Ostavština Ljubomira Micića

Velikom izložbom „Ruska avangarda u Beogradu“ na kojoj će biti i 11 radova iz Zbirke Ljubomira Micića, a biće otvorena idućeg četvrtka u Muzeju istorije Jugoslavije u Beogradu (videti prošli broj „Vremena“), i nedavnim publikovanjem Pregleda zaostavštine Ljubomira Micića u „Ljetopisu“ Srpskog kulturnog društva „Prosvjeta“ iz Zagreba (broj 20), koji je priredila istoričarka umetnosti Irina Subotić, još jednom je otvorena priča o Ljubomiru Miciću i zenitizmu.

Najpre, nekoliko reči o Micićevoj biografiji. Osim što je bio osnivač umetničkog pokreta zenitizam, po čemu je najpoznatiji, Irina Subotić, naš najbolji poznavalac Micićevog dela, o kome je objavila više studija, u razgovoru za „Vreme“ podseća da je Micić po obrazovanju bio profesor filozofije, da je u mladosti glumio, kao i da je zatim bio književnik, pisao je pesme, prozu na srpskom i francuskom, manifeste i druge programske tekstove i polemike, bio je pozorišni, likovni i književni kritičar, urednik više časopisa i knjiga koje je često lično grafički oblikovao, bio je prevodilac, kolekcionar, organizator prve međunarodne izložbe avangardne umetnosti na Balkanu, držao je predavanja i priređivao pesničke večeri u smislu dadaističko-futurističkih manifestacija…

OGLEDALO VREMENA: Za promene u evropskoj umetnosti u prvim decenijama XX veka – u to vreme su nastajali ekspresionizam, kubizam i ostali „izmi“ – Micić se zainteresovao tokom studija na Zagrebačkom univerzitetu gde je po svoj prilici došao u kontakt sa naprednim intelektualcima i imao prilike da vidi tadašnje najuglednije evropske časopise, kao što je, na primer, berlinski „Der Sturm“ ili futuristička glasila. „Istovremeno“, podseća Irina Subotić, „Micić je prošao golgotu Prvog svetskog rata, i priključio se širokom krugu mladih koji su u bratstvu, miru i novom stvarala-

štvu videli budućnost Evrope i Balkana. Tadašnje mlade generacije tragale su za otklonom od svega što bi podsećalo na stara vremena i tradicionalnu formu. U stvaralaštvu su sve glasnije nicali sinkretički modeli za koje su časopisi bili adekvatni forumi izražavanja, pa su se takvi časopisi osnivali u gotovo svim sredinama. Zagreb je imao dovoljno uslova da se i tamo rodi jedan takav časopis: „Zenit“ je bio osnovna, najvažnija baza iz i oko koje se razvijao i na koju se oslanjao zenitizam.“

O vezama Micića sa ruskom avangardom, Subotićeva priča: „Već u prvim brojevima ‘Zenita’ 1921. godine uočljiva je Micićeva zainteresovanost za novosti u ruskoj kulturi: on objavljuje pesme Aleksandra Bloka, Igora Severjanina, Valentina Parnaha, i to u originalu i prevodu. Dobio ih je preko Pariza, gde su boravili Boško Tokin, Stanislav Vinaver, Dušan Matić i Ivan Gol, koji je jedno vreme bio kourednik ‘Zenita’. Tokom boravka u Berlinu 1922. godine“, kaže Irina Subotić, „uspostavio je neposredan kontakt sa izuzetno značajnim predstavnicima nove ruske umetnosti. Najkonstruktivniji kontakti su bili s Iljom Erenburgom i Lazarom El Lisickim, koji su bili pozvani da urede tzv. Rusku svesku (‘Zenit’, br. 17/18, 1922). Lisicki je napravio specijalan nacrt za korice ‘Zenita’ u duhu njegovog PROUN-a i taj broj je prvi put u našu kulturu uveo tekstove o aktuelnim pojavama u ruskoj likovnoj i primenjenoj umetnosti, pozorištu, poeziji, filmu. ‘Zenit’ objavljuje reprodukcije Maljeviča, Rodčenka, Arhipenka, Mejerholjda, Tairova, Tatljina, Zadkina, Denisova; štampaju se dela Jesenjina, Hlebnjikova, Pasternaka, Kandinskog, Lunačarskog, Trockog; hvali se moderna arhitektura Meljnikova… ‘Zenit’ daje veliki oglas Za pomoć gladnima u Rusiji. Micić je verovao u ideju Oktobarske revolucije i stvaranje novog društvu s novim čovekom kroz novu umetnost – umetnost koja ne oponaša stvarnost već nudi drukčije viđenje stvarnosti i doprinosi izgrađivanju bolje i srećnije budućnosti kroz nove forme i zakone likovnosti. Ideje o socijalnoj ulozi umetnosti i kulture, umetnosti u životu, koje srećemo u ‘Zenitu’, dolaze takođe iz ruske avangarde koja je u tom smislu uticala i na Bauhaus, a on je u ‘Zenitu’ isto tako prisutan na razne načine.“

NEPODOBNOST: Micić je priznavao samo najnovije, najradikalnije, neinstitucionalne rezultate, što je – razume se – navlačilo gnev protiv njega. „Polemisao je s Bogdanom Popovićem i bio najoštriji kritičar Miroslava Krleže, posprdno ga nazivajući ‘Mimoslavom Krpežom’“, priča Irina Subotić. „Sa svojih buntovnih levičarskih pozicija u duhu boljševizma, i još više anarhizma, pod udarom njegove bespoštedne kritike našli su se i crkva i monarhističko uređenje, malograđanski duh i udvorički mentalitet, hrvatska aspiracija ka izlasku iz Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, zastareli repertoari pozorišta, koncerata i bioskopa, izložbe bez novih likovnih rešenja, književnost i poezija u starom ključu, časopisi bez jasne koncepcije, nagrade bez pravih kriterijuma, domaći neuspeli nastupi na međunarodnoj sceni…“ Zbog toga je imao problema sa zapošljavanjem, premeštanjem i najzad otpuštanjem (radio je kao nastavnik u školi), proglašen je za „ludaka“, a njegove zenitističke knjige i pojedini brojevi časopisa „Zenit“ bili su nekoliko puta policijski zabranjeni i zaplenjeni zbog korišćenja „nemoralnih“ reči i izraza kojima se „teško vređa javni moral“, zbog „izazivanja mržnje protiv države kao celine“.

Najzad, zbog teksta Zenitizam kroz prizmu marksizma sa potpisom dr M. Rasimova u 43. broju, Micić je optužen da „širi komunističku propagandu“, optužen je da se „inkriminisanim izrazima posredno pozivaju građani da silom, putem revolucije menjaju današnji društveni poredak“. „Zenit“ je prestao da izlazi, a Micić je deset godina proveo u Parizu. Kad je 1940. godine objavio jedini broj časopisa „Srbijanstvo“, navodi Irina Subotić, doživotno mu je stavljen nacionalizam na dušu. „Najviše osporavanja je doživeo od Marka Ristića, koji ga je u svojim tekstovima nazivao ‘magarcem’ i koji je negirao svaku vrednost ‘Zenita’ i zenitizma, možda najviše zbog toga što su njihove pojedine ideje i načini realizacije bili srodni – s tim što je zenitizam rođen nekoliko godina pre nadrealizma… Sa sličnih pozicija nastupao je i Radomir Konstantinović.“

Kad su 1983. godine u beogradskom Narodnom muzeju Irina Subotić i Vidosava Golubović priredile izložbu „Zenit i avangarda dvadesetih godina“, stara netrpeljivost prema Miciću je obnovljena. „Ni mrtav, Micić nije davao mira svojim neprijateljima“, kaže Irina Subotić. „Generalni sekretar za kulturu Saveza komunista Srbije, Radivoj Cvetićanin, svojim napisom u ‘Borbi’ pokrenuo je gotovo iracionalnu lavinu napada na Micića i Narodni muzej koji je priredio izložbu iz njegove zaostavštine. Micića su tada svi osporavali: politički je to bilo oportuno jer se znalo da se on ‘usuđivao da piše protiv Tita’. Hajci se pridružio i tadašnji gradonačelnik Beograda Bogdan Bogdanović, koji nije ni posetio izložbu. O onome što je bilo izlagano na njoj a predstavljalo je novu stranicu naše avangarde – usudio se da piše samo Velimir Abramović Abramčik.“

OSTAVŠTINA: U Jugoslaviji Micić nije imao nikakav društveni status, nije primljen u Udruženje književnika, bio je izopšten iz javnosti, nije imao penziju ni socijalno osiguranje. Živeo je od milosrđa, od prodaje starih novina i žvakaćih guma koje je dobijao u paketima iz inostranstva. U svom jednosobnom stanu u Prote Mateje 18, brižljivo je čuvao sve što je ostalo iz vremena njegove herojske avangardističke borbe i iz njegovog pariskog života u zajednici sa suprugom Anuškom. „Nije se od toga rastavljao ni u svojim najtežim trenucima, kada je gladovao i bio proganjan“, navodi Irina Subotić. „Nakon njegove smrti 14. juna 1971, deset godina je trajala sudska procedura traganja za naslednicima, i kako oni nisu nađeni, celokupna zaostavština, pohranjena u podrumima opštine Vračar, bila je podeljena između Narodne biblioteke i Narodnog muzeja.“

U pomenutom tekstu „Ljetopisa“ prvi put je objavljen celovit uvid u kompletnu Micićevu zaostavštinu. „Spiskove sam lično kucala u podrumima Opštine Vračar tokom proleća i leta 1980. godine uz asistenciju opštinske službenice Verice Šeremet. Na osnovu tih spiskova sva umetnička dela i dokumentacija vezana za likovnu umetnost – časopisi, knjige, pisma, fotografije i slično – pripali su Narodnom muzeju, a materijal vezan za književnost – Narodnoj biblioteci Srbije. Nadam se da bi ovi spiskovi mogli da podstaknu mlađe istraživače da dođu do novih saznanja o zenitizmu, samom Miciću i širokom krugu znamenitih ljudi sa kojima je bio u kontaktu i čija je ostvarenja prenosio domaćoj publici.“

Kakav je bio uticaj zenitizma na tadašnju umetnost? Irina Subotić kaže da je teško govoriti o značaju i uticaju koji je zenitizam imao na tadašnju umetnost jer je i on sam bio eklektičan, otvoren za saradnju sa svim umetnicima aktuelnih ideja i postavki, a protiv institucionalnih i zvaničnih merila prema kojima se Micić izrazito negativno odnosio. „Za veliku ‘Zenitovu’ međunarodnu izložbu nove umetnosti, koju je Micić priredio u Beogradu aprila 1924, sa učešćem Delonea, Gleza, Šaršuna, Kandinskog, Arhipenka, Moholj-Nađa, El Lisickog, Lozovika, Seissla, Gecana, Bijelića i mnogih drugih umetnika čija dela su sačuvana u Micićevoj zaostavštini, Mihailo S. Petrov je kasnije napisao da je došla prerano u Beograd jer ni umetnici ni publika nisu tada shvatili njen značaj i njene poruke. Dakle, teško je govoriti o direktnom uticaju zenitizma; pre bih pomenula da je časopis ‘Zenit’ bio otvoren za nove pojave, da je imao značajnu ulogu prenošenja informacija o mnogim aktuelnim ličnostima i njihovim poetikama, o novim istraživanjima u svim oblastima stvaralaštva i to iz čitavog sveta. Mislim i da je danas zenitizam podsticajniji nego što je bio u vreme svog aktivnog postojanja.“

Mladi zenitisti

Grupa Traveleri, 1924.

Povratak Travelera

Knjiga o grupi Traveleri, koju Irina Subotić upravo priprema, vratiće ove avangardne „mladozenitističke“ umetnike iz dvadesetih godina XX veka u istoriju naše kulture

Decembra 1922. godine u Zagrebu su osnovani Traveleri, umetnička grupa poznata i kao Mladi zenitisti. O Travelerima je malo ko čuo, pa će knjiga o njima koju priprema Irina Subotić biti i svojevrsna promocija ove avangardne grupe.

„Knjigu pripremam sa više saradnika, na osnovu materijala koji je sakupio Marinko Sudac, neumorni zaljubljenik i u avangardu i u neoavangardu“, kaže Irina Subotić. „Grupa mladih, neformalnih avangardista iz Zagreba, koji su sebe nazivali Traveleri, bila je pod uticajem i zenitizma i dadai-zma i futurizma, kasnije nadrealizma, zahvaljujući časopisu ‘Zenit’ čije je izdavanje, između ostalih, u Zagrebu pomagao i veliki mecena umetnosti Dušan Plavšić (reklame za njegovu banku se navode u ‘Zenitu’). Grupu su činila njegova dva sina, Čedomir i Dušan Ml, i njegov budući zet Josip Seissel (u zenitizmu poznat kao Jo Klek), zajedno sa Zvonkom Meglerom, Milošem Somborskim, Vladom Pilarom, Mihom Šenom, Radetom Stankovićem i Višnjom Kranjčević, ćerkom čuvenog pesnika Silvija Strahimira Kranjčevića. Svi su se decenijama, dakle doživotno, družili i svoja mladalačka ushićenja avangardom pretočili u životne igre. O njima je prva pisala Vera Horvat Pintarić.“

Interesantno je znati da su Traveleri poznati po slici Pafama Josipa Seissela iz 1922. godine koji se u to vreme potpisivao kao Jo Klek, kao i da je nekolicina Travelera nakon prestanka rada grupe napravila značajne karijere u jugoslovenskom društvu: Miloš Somborski je projektovao delove Novog Beograda, Sarajeva i Crnogorskog primorja, Josip Seissel je bio čuveni hrvatski arhitekta, a Čedomil Plavšić kardiolog i osnivač Klinike za talasoterapiju u Opatiji. U Zagrebu je otvoren privatni Muzej hrvatske avangarde u čijoj postavci su i radovi Travelera.

S. Ć.

Čedomil Plavšić, kolaž