Patos, plafon

Proletos je koncert ove grupe u hrvatskoj prestonici ozbiljno hodočašćen i iz Beograda, pa je tim prijatnije iznenađenje da drugo poluvreme njihove evropske turneje – makar osenčene kao poslednja – zahvata i Varšavu, Poznanj, Moskvu i Beograd. Po ovogodišnjem objavljivanju odličnog dvostrukog albuma (ili, dva gotovo simetrična + u zajedničkom pakovanju) Aw C’mon/No, You C’mon program Lambchop za manje sale pravilno je smešten u Kolarčev narodni univerzitet a ne u Barutanu. Lepa drvena/akustična sala Zadužbine Ilije M. Kolarca mogla bi se izvući ispod vekovnog pečata tzv. klasične muzike, ne zato što povremeno ugosti džez i sl. nego zato što su jesenas Residents tu bili presedan, ali evo već povoda i za drugačija razmišljanja. S ulaznicama od 800 do 1200 din. mlada publika ispunila je klimatizovanu i od nepristojne mobilne telefonije operisanu dvoranu, za najbliže anplagd-ugođaju što smo ovde imali. Uostalom, i sve Lambchop gitare đuture trošile su minimum struje…

Grupa punoletna po stažu počela je kao sobni trio da bi im u novija vremena broj članova varirao od 7 do 14, a kod nas stiglo 9 (1 više nego u Zagreb). Prirodno, davno su otpali instrumenti/alatke konkretnog zvuka/muzike, pa i duvačka sekcija, a sa šest raznih gitara (uključujući bas) druge žice tj. gudači i nisu neophodni, uprkos krasnim studijskim aranžmanima. Kao dobar spoj opuštene sviračke komune (nalik šezdesetim na Zapadnoj obali, ili još bolje akustičnim Grateful Dead) i profi-muzičara, svi istančano doprinose neobičnim pesmama koje uživo deluju još toplije i osećajnije, da bi tokom večeri kroz nežnost dramaturški stigli do opšte euforije. Zadnji red drže mladi session-specijalisti iz postojbine Lambchopa, Nešvila – Music City USA, valjda s najvećim brojem studijskih muzikanata na svetu – pa dvojica električnih gitarista s obe strane ritam-sekcije diskretno vibriraju i „klizaju“ prostorom proširenim nalik na blue rockabilly Kris Ajsak. Uz jedva čujne niti najmanje elektronske klavijature, napred su gitarista Vil Tajler sa snažnim uspomenama postpanka, klavirista Toni Crou kao muzički direktor sa krasnim vezivnim tkivom, i jedino žensko Deana Varagona, koja akustičnu gitaru povremeno zamenjuje bariton-saksom čije su linije zvučale najviše kao violončelo.

I Kurt Wagner, naravno, autor većine numera koji pod strehom kačketa sedi za jedva elektrificiranom gitarom i peva kao… kao neki od velikih glasova Šezdesetih: duboki registar nije jedino što ljude navodi da ga porede sa L. Ridom i L. Koenom, dok češće korišćena visoka „laga“ i pevanje na kraju (iz)daha vuku na kultove poput Tima Baklija, Skota Vokera (bez bolećivosti Tindersticksa), pa i Nika Drejka. U svakom slučaju, iako Džoni Keš dobija dostojne naslednike, Wagner ne koristi južnjačko zavlačenje i zapravo stilski mnogo duguje evropskoj tradiciji, šansoni i donekle kabareu (kao i Bouvi), a posebno Britancima. Uglavnom, Kurtova najblaže rečeno uzdržanost od ličnog stava/problema postala je ideologija benda, a taj nekadašnji (rečnikom naših obrazovnih usmerikanaca) podopolagač – tek ’99, posle 14 godina napustio stalan posao – očito zna šta radi. I danas kad piše za Morcheeba i obrađuje Li Hejzlvuda.

Tokom decenije svoje albumske diskografije za originalnošću bogate kuće Merge i City Slang, ’Chops su se mnogo i uspešno menjali pa oznake/vrste tim manje znače: alter-country postao je redak i čudan country-soul pa moderni amalgam Americana u kome brojni još kao nalaze andergraund. Recimo da je Nixon (2000) peti pravi album Lambchopa i proboj do šire publike, naročito na ovom kontinentu, ali i od onda je sastav otišao znatno dalje. Kao da im je pravilo Neću sve & neću sad pa plodotvornost isporučuju polako, lako ali i jako. Dok su oni nastajali, Cowboy Junkies su se proslavili glatkim, sporim obradama, ali Wagner i ekipa umeju daleko preko tog patenta. Od jedva čujnosti, na svakih nekoliko pesama ispresecanih življim instrumentalima (jedan je Timothy B. Schmidt, vidi pod country-rock!) taman da ne dođe do gušenja, oslobodili su se za maestralnu dinamiku, u kojoj su se složile i You Masculine You i dirljive kao Action Figure. Da i te kako umeju da raspale i zakuvaju – Nothing Adventurous Please. I sve to, i bizarno i intimno.

Škrto ali prisno komunicirajući s prisutnima, Lambchop su nas očaravali dva sata i četvrt, uključujući dva bisa prošarana obradama. To je naravno započelo s The Man Who Loved Beer iz ’96. koju je nedavno objavio (pa i ovde izveo) Dejvid Birn. Sva je prilika da će Wagner, kao i još neki raskošni opskuriteti/nekomercijalni poput Beta Banda biti još „pokrivan“.

A u trijumfu organizacije B92 mlađa, modernija beogradska publika prijemčiva za Sv. Melanholiju (Holy Melancholy) najzad je sebi našla novog idola umesto Nika Kejva; koji joj je vala dugo i trajao.