”

Novica Milić je po obrazovanju književni komparatista i teoretičar književnosti koji, međutim, odbija da bude samo to. Filozof je po vokaciji, ali odbija da se nazove filozofom. Nesumnjivo je pisac, ali mu to određenje deluje pretenciozno. Ne želi da odabere nijedan identitet zato što, kaže, ne veruje u jedan identitet. Radio je na odseku za Opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, potom i na Fakultetu za medije i komunikacije. Po pozivu predavao u više evropskih zemalja. Na teorijsku scenu stupio je početkom osamdesetih godina XX veka, da bi do danas postao jedan od najplodnijih domaćih pisaca. Samo u poslednjih pet godine objavio je desetak knjiga – izdvajamo Gozbe, Političku naratologiju, Kritiku srpskog uma, Kratku istoriju duše, Uvod u demokratiju, Postestetiku, Proyce & Joust…

“VREME”: Ako je suditi po onome što pišete na portalu libretto.rs, na pomolu je nova knjiga, Hulja i rulja, knjiga “u realnom vremenu”, o protestima u toku…

NOVICA MILIĆ: I da i ne. Da, jer pokušavam da napišem, u svom stilu mešavine registara, drugu knjižicu iz serije Ambiviolencije (to su ambivalencije koje vuku na violenciju, višesmislenosti kad se nasilno “redukuju”). Izazovno je pisati o nečemu dok to traje. A ne, jer nikad nisi siguran šta će ispasti i od događaja i od onoga što pišeš. Možda uspemo – i protesti i moje pisanje – a možda i ne uspemo, pa to ne bude knjiga kakvu želim.

Zapravo nikada ne znamo šta će na kraju pisanja “ispasti”. Kako znate kada je knjiga napisana, kada da stanete?

Prestanem kad druga izbije kao nova opsesija. To znači da je prva rešila da me napusti, da ode u svet. Od toga časa, kad je izdam (objavim, što je izdaja knjige), ne mislim na nju. Zaboravljam je jer imam novu igračku. Da ozbiljnije odgovorim: većinu knjiga koje sam objavio poslednjih godina napisao sam mnogo ranije u nesređenim beleškama, odlomcima, verzijama. Tako da sad uglavnom dovršavam i redigujem, što je uvek pomalo dosadno, jer je onda manje svežih zamisli, do čega mi je najviše stalo. Zašto pisati ako pisanje ne donosi nove ideje? Markes ima memoare pod naslovom Živeti da bi se pričalo. Meni je draže “pisati da bi se živelo”. Ne umem drugačije. Život, to su novi ljudi, novi doživljaji, nove ideje. Bez toga živimo biološki, ali ne duhom.

Objavili ste 2023. godine dvotomnu knjigu Gozbe(800 stranica), svojevrsnu mešavinu istorije književnosti i istorije filozofije, a da nije moguće napraviti jasnu razliku između teorije književnosti i filozofije. Pre vas niko nije pisao na ovaj način.

Mnogo sam, davno, voleo Hojzinginu Jesen srednjeg veka, Kašaninovu Srpsku književnost srednjeg veka, Latinsko srednjevekovlje Kurcijusa, ne zbog srednjeg veka već zbog stila tih knjiga kad kao čitalac imaš osećanje da ploviš okeanom istorije ili kulture. Gozbe imaju podnaslov “Mišljenje i pevanje u antici i renesansi”. Bila su to predavanja studentima svetske književnosti prerađena u eseje koji kombinuju filozofiju i literaturu, i tematski i istraživački. Tzv. književna teorija, kojom sam se nekad bavio da bih zarađivao za hleb, vredi ili kad pustimo da je vodi književnost pa potisne svoju pretenziju da poučava pesnike, ili kad u sebi prepozna temeljna filozofska pitanja bića, saznanja, vrednosti. Rado koristim razne registre pisanja, mešam “žanrove”; moj ideal je žanr koji zovem “svaštara a da nije kupusara”. Knjiga je sve što se stavi između korica, a postaje dostojna čitaoca ako mu izazove ljubopitstvo, da dalje sam domišlja ili domašta. Gozbe se odnose na dva milenijuma evropske kulture, književne i filozofske, od Homera i Parmenida do Bruna i Šekspira, i voleo bih da neko, podstaknut na primer poglavljem o Bokaču, opet pročita Dekameron. Pri čemu to poglavlje o Bokaču, kao i sva druga, jeste moj pogled na ovog pisca. Iako nastale iz predavanja, Gozbe nisu pedagoška literatura za potrebe naučavanja, takvih knjiga ima puno, i boljih od moje. Ova je vrlo lična knjižurdača jednog čitaoca koji je pisac.

Naporedo s teorijom književnosti i filozofijom pišete i političke, ili teorijsko–političke knjige poput Političke naratologije. Otkud taj poriv?

Pokušavam da razumem svet čije vreme delim. Znate ono “ako se i ne baviš politikom, ona će se baviti tobom” – a kako sam odveć prznica za praktičnu politiku, radije o njoj pišem. To je kod mene vrsta filozofske publicistike, odmara me od zahtevnijih poduhvata. Moja poslednja objavljena knjiga, ona o Prustu i Džojsu, proganjala me je nekih pet-šest godina. Napuštala me i vraćala mi se. Između toga iznerviraju me ratovi, Putinov u Ukrajini, Netanjahuov u Gazi, pa napravim knjigu o tekućim “ambiviolencijama” pod naslovom Svet danas i mi od juče (izlazi krajem ovog proleća), o tome kako nas današnji svet svojim tehnologijama – i ovim algoritamskim, i onim u području vladanja – neprestano prestiže, pa se uvek iznova zatičemo kao da smo “od juče”. Ili moj kratki Uvod u demokratiju: elementarno. Isprva sam hteo da je naslovim Demokratija za početnike, ali tek tada bi rekli da sam nadobudan, jer se ovde svako razume u politiku, pa i u demokratiju, mada smo tragično politički nepismena nacija, naročito njena čaršija koja sebe smatra “elitom”. Slično je i s Kritikom srpskog uma: zanimalo me je zašto se kod nas Srba teško primalo evropsko prosvetiteljstvo, njegova ideja zakonitosti, ili individualne emancipacije, zašto smo zarobljeni u autoritarnom kolektivizmu (usput je tu i moj pogled na Kanta i njegove slavne Kritike). I s onom na početku pomenutom Huljom i ruljom je slično: ispunjava mi vreme između protestnih šetnji, a dok čekam da u jednom “romanu” o Šekspiru (onom “italijanskom”) početkom maja proverim neke venecijanske trgove. Ta knjiga o Šekspiru takođe me proganja godinama, ima već nekoliko verzija, valjda će konačno na leto odlučiti da je gotova.

Zadržao bih se još malo na poslednjoj vašoj knjizi, o Prustu i Džojsu. Zašto vas je ta knjiga, kažete, “proganjala”?

Zato što su me proganjala čitanja Džojsa i Prusta. Odlazio sam i vraćao se tom inače komplikovanom rukopisu nekoliko godina. Hteo sam sve da izokrenem, čak je i tehnički knjiga neobična, počinje s obe strane (“sloboda čitaocu, dole diktator pisac”). Jedna strana knjige je više putopisna, druga memoarska. Interpretacije prelaze u doživljaje i događaje, a to “ja” koje čita, piše, priča nije baš moje lično ja, nego je na distanci od mene. Na ničeovskoj distanci, jer je za njega Dis–Tanz bila “raz-igra”, razigravanje. U sve sam umešao i Kiša, neke porodične priče, slike i muziku. Knjiga “gemišt”, “mućkalica”, narativna esejistika. Pa kome se sviđa, verovatno nije puno takvih, ali “mi pevamo u pustinji”, zar ne?

foto: iva milić

Kažete da su se u Srbiji teško primali prosvetiteljski projekti. Dakle, vaša je ideja slična tezi Latinke Perović o permanentnom sukobu modernista i konzervativaca u Srbiji…

Znam za Latinkinu tezu, bili smo prijatelji. Ali se u dijagnozama veoma razlikujemo, njena je podela u osnovi između modernizacijske levice i konzervativne desnice. Meni nije bliska takva ideologizacija istorije. Po meni je to smena dva evropska projekta: neuspelog prosvetiteljskog i jedne domaće varijante nacionalnog romantizma. Pobedio je, i to brzo, ovaj drugi. Draga mi je uspomena na Latinku, ali smo nas dvoje imali žestoke privatne rasprave, iz kojih smo oboje profitirali, iz tog plodnog neslaganja u ključnim pitanjima. Zašto je evropsko prosvetiteljstvo zakonitosti, društvenih pravila, ličnih sloboda, demokratije kod nas poraženo – i doživljavalo poraze uprkos vrednim naporima pojedinaca i određenih grupa – o tome sam pisao u Kritici srpskog uma. Usled teške istorije Srba, i Balkana uopšte, istorije koja je nametnula sklonosti mase ka autoritarnom kolektivizmu, lošem razumevanju istorije i politike kod takozvane elite, nacionalnoj mitologiji bez pokrića, ishitrenim o-ruk odlukama u prelomnim trenucima (u tom smislu antipodi su nam Česi), sklonostima nasilnom prelamanju “preko kolena” i traženju istorijskih prečica – to su najvažniji razlozi naših padova u poslednja dva veka. Tehnička modernizacija (što znači osavremenjenje) i nacionalno sazrevanje dve su različite stvari. Loše smo kulturno, etički, politički obrazovani. Tu treba strpljenja i učenja, nikako puke želje da brzamo.

Boža Grujović je, za vas (i ne samo za vas), važan lik u istraživanju istorije srpskih stranputica. U knjizi Uvod u demokratiju posvetili ste mu jedno lepo poglavlje.

Boža Grujović s početka XIX veka po meni je rodonačelnik ideje srpske države kao države zakonitosti, pravednosti, jednakopravnosti, pa time i demokratije. A jedva je poznat. Zaslužuje više od poglavlja u jednoj knjizi, ime velikog trga, pre nego Pašić i slični manijaci vlasti. Kad se Srbija bude odužila sećanjem na Božu Grujovića (Teodora Filipovića, pre nego što je promenio ime i prezime), znaćemo da je postala civilizovana država. Doktor pravnih nauka iz Pešte, profesor istorije evropskog prava u Harkovu, potom prvi sekretar Praviteljstvujušćeg sovjeta, umro prerano, 1807. u 31. godini. Njegov (nepročitani) govor za osnivačku sednicu Sovjeta sačuvan je u Memoarima Prote Mateje (samo u prvom izdanju, potom dosledno izostavljan), objavio je moj izdavač Most art Jugoslavija, odnosno Dragan Stojković, pod naslovom Slovo o slobodi. Ne SANU, SKZ, Matica srpska. Što više govori o njima nego o Grujoviću.

Demokratija u sebi sadrži klicu saopstvene propasti: demokratski uništiti demokratiju. Amerika je, na primer, demokratski izvršila samoubistvo demokratije. Da li se demokratija sme braniti nedemokratskim sredstvima?

Demokratija, taj starogrčki izum, traži strpljenje, toleranciju, javnost, rasprave o razlozima (a ne samo stavove), proveravanje odluka, smenljivost ne samo ljudi već i opcija. Moderna demokratija, od sredine XVIII veka naovamo, skoro potpuno je posrednička: ljudi se direktno angažuju samo kad glasaju, jedan dan u četiri ili pet godina. Nakon Prvog svetskog rata traje spor ali istrajan proces (“kuvanje žabe”) u kojem egzekutiva sebi potčinjava legislativu (vlade određuju parlamentima kako i za šta da glasaju), a sad, vidimo s Trampom, i juridički aparat. Postoje još oaze demokratije, švajcarski model kombinovanja neposredne i posredne demokratije, traženje konsenzusa, kombinacija jače lokalne i slabije centralne vlasti i slično. Smisao demokratije je u slobodi, kolektivnoj i naročito individualnoj, a njene načelne vrednosti su – ne prestajem da to ponavljam i razrađujem u knjigama – smenjivost (izbori su samo tehnika smenjivosti), puna javnost (sve što se tiče zajednice mora biti javno, tajne policije su izmišljene da bi se očuvao takozvani državni razlog, to jest bitange na vlasti, svuda pa i ovde), stvarna odgovornost (ne samo ona “krivično-pravna” ili ona “moralna”, već odgovornost svih u zajednici za traženje odgovora, odakle dolazi taj izraz, na stalno otvorena pitanja zašto smo zajedno), i najvažnije – jednakopravnost, jednakost svakog pred zakonom. To su četiri aksioma koja su dinamički u istoriji (jedan neko vreme može pretegnuti nad drugima, ali treba vratiti sva četiri načela u pokret), i pogrešna je, čak opasna, opsesija pravne pameti da su dovoljni samo zakoni, ustavi, sudovi, tzv. nezavisne institucije, pa će sve biti s demokratijom u redu. Neće biti u redu ako nije razvijena politička kultura, sa svojim aktivnim pismenostima, sa učešćem svih ili većine u svakodnevnom poslu održanja tog poretka. Demokratija je zahtevna, ta “najlošija od svih vladavina, osim svih drugih povremeno isprobavanih”, kako je rekao Čerčil. Lakše su tiranije, leve ili desne, kad mozak, volju i slobodu da odlučujemo o životu predamo drugima. A ovo poslednje ljudi često rade, nažalost. I – da, demokratija se mora braniti svim sredstvima, pa i onim takozvanim nedemokratskim.

Kako biste odredili svoje političko stanovište? Levica, desnica, centar?

Kad zanovetam, sklon sam centru. Ako sam aktivan, na delu a ne na rečima, onda sam levo. Intelektualna, naročito akademska levica je postala izrazito šuplja. Zato je poražena, jer je desnica uvek jasnija po stavovima. U čemu se prepoznaje levica? Za mene je ona delatna ako koristi, kad ima vlast, budžet za jačanje kulture (kulture stvaranja a ne industrije kulture), obrazovanja (inovativnog za doba u kojem živimo), zdravlja (tu spada i ekologija). I kad kreše krupnije ekonomske nejednakosti. Desnica pak može naći svoje mesto u očuvanju načelnih vrednosti istorije, tradicije, kulture, pa i demokratije. Ali kod nas se lako odlazi u ekstreme, i leve i desne, zato je teško ostati na centru, po sredini. Da podsetim: podela na levo i desno javila se pre dvesta godina prema tome na kojoj strani su sedele parlamentarne zadnjice reformista, odnosno pristalica statusa kvo. A hoda se na obe noge, i na levu i na desnu, samo ako nisu previše raskrečene (navodno je to rekao još Solon, iako nije, ali svejedno je tačno). A u Srbiji je podela na levicu i desnicu još daleko ispred nas – studenti su to pokazali – ma šta pričala naša “leva” politička čaršija, estradni intelektualci, socijalni trutovi raznih fela. Domaća desnica je populistčka i autoritarna, okupira državu da nas pljačka.

U ovom smo razgovoru spleli kulturu i politiku. Da li je uopšte moguće odvojiti kulturu i politiku?

Politika bi se mogla odrediti i kao kultura vladanja. Možda zapravo politika najviše zavisi od kulturnih navika, obrazaca, ponašanja, vrednosti. U sporu sam sa pravnicima koji misle da je dovoljno imati dobre zakone (valjanu represiju) pa imati i valjanu politiku. Zakoni su svakako važni, ali su samo deo. I država je tek deo politike, takođe važna, ali nije sve. Politika je čitavo polje koje se odnosi na polis, zajednicu, pa na kruženje moći čiji je jedan oblik vlast (davanje ovlašćenja nad drugima shodno odgovornosti za te druge). Nažalost, prečesto se politika svodi na pitanje vlasti, onda na aparate države. Toj se banalizaciji može odupreti upravo kultura, ako je stvaralačka, inovativna, mudra. Više vredi jedan dobar muzičar, ili slikar, ili pisac, ili mislilac nego svi glavni odbori svih stranaka, svi poslanici đuture, svi ministri u nekoj umišljenoj vladi. Oni su – ili bi trebalo da su – zamenljivi. Umetnici i mislioci po svom daru i po vrsti pameti nisu. Kultura je umetnost, otuda umeće života.